Loših 100 čine Srbiji zlo…(4)

Ovaj tekst je obajvljen pre tri godine tu je da vas podsetimo na pisanje Nikole Janica. U narednom periodu imaćete priliko da čitate razgovore sa njim na portalu koreni.rs.

U prethodnom (trećem delu ovog feljtona) najavio sam dokaze da su neki političari u matici, ambasadori Srbije u svetu i pojedini čelnici organizacija našeg rasejanja, umesto da doprinesu zaustavljanju laži o našem narodu, radili suprotno. Lažima i trikovima, pa čak i smišljenim falsifikatima dokumenata pokušavali su da zaustave pojedince ne samo u Švedskoj (već svuda u svetu), koji su to uspešno činili. 

Krajem februara meseca 2015. u jednoj objavi čiji se sadržaj nije odnosio na neoprostive prljavštine ”velikih” Srba i ”patriota” napisao sam da su nam neophodno potrebna podsećanja. Pogledi unazad nisu moja potreba (šta treba čoveku od 73 godine?) već opšte otrežnjenje i da se sa istinom pokaže i dobro i loše o svima nama. Prošlost, ma kakva ona bila da ne krijemo, o današnjim dešavanjima da otvoreno govorimo i da imenom i napisanim rečima sprečimo laganja o Srbima među Srbima. Samo iskreni i samokritični među nama i o nama, možemo u svetu udruženi da zaustavimo neistine o našem narodu koje su u mnogim zemljama i dalje prisutne. Od te objave prošlo je pet godina što znači da sam danas, kada pišem ovaj tekst, toliko godina stariji ali sigurno ne i pametniji. Ostaje istina da se, kada je u pitanju matica i rasejanje i dalje sve dešava po starom scenariju i uglavnom sa istim učesnicima poznate tragikomedije. Autori te tragedije (izostavljam reč komedije jer ništa nije smešno) smrdeli su na ono čime su sami sebe mazali tada, a isti smrad zaudara i sada, što nas obavezuje na provetravanje činjenicama i dokazima za njihove laži.  

Mnogo je idiota koji su pisali gluposti o drugim ljudima, a mnogo je i „korektnih“ koji takve gluposti i laži objavljuju. Počeću sa idiotom, gospodinom koji je napisao da on ”živi u Švedskoj decenijama, isto koliko i Nikola Janić” i da:„Za vreme rata u Bosni svakodnevno sam čitao sve novine, a posebno dnevni DN (Dagens Nyheter) i SVD (Svenska Dagbladet) i Nikola Janić nikada nije bio na naslovnoj stranici nekih od tih novina…“.  

Na slici koju prilažem je naslovna stranica tada najtiražnijih dnevnih novina u Švedskoj „Dagens Nyheter“ i na kojoj je najavljen intervju samnom. To je bilo kada je u Švedsku došao bivši Generalni sekretar UN-a Butros Gali a ovaj detalj napominjem iz razloga što ću u nekom od nastavaka pisati malo opširnije o tome. Kao što čitaoci ovog teksta vide na fotografiji sa naslovne stranice DN-a na njoj je neki tip sa imenom i izgledomkao i ja, Nikola Janić. Možda ja ne vidim dobro pa ne poznajem ni samog sebe, ali ipak će biti da sam to zaista bio ja, jer sve napisano bilo je ono što sam govorio u intervjuu a nije mi ni poznato da sam u Švedskoj ili bilo gde u svetu imao nekog dvojnika. Nikada se nisam hvalio onime što sam smatrao da je za svakog čoveka normalno: da za svoj narod učini onoliko koliko može, ako može… Suočavani smo decenijama sa tragičnom istinom da kada od naših organizacija u rasejanju treba organizovano da se učini nešto za naše u matici i ljude u njima, pojavljuju se nenormalni i samoživi egoisti koji to sprečavaju. Zašto? Pa zato što oni neće, ne mogu, ili iz drugih interesa to sprečavaju. Svako od nas zna da li pripada normalnim ili nenormalnim Srbima a ovi prvi, normalni, neće mi zameriti da me za ove druge ”…. …..”. Neko ove tačkice može da tumači kao da sam napisao da me „nije briga“, a neko će ih pročitati kao bezobrazne reči koje se ne pišu i reći da sam vulgaran, nekulturan i bezobrazan, što me zaista ”NIJE BRIGA!” Nisu oni, kako sam jednom napisao, ni glupi ni „priglupi“. Oni su intelektualni idioti čija „pamet“ doprinosi da se širenje neistina i satanizacije srpskog naroda nesmetano nastavlja, umesto da je obratno. Nikako da shvate da je naša Srbija važnija od svakakvih sardelica i drugih mikro ribica, pa ću u sledećih nekoliko nastavaka da zanemarim „sitne ribe i ribice“ koji decenijama ubeđuju i sebe i druge da oni nisu male sardele među ribama već da su ONI veliki beli kitovi. Dokle da se lažemo kada i deca znaju da su pojedine organizacije dijaspore stvorene u matici, a u rasejanju od nekoliko pojedinaca. Političari, kojima su takve organizacije bile potrebne bojili su ih najlepšim rečima a medije, kojima su potrebni političari, predstavljaju ih javnosti kao ljude koji su Bogom dati za spas Srbije. O ovome sam dugo ćutao jer sam verovao da bi iznošenje našeg „prljavog veša“ bilo od štete Srbiji koja se dugi niz godina suočava sa neprihvatljivim problemima, ucenama i pritiscima… Priznajem da je i meni trebalo vremena da shvatim, ali ne i prihvatim, da u vreme građanskog rata i satanizacije naroda kome pripadam može neko iz tog naroda, bilo ko, da planira kako da uguše svaki glas istine. Glasonošu koji nije iz „njihovog tabora“, ili koji se besplatno bori za istinu o svom narodu, čime umanjuje mogućnost njihove lične koristi, treba na razne načine ućutkati i eliminisati. Najzad sam zaključio da bi dalje ćutanje bilo više štetno od napisane istine, jer grupa takvih ljudi Srbiju i danas “spašava” bajkama i lažima…

Ponoviću i neke delove od mene ranije napisanog i izgovorenog o dešavanjima devedesetih godina, tačnije o periodu kada je za našeg ambasadora u Švedskoj došao Aleksandar Prlja, a Miodrag Popović, danas direktor TO u Beogradu koji je krajem devedesetih istovremeno bio i urednik Satelitskog programa RTS-a i pomoćnik tadašnjeg ministra za informisanje Republike Srbije, Aleksandra Vučića. 

Tih godina su neki Srbi prvo morali da se bore sa drugim Srbima, predstavnicima srpske vlasti i srpskih organizacija, da bi se borili protiv selektivnog i antisrpskog informisanja u švedskim medijima. Konstatna sabotiranja od čelnih ljudi u tada čelnoj organizaciji srpske dijaspore u Švedskoj dovelo je do osnivanja Glasa Srpskog Naroda a sa nekoliko prijatelja diskutovao sam potrebu osnivanja Srpskog informativnog centra u Švedskoj, ali i u drugim zemljama u kojima je naša dijaspora mnogobrojna. Odmah po njegovom dolasku ambasador Prlja me je pozvao i izrazio zahvalnost i divljenje za sve što je učinjeno na polju probijanja medijske blokade u Švedskoj. Bio je i oduševljen idejom o Informativnom centru, čiji osnov je da naše ambasade širom Evrope rade njihov doplomatski posao, a da dijaspora u tim zemljama odradi onaj deo koji je izvan dozvoljenih granica diplomatskog delovanja. Složio se i da ti centri treba da budu nezavisni srpski biroi u kojima bi delovali i državljani Srbije, koji su istovremeno i građani zemalja u kojima žive, ali i njihovi prijatelji, rođeni Šveđani koji su takođe želeli korektvno informisanje o dešavanjima u Jugoslaviji. Složio se i sa mojim stavom da se Infomativni centri finansiraju isključivo od pojedinaca i organizacija u dijaspori, a ne od matice Srbije. Tako bi kod medija i političara zadržali kredibilitet naših ljudi u zahtevima za istinita informisanja, što bi doprinelo i smanjenju pritisaka i sabotiranja našeg organizovanja od nekih krugova u Švedskoj i iz Srbije. Bez obzira ko je tada bio na vlasti za te svinjarije uvek su, uz pomoć neodgoviornih medija kojima je bliskost sa vlastima bila važnija od države i naroda, korišćeni ”poznati Srbi”. Sramota se vršila javno i takvim netačnim ”informisanjem srpske javnosti” jer su bili uvereni da je većina građana u maticim ista kao i „gastarbajterska raja“ u dijaspori: Priglupi i neobrazovani i kao takvi uvek spremni da prihvate kao istinu svakakve i mnoge laži političara izgovorene na Tv ekranima.

Prvi susret sa novim ambasadorom doneo je nadu i verovanje da naše dugogodišnje borbe sa Srbima, za istinu o Srbima, nisu ostale neshvaćene. Na tom prvom sastanku zamolio me je i da ga privatno upoznam sa novinarima i Tv reporterima Švedskih medija. Od njega traženo, od mene učinjeno. Posle prvih susreta, ručka-upoznavanja, sa najpoznatijim Tv reporterima i novinarima vodećih medija, izgovarao sam uvek istu rečenicu: ”Sad se znate i ubuduće možete da jedete i bez mene”. 

Moju radost o stavovima ambasadora Prlje i njegovom pristanku da prisustvuje skupu sa temom osnivanja Informativnog centra gde su učestvovali poznati Srbi i predstavnici srpskih udruženja iz cele Švedske (kao i nekih gostiju iz drugih zemalja), zamenilo je veliko razočarenje zbog koga sam stao ispred ogledala i upitao samog sebe: ”Nikola, da li  je moguće da si toliko naivan da si mu poverovao?”. Par dana pre zakazanog okruglog stola u Malmeu javilo mi se nekoliko ljudi sa informacijama o razgovorima koji su tih dana vođeni po celoj Švedskoj. Nekoliko njih ispričalo mi je šta je rečeno tokom poziva ambasadora Prlje i da ih je na kraju zamolio da rečeno ne prenose Nikoli…

Ono što mi nisu rekli (ili što ni on njima nije rekao) bilo je da su pored ambasadora (koji je bio pozvan) na skup sa ambasadorom došli i akademik Antonije Isaković i predsednik Svetske srpske zajednice iz Ženeve dr. Miša Milošević. Pre nego što sam otvorio skup ambasador Prlja je zamolio da u ime države pozdravi prisutne i u tom „pozdravljanju“ obavestio ih je da su gospodin Isaković i Milošević došli ispred matice Srbije. Posle tih reči on je „dao reč“ gospodinu Miloševiću koji je seo na „moju stolicu“ i… Šta se dešavalo opisuju delovi objavljenog teksta u jednom listu čiji je novinar prisustvovao skupu, a gde je između ostalog pisalo:

„Najavljeni „okrugli sto“ o informativnoj delatnosti u Švedskoj i Skandinaviji, koji je prema programu trebao da vodi Nikola Janic, vodio je gosp. Miša Milošević iz Ženeve. On je odmah na početku konstatovao da se na informativnom planu u Švedskoj nije mnogo učinilo i da bi trebalo stvoriti jednu jaku i sinhronizovanu informativnu centralu…“

Jedan od delegata ga je prekinuo ispravkom da je ovo o čemu gospodin Milošević govori sada, „gospodin Janić predlagao godinama i zamolio ga da navede jednu zemlju u svetu u kojoj se na informisanju i probijanju medijske blokade učinilo više nego što je to ostvareno od jednog čoveka u Švedskoj“.

Ignorisajući ovu primedbu gospodin Milošević je saopštio skupu da postoje i „sredstva za finansiranje informativnog rada…“ i naveo imena par ljudi u Švedskoj (među kojima nije bilo moje ime) koji bi bili sposobni za taj „posao“… Mnogi od prisutnih su zatražili reč i posle žučnih diskusija (rasprave) kako je napisano od novinara koji je prisustvovao skupu oni su, citat: „konstatovali da je g. N. Janić iz Štokholma, uz podršku nekolicine entuzijasta, učinio puno toga i time pokazao da je sposoban i spreman da vodi ovakvu delatnost. Najbolju ocenu njegovog rada dao je predstavnik Komesarijata za izbeglice RS, gosp. Milan Gavrilović rekavši da je „Janić toliko učinio, da je on ustvari jeda srpska divizija u Švedskoj“, što je ispraćeno aplauzom“.

Traženo je glasanje o predloženim kandidatima i izglasano je ogromnom većinom da se poverenje da Nikoli Janiću, na što su ambasador Prlja i njegovi gosti ”koji su došli ispred Srbije” a da ih organizatori skupa nisu ni pozvali ni znali da će prisustvovati, ćutali su. Onda je Miša Milošević opet sam sebi dao reč i umesto da kaže nešto pametno i konstruktivno, pokazao je mađioničarski pokušaj u smislu „sad ga vidiš, sad ga ne vidiš“. Čovek koji je na početku sastanka rekao da postoje izdvojena sredstvima za ovu delatnost rekao je da: „Skandinavci moraju sami da finansiraju informisanje i pored toga i da sakupe i novac za članarinu Svetskoj zajednici Srba sa sedištem u Ženevi i čiji je on predsednik.“.

Drago mi je da sam mogao, po ko zna koji put, da ponovim da mi od matice nikada nismo tražili već davali novac i da je naš stav i bio i ostao da od Srbije, koja je bila pritisnuta sankcijama, niko u dijaspori ne bi trabalo da prihvati ni jedan dinar, bez obzira za koja i kakva angažovanja. Što se tiče „sakupljanja para za Svetsku zajednicu iz Ženeve“, taj san Miše Miloševića je u Švedskoj ostao neostvaren. Za njegovo ostvarenje predložio sam da se obrati na adrese odakle mu je godinama pristizao novac. Samo bi budale dali dinar organizaciji koja ima tako veličanstveno ime, a da ta ”Svetska organizacija Srba” do pojavljivanja njenog predsednika na okruglom stolu u Švedskoj, nije odgovorila ni na jedan od mnogih poziva da se udružimo u razmeni informacija i dokaza o neosnovanim optužbama i satanizaciji srpskog naroda u celini.

Nikola Janić

U petom delu feljtona ”Loših 100 čine Srbiji zlo” posetioci portala www.koreni.rs čitaće o delovanjima ambasadora naše matice koja su bila na granici zločina, kao i drugih osoba koji su u najtežim godinama za naš narod i zemlju zauzimali visoke političke funkcije u Srbiji.

1. „Loših 100 čine Srbiji veliko zlo…“(1)
2. „Loših 100 čine Srbiji zlo…“ (2)
3. „Loših 100 čine Srbiji zlo…“ (3)