Lustracija – alfa i omega

4
728

Odjednom su se na istoj strani, kao da su prosejani ili su se staložili, našli koristoljupci svih boja. Ima tu negdašnjih saradnikâ Đinđića, Koštunice, Labusa, Šešelja, Dinkića, Mire i Slobe, SPO, pronatovske i proameričke, ali i četničke NVO-agenture. Ima tu i kusog i repatog, s koca i konopca sabranog halapljivog vlastoljubivog otpada preživljavajućeg na umirućem biću srpske države i njenog demokratskog ustrojstva. I svi oni utrkuju se ne bi li što više napunili vlastite džepove o trošku građana i sa konta bednog, a prezaduženog državnog budžeta.

Po mnogo čemu režime Slobodana Miloševića i ovaj Vučićev mogli bismo da uporedimo i da u tom poređenju nađemo svakovrsne sličnosti. Po mnogo čemu, a osobito ako bismo imali u vidu ratove, Miloševićev režim nosi tešku hipoteku. Ali, ipak, Vućićev režim po jednoj važnoj, možebiti presudnoj karakteristici, gori je od Miloševićevog. Toliko gori da čak i činjenicu da niti jeste, niti će ratovati, čini irelevatnom.

Naime, Miloševićev režim izrastao je iz totalitarističkog, socijalističkog ustrojstva, proizašao je iz tekovina boljševičke diktature, po mnogo čemu surogat, po mnogo čemu napredniji od svojega „roditelja“. Iako antidemokrata, Milošević nije napravio korak unazad, već unapred, ka pluralističkom društvu. Taj korak nije bio zadovoljavajuć. Podsećao je na geg, teturanje, nevoljno i prisilno izazvan pokret, ali, uz ogromne otpore i napor, uz trud Miloševićevih političkih protivnika, spoljni pritisak i masovnu podršku birača, to je ipak bio korak napred. Vučić je, naprotiv, povukao Srbiju korakom od sedam milja ne unazad, nego u ponor. Iskopao je toliko duboku rupu u koju nas je stropoštao da se dno pod nama otvorilo i Srbija je danas u slobodnom padu, bez padobrana, a ka diktaturi, teroru, tiranidi i svakovrsnoj bedi.

Stanje u koje je Vučić uveo srpsko društvo, državu i građane katastrofalno je ne zbog gliba u sadašnjici, ili onog u bliskoj budućnosti što nas tek čeka, nego je svojom vladavinom aktivirao razornu, po društvo i državu smrtonosnu anomiju koja dovodi u pitanje mogućnost ozdravljenja Srbije i njenih građana u narednih pola veka.
Utoliko je odgovornost na onima od kojih istorijski trenutak, na granici očaja, u poslednji čas, očekuje artikulaciju alternative naprednjačkoj pomami i kataklizmi koju je taj politički talog izazvao. Reč je o suštinskoj, istinskoj alternativi koja ne bi trebalo glupavo da se potroši pukom smenom vlasti, što se već dogodilo smaknućem Miloševićevog režima, već govorimo o demokratskoj alternativi koja bi stvorila preduslove da društvo i država krenu napred, ali bi istovremeno obezbedila preduslove da u dogledno vreme ne nastanu okolnosti koje bi Srbiju opet, eventualno, vratili u glib, prošlost i bedu.

Da Vas podsetimo:  Kosovsko jevanđelje po Davidu

Letimičan pogled na ovaj problem mogao bi da obeshrabri mnoge koji bi se i sami upitali šta ili ko može da garantuje takvo šta, i da li smo uopšte kadri za takva strateška rešenja. Mišljenja smo da nam je instrumet s kojim bismo postigli cilj i obezbedili da Srbija posle oslobađanja od Vučićeve diktature, može da krene napred bez opasnosti da će joj se u budućem vremenu desiti kakav naprednjački recidiv – na dohvatu ruke. Taj instrument je lustracija. Potpuna lustracija na svim nivoima.

Lustracija je danas, po našem sudu, pitanje svih pitanja. Nije ovde reč samo o tome da mnogi koji su zloupotrebili položaj, po zasluzi odgovaraju, nego je veoma važno da oni dolazeći računaju s tim da mač lustracije visi i nad njihovim glavama i da neće moći lako i nekažnjeno da nepočinstvuju. Što, sećamo se gorko, nije bio slučaj u kojem se crveno-crna koalicija, nakon Petog oktobra, provukla nekažnjeno. Nakon toga svedočili smo sunovrat Srbije predvođene Demokratskom strankom, Demokratskom strankom Srbije i njihovim čaušima. I taj sunovrat bolno je porodio vlastodršca i diktatora Vučića.

Autor ovih redova se pre bezmalo dvadeset godina energično suprotstavljao lustraciji jer ona zaista može da nosi hipoteku nedemokratičnosti. Teško je pravedno i pravično uokviriti sistem i mehanizme njenog sprovođenja, teško je obezbediti njenu sistematičnu primenu. Ona postiže cilj samo ako je sprovedena pošteno po zasluzi i „ni po babu, ni po stričevima“. Teško je, dakle, sprovesti istinsku lustraciju, ali nije nemogućno. Njen izostanak je po državu, društvo i građane (Srbija je primer tome) gori od njenih eventualnih nusefekata.
Šta danas imamo od tog svojevrsnog demokratskog puritanizma, sem povampirenja julovskih i espeesovskih vedeta na čelu sa radikalskim dželatima demokratskih vrednosti. I još su u to razbojničko društvo dogmizali zombiji svih boja, otpadnici, srebroljupci i pohlepne kreature proizvedene truljenjem Demokratske opozicije Srbije. Odjednom su se na istoj strani, kao da su prosejani ili su se staložili, našli koristoljupci opšte prakse. Ima tu negdašnjih saradnikâ Đinđića, Koštunice, Labusa, Šešelja, Dinkića, Mire i Slobe, SPO, pronatovske i proameričke, ali i četničke NVO-agenture. Ima tu i kusog i repatog, s koca i konopca sabranog halapljivog vlastoljubivog otpada preživljavajućeg na umirućem biću srpske države i njenog demokratskog ustrojstva. I svi oni utrkuju se ne bi li što više napunili vlastite džepove o trošku građana i sa konta bednog, a prezaduženog državnog budžeta. Oglušujući se o zakone, Ustav, ravnopravnost, jednakost, slobodu građana.
Zbog toga bi 15. tačka Programa Saveza za Srbiju, političke grupacije koja bi trebalo da smeni Vučića koja kaže: „Lustracija svih koji su zloupotrebili javne funkcije i državne resurse. Hitno donošenje zakona o poreklu imovine, koji će se primenjivati na sve javne funkcionere od 1990. godine do danas” – trebalo da bude Prva tačka Programa.

Da Vas podsetimo:  Jasenovac i Gradiška Stara

Demokratija, pravna država, vladavina prava, ekonomski i socijalni oporavak, revitalizacija zdravstva i prosvete, lečenje društva i sveukupni preporod i boljitak Srbije i njenih građana danas zavisi, ipak, od lustracije. Nikako revanšizma, već lustracije. Lustracija ima dvosmerno lekovito dejstvo. Jedan smer je kazneni i sankcioniše one koji su se ogrešili, a drugi smer, bitniji, preventivan je i snažno deluje na buduće eventualne prestupnike. Oni koji budu smenili lustrirane imaće u vidu da i sami mogu biti lustrirani, pa će zloupotrebâ položaja biti znatno manje. Sprovođenje lustracije predstavljao bi nedostajući deo obrasca demokratizacije Srbije i društvo bi steklo dovoljno snažan imunitet da gradi zdravu zajednicu. Danas je lustracija uslov svih uslova, i od nje zavisi budućnost Srbije. Ne samo od lustracije, ali bez lustracije će opet biti – džaba smo krečili.

Izvor: izmedjusnaijave.rs

4 KOMENTARA

  1. O neophodnosti lustracije nema govora i tu se svi slažemo!!!kako je uspješno sprovesti ??? Ideološke razlike praktički su se istopile, i pretvorile u izgovor i zaklon za bogaćenje na štetu Države i Naroda !! Čudne su usporedbe Milosevica sa ostalima!! Milosevic je djelovao u uvjetima neposredne ratne opasnosti, potom i u ratnim uvjetima. Zamjera mu se „nedostatak demokratičnosti!??? Sasvim je normalno da se u takvim uvjetima privremeno
    ukinu “ demokratske procedure“!
    „Zapad“ je organizirao i platio petooktobarski prevrat! Poslije toga Srbiju „vode“VELEIZDAJNICI
    Njihovi uvjeti su mnogo,mnogo povoljniji od Miloševićevih predratnih i ratnih a rezultat izrazito lošiji a može postati i poguban !!

  2. Moralno-politička podobnost, bezbednosne provere, kadrvske liste, konkursne komisije, izbori, javnost rada, lustracija i opet u krug…

    Da li je moguće lustrirati lustratore, ako ne odrade posao kako treba?

    Danas Srbijom vladaju unici onih koji su Srbiju 1944. godine „lustirali“ od ostatka civilizovanog sveta uz pomoć Čerčila. Da li njih treba prvo „lustrirati“ pa onda sve „ostale“?

    Problem je mnogo dublji.

  3. bez lustracije će opet biti – džaba smo krečili.“
    Upravo tako će biti. Nije da ne može biti drukčije. Može, kada bismo mi bili drugačiji, a to već nije moguće. Dakle, džaba smo krečili, ali zato NAS NISU DŽABA KREČILI.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime