Ljudi trpe, a žene nariču

0
673
okosokolovo
(Foto: Samson Černov, 1912)

Danas je stogodišnjica austrougarske objave rata Srbiji (tj. početka 1. svetskog rata) i ramazanski bajram za muslimanske vernike. U Gazi besni rat Hamasa i Izraela, u kojem bi i jedni i drugi da budu čas Srbija, čas NATO – zavisno od toga kome se i kada obraćaju. Što se Srbiji ne dopušta da bude Srbija, nikom ništa.

Nastavljaju se borbe u donjeckoj i luganjskoj republici; izveštaji su protivrečni – čas da su federalisti slomili kičmu banderovskim bojovnicima, čas da je banderovska vojska presekla ključni put i opkolila Donjeck. Sve se to dešava dok Imperija pažnju sopstvene i svetske javnosti ciljano usmerava na obaranje malezijskog putničkog aviona MH17, za koje (bez ikakvih dokaza) optužuju Putina i Rusiju. Mihail Leontjev ispravno konstatuje da bi ovo moglo da znači rat, dok Aleksandar Pavić otkriva da ni na Zapadu ne veruju u sopstvenu propagandu – ali svejedno nastavljaju da lažu.

Vele da se na strani Novorusa bori preko 200 Srba (dok na strani banderovaca ratuju Hrvati). Ovo smeta namesniku Imperije u Žutiji, Majklu Kirbiju, koji je pre neki dan u „Sandžaku“ izjavio kako Srbija mora da hapsi dobrovoljce koji idu da ratuju u inostranstvo – ali da nađe i kazni ubice Šiptara iz NJujorka koji su došli da ratuju za OVK. Pa onda da podrži „suverenitet i integritet“ Ukrajine sa Krimom, ali da istovremeno prizna da nema sopstveni (Kosovo). Vrlo tipično za Imperiju – a tipična je bila i reakcija Državnog Dna. Više o tome, Miroslav Lazanski.

U istom fonu su i zahtevi da se Srbija svrsta u front Imperije protiv Rusije. Ne na osnovu nekog prava ili pravde – Ljiljana Smajlović podseća da je na primeru Srbije Imperija pokazala da nikakvi zakoni za nju ne važe – već na osnovu isključivo sile.

Da Vas podsetimo:  Kako biti vojno neutralan na Balkanu?

Možda je to razlog što se sve više na Zapadu priziva poređenje Putina sa Miloševićem – ili bar propagandnom karikaturom Miloševića, o čemu piše Đorđe Vukadinović.

Zašto Imperija danas insistira da Srbija uradi ono što ni nacisti od nje nisu tražili onomad? Zato što bi nasrtajem na Rusiju, Srbija nedvosmisleno i neopozivo digla ruku na sebe. Na tome se radi već dugo – ako je verovati onome što piše Ognjen Vojvodić, Vukova jezička reforma bila je zamišljena u Beču kao sredstvo latinizacije i katolizacije Srba, dok Ranko Gojković podseća na očigledne paralele u „promeni koda“ na primeru Crne Gore i Ukrajine.

Uprkos svemu, Srbi su nekako izdržavali, znajući da će dušmanima uvek ostati „oni“ ma koliko neke „vođe“ i samoproglašeni spasitelji pokušavali da ih uteraju u tuđinsko „mi“ – o čemu piše Željko Cvijanović.

Bitka za tu soptvenost, odbijanje da se bude ozveren i uteran u saučesništvo sa nepravdom i zlom, u stvari je najvažniji „front“ današnjeg rata, kako u Novorusiji, tako i u srcima i dušama Srba. Od kukanja o zlehudoj sudbini koja je eto baš nama nametnula tu bitku i taj izbor – a kao, nadali smo se da ćemo mirno živeti uz turske sapunice i najnovije „najke“, šta li? – ne samo da nema koristi, već je i pomisao o tome sama po sebi predaja očaju. Kako veli Nenad Blagojević: „Sudbina je za kukavice, život je izbor hrabrih.“

Sivi Soko, 28.jul 2014.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime