Luka Jović – dete koje nije dozvolilo da ga pojede srpski fudbal

0
321
Luka Jović / Foto: Aleksandar Dimitrijević / Noizz.rs

Luka Jović je u svaki veliki grad dolazio s namerom, ali su prava, obaveze i očekivanja u svakom od slučajeva bila drugačija.

Put od Beograda, preko Kipra do Lisabona, pa uz stanicu u Frankfurtu do Madrida, za mnoge je nedostižan, a Joviću su okolnosti režirale da takvu kolekciju adresa stanovanja prikupi za svega pola decenije. Za to vreme je imao uloge princa, sl uge, otpadnika, šegrta, gazde i prestolonaslednika, te je za samo nekoliko meseci od kraljevića stigao do plemića koji se našao na ispitu zrelosti, u društvu brojnih pripadnika iste klase, identičnih ambicija, ali različitih temelja.

Dramatično različitih.

Španski mediji pišu da se Luka trenutno nalazi u začaranom krugu na stadionu Santjago Bernabeu, bez prave šanse da pokaže šta ume, uz hiljade pitanja i zaključaka koji mogu biti smatrani preuranjenim, ali i negde očekivanim, zbog svega što sa sobom nosi zaposlenje u jednom od najvećih sportskih preduzeća na svetu.

Mnogi su pokušali tu da pronađu svoju zvezdu na fudbalskom nebu, mnogi velikani su se saplitali na španskoj travi, ali i mnogi od njih nisu oko nogu i glave imali trnove vence dobijene odrastanjem na ovim prostorima i kaljenjem talenta na srpskim livadama.

Kao Falkao

Svako ko je ikada šutnuo loptu ka bilo kakvom ciljnom prostoru, radio je to standardnim principom oponašanja ponašanja. Klinci su voleli da dreknu „Mance“ kada na kolenima i potkolenicama u funkciji sličuga klizaju travnatim terenom, da viknu “Piksi” kad proture loptu kroz noge drugaru iz druge ekipe, da pogode ono što su poželeli kao što je to činio Bekam ili da se ošišaju kao Ronaldo. Tako je Jović po potpisivanju ugovora sa Real Madridom otkrio da je njegov idol tokom odrastanja bio Kristijano Ronaldo, da je čak spavao u dresu „kraljevskog kluba“, iako je pre toga, sredinom aprila ove godine izjavio za Dojče vele da mu je uzor oduvek bio Falkao.

I ne bi to bilo toliko zanimljivo da početkom sezone 2014/15, kad se Luka Jović kao 16-godišnjak pojavio u Superligi Srbije, prvi čovek Crvene zvezde Zvezdan Terzić, tada u funkciji vršioca dužnosti generalnog sekretara, nije za njega rekao da ima kvalitete, u tom momentu, jednog od najboljih igrača planete Radamela Falkaa, člana Realovog gradskog rivala Atletiko Madrida.

Do tog statusa je dečak iz okoline Bijeljine stigao u već mnogo puta ispričanom životnom scenariju, za neke normalne okolnosti dostojnom epskog filmskog ostvarenja, a za prosečno ljudsko biće sa korenima na brdovitom Balkanu, rijaliti u pravom smislu te reči.

Prvi čin ove male epopeje dogodio se na stadionu „Karađorđe“ u Novom Sadu, 28. maja 2014, nekoliko meseci pre Terzićeve objave da je tadašnji 16-godišnjak „zlatna koka“ najpopularnijeg srpskog kluba, u tom trenutku prezaduženog i postojećeg samo zbog želje „odozgo“ da se njegova bogata istorija ne završi stavljenjem katanca na najveće fudbalsko igralište u Srbiji.

U 73. minutu, pri rezultatu 3:2 za Vojvodinu, u poslednjem kolu šampionata i trenutku kada Zvezda ima identičan broj bodova kao i njen večiti rival Partizan (71), Ifeanija Onjila, tadašnjeg napadača crveno-belih kojeg se danas verovatno sećaju samo izraziti ljubitelji domaćeg fudbala, zamenio je Jović, noseći dres sa brojem 40.

Tri minuta kasnije je ovaj dečak postigao pogodak, doneo svom timu bod i „čistu“ titulu šampiona Srbije, koja, osim prestiža i mogućnosti za učešće u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ne donosi finansijsko olakšanje, već naprotiv, zahteva dodatna ulaganja kako bi uopšte došlo do šanse za okršaj sa evropskom fudbalskom elitom.

„Nadam se da ću u budućnosti, kao i moji današnji saigrači, osvajati titule sa Zvezdom, biće još pogodaka“, rekao je tada Jović.

Priliku koju je dobio od trenera Slaviše Stojanovića je počeo da materijalizuje u narednoj sezoni pod vođstvom Nenada Lalatovića, koji mu je na 22 utakmice po 11 puta kao starteru i rezervi, pružao u proseku 51 minut vremena na terenu.

Dovoljno ili ne, tek, postigao je šest golova, upisujući i ozbiljan broj promašenih šansi. Ali mora da bude jasno da je odlika srpskog fudbala da protivnici „večitih rivala“, sa retkim izuzecima, imaju nameru da u duelima sa njima što manje puta vide loptu u svojoj mreži, zbog čega kreativci, ofanzivci i gol-igrači imaju ozbiljan posao.

Sazrevanje u srpskom fudbalu

Postoji teza o tome da je Jović uvek bio viši, snažniji i brži od svojih vršnjaka, ali to najčešće nije sve što je dovoljno za rvanje sa prekaljenim asovima srpskih fudbalskih livada, pa je za momka od 16 ili 17 godina prelaz iz dečaka u muškarca u najpopularnijem sportu na ovim prostorima veoma komplikovan, sa često neočekivanim preprekama.

Luka Jović na kupi Zvezde Foto: Aleksandar Dimitrijević / Noizz.rs

 „Plan za Jovića podrazumeva i njegovu minutažu, golove, ishranu, lični marketing, reprezentaciju, promociju po Evropi, i ‘devetku’ na leđima. Ja sam pre nekoliko dana zvao Despotovića da mu objasnim zašto sam mu uzeo devetku i on to nije mogao da shvati. Despotoviću, dobar si igrač, ali da u ovom trenutku Van Persi dođe u Crvenu zvezdu, devetka ide na leđa Luke Jovića, jer sam ja tako odlučio. Zato što smo zacrtali cilj da sledeće sezone uzmemo 8 miliona evra za transfer Luke Jovića. Da bismo uzeli 8 miliona evra mora da ima i devetku na leđima, ne može da nosi 47“, rekao je Terzić uoči početka Jovićeve prve prave sezone u seniorskom fudbalu.

Godina u kojoj je Jović trebalo potpuno da sazri protekla je u predstavama trećeg zaposlenika preduzeća sa adresom u Ljutice Bogdana. Miodrag Božović je foricama i fazonima zasmejavao javnost i ponižavao medijske radnike, ponekad i sa pravom, a na “devetku” je zaboravio.

U prvoj polusezoni, svojoj poslednjoj u dresu Zvezde, Jović je odigrao prosečno 33 minuta na 19 utakmica i samo u četiri navrata se našao u startnoj postavi. Posle startna tri gola u prvih pet kola, uspeo je još samo dvaput da se upiše u strelce, a od čoveka koji je trebalo da mu omogući da nastavi započeti niz dobio je nadimak “Jovara pekara”, o čemu crnogorski trener danas govori kroz anegdotnu formu.

“Nekoliko puta sam ga pronalazio po beogradskim pekarama gde se hranio. Nisam hteo da ga vređam, već samo da probudim inat u njemu. Što se tiče toga da nije igrao kod mene, nije. Prvi špic je bio Ugo Vijeira, koji je bio najbolji strelac lige”, rekao je nedavno Božović. Možda nije hteo da uvredi, ali je u javnosti napravio sliku o nemarnom dečaku, nesvesnom prilike koja mu se pruža. Možda još jednom talentu koji je ostao samo talenat i nikad nije dostigao pun potencijal zahvaljujući svom neadekvatnom ponašanju.

Takvih je u srpskom fudbalu bilo previše i na sam pomen takvog epiloga srpski navijači stiču jednosmeran sud koji je moguće promeniti uglavnom samo na jedan način – odlaženjem tamo negde daleko gde će pokušati da pronađu razumevanje, podršku, poverenje i pravi pristup nadređenih.

Ali drugi su đavoli tad vijali i stvari su postale jasnije tek nekoliko godina kasnije.

U maju 2015, dok je Božović delovao “vaspitnim metodama”, saznalo se da je klub prodao 70 odsto Jovićevog ugovora za 1.400.000 evra. Pojedini izvori navode da je transakcija obavljena 25. januara 2015.

Ipak, navodno se sve dogodilo još u novembru, kako je Terzić nedavno rekao, zbog potrebe kluba da isplati dugovanja Poljaku Gžegožu Bronovickom, igraču koji je upamćen samo po tome što je tražio da na račun dobije novac propisan ugovorom potpisanim još 2007. U suprotnom, Zvezda bi ostala bez licence UEFA.

I to je bilo to, Luka Jović je već bio van svog kluba, a da pošteno nije ni zakoračio u njega. Još jedan u nizu bisera prosutih u brlog srpskog fudbala, načina poslovanja u njemu, pogrešno postavljenih postulata rada, vrednosti i verovanja i pre svega finansijskog haosa u kojem se nalazi sama država već više od 30 godina.

U mutnim vodama se nalaze najveći kapitalci, a njuh za njih imaju prekaljeni lovci koji koriste modus operandi čudnovate, paranormalne, polukriminalne, ali efikasne prirode. Efikasne za davanje mrvica onome ko danima nije jeo, a poseduje bogatstvo čiju najvišu vrednost ne može da dosegne zbog svog nivoa bede.

Pini, Falji i “operacija Kipar”

 “Ugovor je tu, pare su tu. 470 miliona, ja sam dvaput brojao”

“Kako bre 470 miliona? Pa ova kuća vredi 870 miliona. Milijardu, bre vredi!”

“Možda vredi u drugim uslovima, ali sad je drugačija situacija”

“A kakva je to situacija?”

“Moja situacija, komšija…”

Dijalog između lika Jarić T. Živadina i njegovog komšije koji ima biznis sa pokretnim klozetima, iz finiša osme epizode domaće kultne serije “Kamiondžije ponovo voze”, idealno opisuje situaciju u kojoj su akteri bili članovi uprave Crvene zvezde i ekipa okupljena oko čuvenog menadžera Faljija Ramadanija, produžene ruke još većeg igrača na fudbalskom tržištu poznatog pod imenom Pini Zahavi.

Projektovani izvozni proizvod najavljene vrednosti od “osam, devet miliona evra”, stigao je u dve transakcije za svega 2.000.000 evra (prema podacima specijalizovanog portala transfermarkt.de) u vlasništvo tandema koji se ustoličio na vrhu piramide fudbalskih preduzetnika u našoj zemlji, hitrim rešenjima za krizne situacije, brzom uplatom novca u vidu prve pomoći i umećem da potom na tome zarade daleko veći novac.

Da Vas podsetimo:  Prizor sa stare Železničke u Beogradu - apokalipsa danas

“Balkan je veoma plodno tlo za razvoj sportskih talenata, a kada je sport toliko lukrativan kao fudbal, logično je da će oni koji se bave transferima biti veoma prisutni na tim prostorima. Dobro je poznato da je na ovim prostorima jedan od najmoćnijih menadžera Pini Zahavi (tj. njegov partner Falji Ramadani). Godinama unazad postala je tradicija da menadžeri imaju posebne odnose sa grupama klubova, kao što je slučaj sa Žoržom Mendešom i Vulvsima, Valensijom, Famalikaom… Pini već dugo ima prolaz u Fiorentinu i Benfiku (Muskron takodje, a od velikih je imao česte poslove sa Sitijem i Atletikom). Otud ne čudi što eks-Ju igrača ima stalno, a ni to što su česti transferi između tih klubova”, objašnjava za NOIZZ novinar i komentator Sportkluba Vladimir Novaković.

On posebno apostrofira kiparski klub Apolon iz Limasola, koji je zvanično 31. januara 2016. postao poslodavac Luke Jovića, a već sledećeg dana prava na njegove usluge je prodao lisabonskoj Benfiki, za 6,6 miliona evra.

Dakle, čista zarada kiparskog kluba je iznosila 4,6 miliona, a da Jović nikada nije kročio u njegove prostorije.

„Sportisti za koje smo utvrdili da su imali potpisane ugovore sa Apolonom, a da tamo zapravo nisu igrali, jesu Mijat Gaćinović, Nikola Maksimović, Marko Pavlovski i Luka Jović – i svi oni su imali ugovore sa firmom Lijan Sports, koja je u vlasništvu Ramadanija i registrovana je na Malti. Ispostavilo se da je Apolon tranzitna tačka kroz koju su zvaničnici klubova iz Srbije trgovali svojim talentovanim igračima. Obično je iznos koji su srpski klubovi dobijali od Apolona bio daleko manji od konačne cene koju su za tog igrača davali zapadnoevropski klubovi. Mnogi igrači su bili preprodati posle samo nekoliko dana, dok je profit ostajao investitorima na Kipru, među njima i Piniju Zahaviju”, otkrivaju dokumenti objavljeni u sklopu projekta “Fudbal liks”.

Lik i delo izraelskog biznismena su posebno obrađeni u tom istraživanju, gde je navedeno da je on, koristeći kontakte prikupljenje kroz svoju nekadašnju karijeru sportskog novinara, kreirao moćnu mrežu advokata, posrednika, fudbalskih zvaničnika, političara i ofšor kompanija i tako postao svojevrsni fudbalski oligarh.

U centar pažnje svetske javnosti je stigao pošto je postao menadžer Rija Ferdinanda i omogućio mu transfere najpre iz Vest Hema u Lids, a zatim i u Mančester junajted, da bi zatim posredovao i u prelascima Japa Stama i Huana Sebastijana Verona na Old Traford, a navodno je nagovorio i Romana Abramoviča da uloži svoj sumnjivo zarađeni novac u Čelsi.

Potpuna pometnja na fudbalskom tržištu je nastala 2006, kada su, tada supertalentovani i veoma traženi, Havijer Maskerano i Karlos Teves, na opšte iznenađenje, iz brazilskog Korintijansa stigli u “mali” Vest Hem.

Usledila je reakcija engleskih vlasti koje su donele uredbu kojom zabranjuju učešće “trećih strana” u realizaciji transfera igrača, što znači da nosioci prava na fudbalere pri prelascima mogu da budu samo klubovi uključeni u dogovor.

Simptomatično, istovetna odluka na globalnom nivou je doneta nekoliko meseci po zaključenju posla zvanog “Luka Jović”, ali se čini da je sposobni Zahavi bio korak ispred FIFA jer pojedini dokumenti otkrivaju da poseduje udeo u vlasničkoj strukturi Apolona, ali o tome nikada niko nije zvanično govorio.

“Ne bih da pričam o tome i takvim stvarima ali nisam odradio ništa s Apolonom. Ne želim da pričam o tome i to je to”, rekao je Mijat Gaćinović, još jedan iz plejade fudbalera koji su kao veoma mladi prodavani “trećim stranama” i potom završavali u njima bliskim klubovima.

Za razliku od njega, koji je krenuo put Frankfurta, u Ajntraht, Jović je, poput svojih zemljaka Nemanje Matića, Filipa Đuričića, Stefana Mitrovića, Lazara Markovića, Miralema Sulejmanija i Ljubomira Fejse, stigao u Benfiku.

Pojedina istraživanja otkrivaju da je ključni čovek u transferu Jovića iz Apolona u Benfiku bio Nikola Damjanac, nekadašnji golman Partizana i jedan od čelnih ljudi agencije Lijan sports, istovremeno i rodbinski povezan sa Zvezdanom Terzićem, koji je u ranijim izjavama, dok se nalazio na čelnoj funkciji OFK Beograda, imao razumevanje za postojanje profesije “posrednika”.

„Od 54 zemlje UEFA samo su Englezi uveli to pravilo da treće lice ne može da ima udela u vlasništvu fudbalera. Zašto bi neko zabranio, na primer, Partizanu da proda Lazara Markovića nekom fondu i zaradi sedam miliona evra ako mu je u tom trenutku potreban novac? Klubovi nemaju ništa u svom vlasništvu osim igrača. Mi moramo da omogućimo zakonske uslove da se fudbaleri uvedu u knjige. Kad bih ja sad kao predsednik OFK Beograda tražio kredit u nekoj banci, pitali bi me šta imam da založim i čime da garantujem, a to su jedino fudbaleri. Zašto neka banka, kompanija, firma, fond ne bi mogao da otkupi igrača? Pa kada je Ronaldo prelazio iz Intera u Barselonu formiran je fond koji su činili “Pireli” i “Najki”, koji su finansirali njegov dolazak u klub. Ako bi neko u sličnim poslovima u Srbiji video nešto sumnjivo u vezi s tim, tu su nadležni organi da to ispitaju”, rekao je Terzić davnih dana, a na to je podsetio portal englezi.net.

Da je posao nastavio da se radi na način opisan u prethodnim redovima, svedoči i slučaj Andrije Živkovića, mladića kom je predviđana blistava karijera, već mu je nadenut nadimak “srpski Mesi”, kao i sva pažnja sportske javnosti koja je bliža “crno-belom” delu Topčiderskog brda.

“Partizan je imao 75 odsto ekonomskih prava na Andriju, porodica 15, a agent deset odsto. Onda je prethodna uprava odlučila da proda 50 odsto tih prava za 1.250.000 evra. Problem je to što je Partizan tim ugovorom bio prinuđen da ostalih 25 odsto ekonomskih prava proda po ceni od 600.000 evra i da omogući da po preporuci fonda, na čijem čelu je Pini Zahavi, ode u njegov klub Apolon. U slučaju da se to ne dogodi, Partizan mora da plati penale od 1.250.000 evra i da vrati istovetnu sumu koju je ranije dobio”, rekao je bivši predsednik beogradskog kluba Zoran Popović.

Mladi Andrija je uz “pomoć” drugog menadžera Predraga Đorđevića i svog oca Jovice Živkovića uspeo da bude izbačen iz prvog tima Partizana i da se preseli – u Benfiku, u julu 2016. U portugalskom klubu je i dalje, ali na sedam utakmica tekuće sezone nije dobio priliku ni sekund da provede na terenu, pa se pod veliki znak pitanja stavlja njegova dalja karijera.

Želja za profitom i odlaskom na veliku scenu je koštala i Lazara Markovića, takođe nekada velikog talenta srpskog fudbala zalutalog u Benfiku i igrača koji se u 25. godini života, praktično kao veteran, vratio u Partizan kako bi pokušao da ponovo pronađe svoj pravi fudbalski put.

Jovićeva ili već nečija odluka da on sa epitetom “Jovare pekare” ode u Lisabon, preko Limasola, ukazivala je da bi mogla da ga zadesi slična sudbina.

„Otišao je prerano u inostranstvo i te priče… Ja sam saglasan sa tim. Bilo mi je jako teško u Benfiki, bio sam mlad, neiskusan, upao sam među te velike zvezde, nisam znao gde je levo, gde je desno…“, rekao je Jović u maju 2018.

Dve godine ranije ga je u portugalskom klubu, sa stažom od manje od mesec dana, dočekao Ivan Šaponjić, saigrač iz mlade reprezentacije i bivši protivnik iz večitog rivala, takođe projektovan u buduću zvezdu srpskog fudbala.

Za razliku od njega, Jović je odigrao celih četrdeset minuta u seniorskom sastavu, dok je Novovarošanin ostao “zaglavljen” u rezervnom timu i tri godine kasnije je zahtevao da ode iz kluba u kom za sve to vreme nije stigao do prilike da oseti kako izgleda nositi dres seniorskog sastava.

Jovićeva agonija je trajala trostruko kraće, ne treba biti premudar i shvatiti da je njegov tim menadžera imao spremnu i B varijantu. Već pomenuti Ajntraht iz Frankfurta.

„Dizanje iz mrtvih“

„Došao sam u Frankfurt. Lepo mi je, snašao sam se, ima naših ljudi, tu su Mijat (Gaćinović), (Ante) Rebić…“, sa potpuno drugačijim izrazom lica je u istovetnom intervjuu u kom je govorio o negativnim utiscima iz Benfike pričao o novom životnom iskustvu.

Grad koji predstavlja centar finansijske moći Nemačke je već decenijama jedno od omiljenih mesta za život ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, željnih da za svoj pristojan rad dobiju pristojnu platu, a da se uz to ne osećaju strancima u drugoj državi.

Istorija navodi na zaključak da su ovdašnji maheri u svim oblastima uglavnom uspevali da nađu svoje mesto u gradu na Majni, a kako je nekadašnji izvoz stručnjaka za poslove sa one strane zakona zamenjen migracijama sportista, bilo je sve više njih koji su svoje karijere odlučili da grade baš u Frankfurtu.

Da Vas podsetimo:  Miloš uz zvuke gusala do poslednjeg daha branio rodnu kuću

U sezoni 2016/17 Ajntraht je na 34 utakmice u Bundesligi postigao svega 36 golova i bio peta najmanje efikasna ekipa u šampionatu, a sa osvojena 42 boda je stigao samo do 11. mesta na tabeli, sa samo četiri poena više od Volfsburga koji je morao da se bori za opstanak u eliti kroz baraž.

Tandem Ramadani-Zahavi nije imao šta da izgubi – Jović se u leto 2017. preselio iz Lisabona u Frankfurt, za šta je nemački klub platio 200.000 evra, uz opciju da njegov ugovor preuzme u trajno vlasništvo po ceni od sedam miliona.

Jovića je u novom klubu dočekala domaća atmosfera, trener Niko Kovač je mogao na razumljivom jeziku da razgovara sa mladim napadačem i da pokuša da nastavi sa pedagoškim radom zaustavljenim onog momenta kada je iz Zvezde otišao Nenad Lalatović, odnosno na pogrešan način izvedenim od strane Miodraga Božovića.

Septembar 2017. je doneo deža-vi u Jovićev život – debi za novi klub posle tri utakmice provedene na tribinama i klupi, 23 minuta za upoznavanje sa ritmom u fizički zahtevnom takmičenju kakvo je Bundesliga i odmah prvi gol. Do kraja godine se još samo jednom upisao u strelce, u januaru sledeće je zabeležio dva pogotka na dve uzastopne utakmice, a od marta do aprila tresao je mreže u četiri meča zaredom.

Kruna prve prave ozbiljne fudbalske sezone u karijeri već otpisanog mladića se dogodila 18. aprila, kada je petom savladao golmana Šalkea i time obezbedio svom timu učešće u finalu Kupa Nemačke. Trofej je potom osvojen, herojskom pobedom nad favorizovanim Bajernom iz Minhena.

“Luka je ulazio dva puta s klupe i dao dva gola. Očekivao sam da na trećoj utakmici zaigra od početka, ali… Ni minut! Odmah posle utakmice tražio sam sastanak s Kovačem. Dva sata smo razgovarali, a sad vidim da je bio u pravu. Rekao mi je tada: ‘Ako dam Luki pet utakmica zaredom, pomisliće da je igračina. Balkanac je to. Ja sam rođen u Nemačkoj, ali znam taj mentalitet. Svima koji dođu s prostora bivše Jugoslavije moraš jebati mater da bi postali igrači. Mlad je, mora da shvati šta je Bundesliga. Ribam ga na treningu i kad je najbolji. Moraće da piša krv, ali ću od njega da napravim igrača’”, ispričao je Lukin otac Milan posle prve sezone svog sina pod komandom hrvatskog stručnjaka.

Za godinu dana klub iz Frankfurta je napredovao tri pozicije na tabeli, imao je na kontu 45 datih golova i 49 bodova, 16 više u odnosu na prvu ekipu koja se nalazila u zoni ispadanja. Osvojeni kup je bio pozivnica za učešće u Ligi Evrope, ali bez Kovača, kome je ona pobeda nad Bajernom širom otvorila vrata kancelarije na Alijanc areni u Minhenu.

Leto između dve sezone je proteklo u znaku Svetskog prvenstva u Rusiji. Dobro su poznate okolnosti pod kojima se Srbija našla na tom takmičenju, a još bolje i sam ishod. Jović se našao u timu i nije briljirao. Zapravo, dobio je samo nekoliko minuta u utakmici protiv Brazila i nije izgledao kao igrač za koga je Kovač govorio da će biti među najboljima na svetu.

Možda je do njega, a možda i do toga što je srpski tim predvodila ličnost koja nije umela da na pravi način priđe momku koji se i dalje nalazio na putu sazrevanja.

Povratak obavezama u Frankfurtu kao da je vratio Jovića u prirodno stanište, na mesto gde je već dobio nekakvu sliku sebe u njemu i gde je mogao da kaže da se oseća kao domaći. Promena trenera nije imala negativan uticaj na Jovića, Adi Hiter je samo nastavio tamo gde je Kovač stao, uz budno oko sportskog direktora i nekadašnjeg napadača Fredija Bobića.

Sredinom novembra je srpski fudbaler već imao devet golova na svom kontu, bio je najbolji strelac Bundeslige, a u sećanjima svakog ljubitelja igre između stativa i prečki na travnatom terenu ostaće upamćeno da se u duelu sa Fortunom iz Diseldorfa pet puta upisao u strelce.

Istovremeno, Jović je prvi put pošteno zaigrao na evropskoj sceni, pošto nekoliko minuta provedenih u dresu Benfike na utakmici Lige šampiona treba shvatiti samo kao statistički podatak.

Na putu do polufinala Lige Evrope imao je šansu da konačno poseti Limasol, da postigne gol protiv “bivšeg” kluba, što je učinio i u četvrtfinalnom duelu, na stadionu u Lisabonu. Penal rulet u revanš meču duela za plasman u finale protiv Čelsija sprečio ga je da stigne i do šanse da se bori za prvi evropski trofej u karijeri. Njegov Ajntraht je sezonu u Bundesligi završio na sedmom mestu, pre svega zahvaljujući nizu bez pobede u poslednja četiri kola, sa 54 boda, ukupno 60 postignutih golova i novom šansom da se kroz kvalifikacije uključi u trku za mesto u Ligi Evrope.

„Mislim da svi igramo kao jedan, da smo kompaktni, a trener nam daje podršku na svakom treningu, svakoj utakmici i mislim da je to razlog naše dobre igre“, rekao je Jović tokom sezone, uživajući u momentima koje je na terenu delio sa Filipom Kostićem, Mijatom Gaćinovićem, Antom Rebićem i ostalim saigračima koji su na terenu izgledali za klasu bolje nego u prethodnim godinama.

Na 48 utakmica u sezoni, najviše u dotadašnjoj karijeri, i odigrana 3.302 minuta, Jović je postigao 27 golova i upisao sedam asistencija. Za manje od dve godine njegova tržišna vrednost je sa dva miliona skočila na tridesetostruko veću sumu, Evropa je počela da bruji o njemu, a spekulacije o tome da li će i gde će nizale su se iz dana u dan.

Klub iz Frankfurta je aktivirao otkupnu klauzulu i omogućio sebi da za sedam miliona dobije igrača u tom trenutku procenjenog na 60 miliona, a samim tim i priliku da ozbiljno zaradi na igraču koji je u klub stigao kao mačka u džaku.

Današnji fudbal kao današnji fudbal, selidba iz komforne zone je bila neminovna, a spekulacije započete u maju ove godine su dobile svoj epilog nešto više od mesec dana kasnije – Luka je postao član Real Madrida.

Zlatni dečak u zarđaloj mašini

Devet godina je “kraljevski klub” živeo na račun Kristijana Ronalda, vanserijskog fudbalera, jednog od najboljih u istoriji i čoveka čija energija i želja za pobedom i takmičenjem imaju zarazni karakter, toliko da ponekad mogu da izazovu ne baš toliko prijateljsku atmosferu u ekipi.

Momenat u kom je odlučio da se posle Engleske i Španije oproba i u Italiji značio je kraj jedne ere za klub sa stadiona Santjago Bernabeu i početak nove koja bi morala da kao rezultat pruži vraćanje primata u domaćem takmičenju, jer je u ovom milenijumu od mogućih 18 osvojeno samo šest titula prvaka države.

Tektonski poremećaji u stručnom štabu oličeni u odlasku šefa stručnog štaba i igračke legende Zinedina Zidana, osvajača tri uzastopna trofeja u Ligi šampiona su, uz Ronaldov odlazak, upravu kluba stavili na težak test i usmerili ka traženju novih, kreativnih i brzodelujućih rešenja.

Nesrećni Đulen Lopetegi je izgubio posao u reprezentaciji Španije uoči Mundijala u Rusiji zbog odluke da prihvati posao u Realu, ali se i na ovom zaduženju zadržao veoma kratko, primoravši predsednika Florentina Peresa da se najpre okrene prelaznom rešenju u vidu Santjaga Solarija, da bi u martu ove godine odlučio da ponovo ponudi saradnju Zidanu.

Kroz istoriju je Real imao ciklične faze, posle fenomenalne generacije predvođene trenerom Visenteom Del Boskeom, kroz klub su prošli brojni treneri koji nisu uspevali da pronađu dobitnu formulu za pokretanje “kraljevske mašine”.

Takođe, mnogi igrački velikani su u određenim delovima karijera donosili odluku da ponesu težak beli dres i da pokažu sebi i svetu da im je zaista mesto među zvezdama. Mnogi od njih su se u tom pokušaju saplitali, pojedini i trajno gubili nit i nikada kasnije nisu uspevali da se vrate u pređašnje stanje.

Deo Ronaldove zaostavštine je i situacija u kojoj je timski duh sveden na individualne karakteristike, a podsećanje na način rastanka jedne od najvećih legenda kluba Raula Gonsalesa dovoljno govori o tome da u Realu zaista postoji nekakva čudna atmosfera, prepuna trzavica, nesuglasica i problema, često zaturenih iza plaštova i sjaja osvojenih trofeja.

A kada trofeja nema, onda sve loše izlazi na videlo.

Kao nekada kada je očajnički tražena zamena za Kloda Makelelea, tako je i u leto 2018. godine počela licitacija o tome ko bi mogao da nadoknadi sav kvalitet, talenat i golove koji su sa Ronaldom zauvek otišli iz Madrida.

O problematičnom načinu poslovanja govori i podatak da je krilni napadač Marijano Dijas najpre prodat Lionu za osam miliona evra, a već sledeće godine vraćen u klub po trostruko većoj ceni, međutim od očekivanog rezultata nije bilo ništa.

Povratak Zidana je značio i nameru predsednika Florentina Peresa da restartuje klub, ali tome u prilog nikako nisu išle raznorazne spekulacije o tome da treba prodati igrače poput Gareta Bejla, vrhunskog fudbalera ostalog u senci svoje želje za dobijanjem poštovanja i ponosnog, kraljevskog držanja kluba, te Džejmsa Rodrigesa, majstora fudbala za kojeg nikada zapravo i nije bilo mesta u timu.

Da Vas podsetimo:  Gazda svim zaposlenima koji se školuju ili imaju decu na školovanju daje stipendije

Odluke su donete, kese su odrešene – potrošeno je više od 300 miliona evra u prethodnom prelaznom roku, a transfer Luke Jovića je drugi najveći i iznosi 60 miliona evra. Vredi napomenuti i da je jedini igrač koji nije promenio lice i posle odlaska Ronalda – Karim Benzema, nezamenljiva “devetka” i fudbaler sa nestvarno visokim nivoom korisnosti timu i prilagodljivosti trenutnim potrebama.

Ta činjenica je značila da će Luka ponovo morati da se vrati u rudnik i da duboko zabije macolu kako bi pronašao zlatni grumen i “kupio” sebi mesto u postavi kluba koji već godinama gaji filozofiju igre sa jednim klasičnim napadačem u startnoj postavi.

”Dovodimo zamene. Nisam siguran da Zidan poznaje Jovića dovoljno dobro, pred Zinedinom je veliki posao”, rekao je nekadašnji fudbaler i funkcioner Real Madrida Predrag Mijatović.

Iako utisak nije takav, Real igra sasvim solidno na startu nove sezone Primere i posle osam odigranih kola zauzima prvu poziciju sa 18 bodova, ali i svega 16 postignutih golova, po čemu se nalazi iza drugoplasirane Barselone (20) i devetoplasiranog Viljareala (19).

Od tog broja pogodaka, šest su delo Benzeme i samo jedan od njih nije bio prvi na meču na kom je postignut.

Kako se Eden Azar još nije prilagodio novoj sredini, a Garet Bejl se nalazi u konstantnom procepu između ljubavi i mržnje, francuski napadač ostaje jedino sigurno ubojito sredstvo za svog zemljaka na klupi, ima kontinuitet, ulazi u šanse i daje golove. A to je ključna stvar za svakog napadača – da mu trener veruje, da ume da istrpi eventualne greške, sačeka da se stvori osećaj za gol i dozvoli slobodu u igri. Trenutno, 21-godišnjak iz Bijeljine nije oličen takvim osobinama, dosad je proveo svega 218 minuta na sedam ovosezonskih utakmica, što nije bilo dovoljno da svoje prezime vidi na semaforu.

U septembru ove godine je španski AS pisao o tome kako je evidentno da hemija između jedine dvojice klasičnih napadača u timu – ne postoji.

“Zidan je protiv Viljareala izveo ekipu sa dva napadača, umesto već ustaljene formacije u kojoj postoji jedan klasičan špic, a sa krila ima podršku bočnih ofanzivaca koji bi trebalo i da stvaraju šanse i da budu egzekutori. U meču protiv Viljareala Benzema je zabeležio 39 dodavanja, Jović je upisao 17, ali nijedan, za 68 minuta koliko su proveli na terenu zajedno, nije razmenjen između njih”, navedeno je u tekstu autora Manua de Huana.

Ovakve konstatacije su se nadovezale na prethodne spekulacije o tome da je Real spreman da ponudi Jovića na pozajmicu, da oko njega postoji neslaganje između predsednika Florentina Peresa i Zidana, kao i da se srpski fudbaler nalazi u “začaranom krugu” složenom od neophodnosti postizanja dobrih rezultata i činjenice da je najzaslužniji za to njegov direktan konkurent za poziciju u timu.

Ispit zrelosti

Predstave koje je Jović pružao tokom dve sezone provedene u Frankfurtu su u javni diskurs donele instant tezu da je neophodno da on bude prvi izbor kako u reprezentaciji, tako i u Madridu, a insistiranja na tome obavezno prati i salva grozomornih kritika koje uslede ukoliko se očekivanja ne ostvare.

Od pukovnika do pokojnika – danas je verovatno nikada kraći put, sportisti su pretežno glavni objekti za ispoljavanje takvog ekstremističkog načina razmišljanja, a pogotovo oni koji su u centru pažnje, da li zbog novca okrenutog oko njih, važnosti scene na kojoj nastupaju ili već očekivanja javnosti da im se podari toliko željeni tračak sreće u vremenu obeleženom pojavama sa druge strane spektra emocija.

Dosadašnji Jovićev život je bio upravo takav, putevi dve krajnosti su se često preplitali, još od najranijeg detinjstva u kom je morao da se suoči sa saznanjem da mu je sestra u teškoj zdravstvenoj situaciji, preko prilike da počne da trenira u voljenom klubu, do momenta u kom se postavlja pitanje da li je ta ljubav manje vredna od ponude Partizana “teške” nekoliko stotina evra kojom bi neki životni i porodični problemi bili rešeni.

Verovatno je u nekom delu njegovog uma moglo da se nađe i pitanje “koliko puta treba da se krene ispočetka”, pošto je povratak na nulu doživljavao u nekoliko navrata, ali je iz manje-više svake situacije uspeo da izađe uzdignute glave i bez ličnih mrlja.

Iz svega viđenog u njegovoj kratkoj, ali toliko već ispunjenoj fudbalskoj karijeri jasno je da je najbolje davao tamo gde se najbolje osećao, gde je postojala dobra i pozitivna atmosfera, gde je imao poverenje i nekog da se iskreno ispriča i posavetuje. Tamo gde toga nije bilo – nije bilo ni golova, ali je sada pred ispitom života da prevaziđe navike i postavi se jednakim prema onima sa kojima trenutno deli radni prostor.

“On je psihički miran, ima samopouzdanje, zna šta treba da radi, svestan je da mora da radi, da se trudi i bude strpljiv, jer nikoga u Real Madridu ne dočekuju širom otvorenih ruku, osim u prvim danima. Pričao sam sa Lukom Modrićem o njemu, on svom imenjaku preporučuje da bude strpljiv. Podsetiću da je u sezoni 2012/13 hrvatski fudbaler bio proglašen za najgore pojačanje u istoriji kluba, a sada je legenda. Jović je svestan da mora da prođe kroz proces prilagođavanja”, kaže za NOIZZ Filip Čukanović, reporter Prve televizije, koji je nedavno razgovarao sa Jovićem u Madridu.

Naš sagovornik konstatuje da je način života u Frankfurtu uticao na Jovićevu igru na terenu.

“I on i njegovi prijatelji koji govore u emisiji posvećenoj njemu, koja će uskoro biti emitovana na TV Prva, kažu da je Luka možda prvi put živeo punim plućima u Frankfurtu i to je donelo rezultat koji ga je na kraju doveo do prilike da se Real Madrid zainteresuje za njegove usluge. Luka je sada svestan da je Real veliki klub, a moj utisak je i da novac uložen u njega za takvu instituciju ne predstavlja veliku stvar, tako da je na njemu da se navikne, da se izbori sa pritiskom, bude spreman i da sačeka da se kockice poklope kako bi dobio pravu šansu”, dodaje Čukanović.

Šansa da iskale i ispolje svoj talenate je ono što je često nedostajalo mnogim nadarenim fudbalerima. Ovdašnji najveći klubovi u imperativu rezultata pokušavaju samo da ih što pre prodaju ukoliko se nađe kakva-takva ponuda, jer je to praktično jedini način u državi kakva je Srbija da sportska društva uspeju da opstanu.

Nisu retki slučajevi dece koja odu sa nedovoljno godina tamo daleko i izgube se u svemu tome, naprotiv, izuzeci od toga samo potvrđuju pravilo da srpski fudbal jede svoju decu kako bi uspeo da preživi.

Sa Jovićem su tokom godina, u određenim periodima, uporedo rasli i momci poput Ivana Šaponjića i Dejana Joveljića, o kojima su u domaćim medijima često pisani hvalospevi, ali nikada sa tonom u kom se potvrđuje kvalitet, već uglavnom s namerom da se ukaže na novu “zlatnu koku” od koje se očekuje da nahrani glomazne entitete poput dva naša najveća fudbalska kluba.

Kao dečak je Jović doživeo da ga voljeni klub proda, pošto ga je prethodno iskovao u zvezde, a zatim spustio na najniže grane. Bačen je u vatru tamo gde nikome ne pada na pamet da proveri nivo temperature, a mirnu luku je pronašao tek nekoliko godina kasnije, kao pravi gastarbajter, uživajući u igri, kreativnosti i svom talentu.

Danas je, sa 21 godinom i statusom oca deteta od nepunih godinu dana, u društvu najvećih, na pozornici od koje veća ne postoji, ali i sa zahtevima i očekivanjima koja prevazilaze sve one sa kojima se do sada suočavao. Imaće još najmanje deset godina da dokaže da je vredan svega toga. Ne mora da žuri, a ne moramo ni mi. Za toliko nas je naučio da ima u sebi snagu pravog borca i da uz pravi pristup okolnostima, pokoju mrvicu sreće i priliku da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. I da još jednom opomene srpsku fudbalsku scenu da se sa više pažnje odnosi prema svojoj deci.

Na kraju krajeva, ipak su to i dalje prevashodno deca, pa potom roba koja se može dobro prodati uz raznorazne marketinške trikove, pomoći sa strane i “strane”, a sve zarad nekakog trenutnog mira u bušnim kasama.

Kako stvari stoje, kroz taj scenario će nastaviti da prolaze još mnogi talentovani dečaci koje u našem dvorištu nećemo primećivati, ali i koji će sasvim sigurno uspeti da svojim delima upere prste u sumnjičave i pokažu im da su pogrešili.

A u fudbalu i oko njega su greške i tekako česte, skoro pa redovne. Zar ne? Pa, stvarno, ovoga mi krsta…

Spasoje Veselinović
Izvor: Noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime