Poslednjih dana ne zanima me ni bojkot, ni jahta, ni Đurić, ni sramni izbori na KIM.
Ne mogu da mislim ni na šta osim na ovo lepo, nasmejno dete koje je preminulo u najgorim mukama i njegovu porodicu koju lešinari kidaju već dve godine.
Osećanja mi variraju od besa do očaja.
Ovaj mladić je imao dvadeset pet godina kada je poginuo na radnom mestu.
Prošle su dve godine.
Da je bilo sreće mi nikada ne bi čuli za njega.
Za ove dve godine bi se možda oženio, možda bi otac čašćavao kolege zbog sinovljeve ženidbe umesto što su oni čašćavali oca pogrdama zbog sinovljeve smrti.
Možda bi neki od onih 800 neljudi došli na svadbu, jeli pili i veselili se, umesto što su došli pred sudnicu i zaigrali na njegovom grobu?
U tom slučaju ne bismo saznali da postoje takve spodobe spremne zarad svoje plate, tj. nadnice za strah da iznova i iznova ubijaju mrtvo dete pred očima roditelja i sestre.
U svakom gradu, u svakom selu postoje ljudi poput njih. Epidemija nečoveštva se širi ovom zemljom i preti da nas istrebi.
Čemu će oni naučiti svoju decu i unuke?
Da je normalno slušati naređenja i kidisati poput besnog psa na one na koje gazda pokaže prstom?
Da je normalno prodati svoje mrtvo dete, kolegu, komšiju, rođaka?
Kakve generacije će ostati iza njih?
Generacije bezdušnih beskičmenjaka koje u obračunu sa onima koji misle drugačije neće koristiti samo uvrede, već i oružje?
Trenutno u Srbiji ne postoji važnija tema ni bitniji zadatak od odbrane porodice nevino nastradalog jer tom odbranom branimo svoju decu i što je najbitnije branimo ljude u sebi.
Sve su nam oduzeli, ako nam oduzmu čovečnost potonućemo zauvek u mrak.
