Magija reči

Dana nema da se člankom, ili na neki drugi način, ne oglasi neka patriotska glava i da kaže: Kosovo je Srbija! Ili: Nije Sandžak, nego Raška! To je naše!

Sad zamislite koliko je pametan neko ko misli da je proklamacija (da je nešto naše) dovoljna da sve hijene ovog sveta drži daleko od spornih oblasti. Koliko derište treba da budeš da veruješ u moć međunarodnog prava?

Sandžak, odnosno Raška, ili Kosovo su jednako delovi Srbije kao što je Katalonija deo Španije, ili Škotska deo Britanije: o tome odlučuje odnosn snaga, a ne pravni status, što je najveća misterija za sve knjiške moljce Srbije. Izvikivanjem parola (Kosovo je Srbija, Sandžak je Raška…) knjiški moljci i mamini ruzmarini, kojima mama svako jutro donosi belu kafu i milihbrot u krevet, izvršavaju svoju patriotsku obavezu, a spoljnom svetu pokazuju da su:

1. Patrioti samo tako,

2. Da pojma ni o čemu nemaju i

3. Da su im moguća grananja karijere da ili istraju na priči, pa da sledećih 20 godina ponavljaju bajate fraze, ili da se veselo priključe SNS-u, da vide kako mogu da nastave da cepaju belu kafu i milhbrot i kad mama ode u Večna lovišta.

Tvrde su naše glave. Uči nas epika da je pravo uvek pravo jačeg („čija sila, onoga i pravo“), uči nas škola (da je pravo skup zakona koji viša klasa daje za celo društvo), uči nas iskustvo (kako smo propali svaki put kad smo se oslonili na principe, umesto na batinu), ali u tvrde glave maminih ruzmarina ne ulazi ništa. Oni imaju svoj mali svetić u kome se veliki i moćan uvek ukloni pred pravdom i pravom i u kome, je li, pravda na kraju uvek pobeđuje. Taj i takav svet manu nema, osim što ne postoji.

Sluđeni srpski narod, na ivici očaja, čeka neku lepu reč, čezne za pravdom i za istinom, te otvara put ovim apstraktnim popravljačima sveta da im prodaju svoju kavurmu. U tim pričama sve se lepo završava. Jedna od omiljenih mi je, opomenem je se pre spavanja, ona o povratku 1000 srpskih vojnika i policajaca na Kosovo, što Zapad mora da nam da po Rezoluciji 1244. Ali. MORA! Tako piše u Rezoluciji! Završilo se, naravno, kao sa onom bukvom, na kojoj je takođe pisalo nešto. Knjiški moljci imaju odgovor: Tadić je izmestio problem Kosovo iz UN u EU. To da je Zapad od početka kontrolisao i igru, i metainteligentnog Tadića, to nema veze. Isto tako, nema veze što je Rezolucija 1244 na snazi, jer još nije ukinuta. No, da bi se neke rezolucija sprovela, morate imati snage da nametnete svoje tumačenje dokumenta, a mi snage za to nemamo, skupa sa svim svojim umišljenim saveznicima. Stvar nikad nije u papiru, nego u tumačenju, a tumač je uvek onaj s većom batinom. Tako je od kad je sveta i veka i tako će biti dok čovek gamiže zemljom. Tu izvikivanje parola ne pomaže.

Dakle: Kosovo je srpsko ukoliko Srbija ima moći da ga održi u svom sastavu. U suprotnom je šiptarsko. To možda nije lepo, nije pravedno, nije u skladu sa međunarodnim pravom i turobno je, kao dan u kome mama nije donela belu kafu u krevet, ali je tu.

Isto važi i za Sandžak, odnosno Rašku: dok imamo silu da tu oblast držimo uz nas, možemo da je zovemo i Šangri-La, a ako silu nemamo, biće tuđa, a mi možemo do mile volje da joj smišljamo nazive.

Ono što, bar mene, uveseljava na dnevnoj bazi je to što svaki novi (a ima ih novih ko šaše) politički analitačar SNS-a, koji poletno razmenjuje guzicu za neko zvanje, neki poslić, ili makar gostovanje u nekom jutarnjem programu na nekoj prorežimskoj televiziji, ima svog parnjaka, jednakog buzdovana, na patriotskoj sceni, koji budali isto kao onaj, samo u suprotnom pravcu.

Prvi su, mali SNS-ovci, pragmatični i sa funkcionalističkog stanovišta brane kolaboraciju, koji nemaju snage da kažu da sve to brane samo zato što je njima lično dobro u kolaboraciji. Vučić nagrađuje apologete kolaboracije. Ne nešto naročito mnogo, ali njima i ne treba previše, sitne su to dušice.

Ovi, patrioti, da ih tako pogrešno nazovem, krešte za nebeskom pravdom, za vaspostavom međunarodnog prava i sličnim glupostima. Imaju, pred sobom, kao uzore, čak i akademike, koji tamburaju čitav radni vek promašene priče i uče ih o tome kako Ivica i Marica uvek, na kraju, spale babu. U taj korpus bezmozgovića spadaju i oni koji svakog dana potkazuju Vučića narodu (uradio ovo, uradio ono, sram ga bilo) i time samo produžavaju agoniju, jer se ovde ne radi o tome da se objasni ko je Vučić, već kako da se formira veća politička količina. Njega, kad za to dođe vreme, neće oboriti pravedniji i bolji, nego moćniji, baš kao što je on Tadića poslao da igra basket u dvorištu Pete gimnazije.

Obe grupe mamlaza, i ovi rodoljubivi, i one male hijenice, ometaju ljude da vide šta politika zaista jeste i kako se vodi. Treba zabraniti fraze poput: „EU ne sme“, ili „SAD ne može“, ili „Šiptari ne smeju to po međunarodnom pravu“. Ko je moćan, može sve – to je nauk. Sledeći nauk je: budi moćan, da bi mogao. Zaboravite demokratiju, međunarodno pravo, pravdu, istinu, Ivicu i Maricu: moć je sve.

Pitanje za budućnost je ne kako ostvariti pravdu, već kako stvoriti centar moći, oko koga nešto može da se radi. Ovako, izgledamo svi skupa kao impotentan čovek u javnoj kući, koji je pročitao Kama sutru, ali nema moći da je primeni. Politiku razumeti i tumačiti nemoguće je čoveku koji se nije potukao, koji se nije napio, koji teško dolazi do partnera. Naravno, od politike se može živeti i ako se ne znaju dve unakrst, lizanje dupeta partijskom šefu vrši posao, ali to nije poznavanje politike, već ljudske prirode.

Parolašenje, dakle, ne daje rezultat. Komunisti su 45 godina uzvikivali „bratstvo-jedinstvo“, pa se od parole nije stvorila stvarnost.

Istina je da parolašenje ume da se dopadne publici. „Kosovo je Srbija“, ili „Nije Sandžak, nego je Raška“. bude izvesne emocije, ali ne izazivaju potrebu da se nešto učini. Na kraju se sve svede, po izvikivanju parola, na povratak „Zadruzi“, ili „Farmi“.

Svi populisti ovog sveta koriste sledeće (u psihologiji se to zovu „grandiozne reči“): mi nikad, mi uvek, sve, ništa, zatim se na angro koriste superlativi (napošteniji, najiskreniji), kao i reči tipa „izdajnik“, „patriota“, ili „rodoljub“ koje nemaju definiciju, već su stvar unutrašnjeg doživljaja publike. U opštem jezičkom metežu, uopšte se ne mogu uočiti faktori moći, sile, samopouzdanja, ili samopoštovanja, već se samo gradi moć na nemoći, odnsono siluje se stvarnost, da bi se rpilagodila parolama, što se nije nikad i nigde desilo, pa neće i ovde.

Umesto da uvažimo stvarnost i kažemo da je Kosovo samo u našem Ustavu Srbija, a da je, u stvarnosti, država Šiptara, pa da vidimo kako ćemo s tom činjenicom da se borimo, kakav ćemo plan napraviti da opet bude naše, mi jednom parolom „Kosovo je Srbija“ poništavamo stvarnost i proglašavamo pobedu od papira i Ustava.

Već je klasična ona priča, u kojoj je papa tražio od Staljina da Crvena armija ne ulazi u Poljsku, na šta je Staljin pitao koliko to divizija ima papa kad to traži. I Staljin, i papa su bili dovoljno pametni da ne izvikuju parole i da se ne gađaju papirima i ustavima, već su bili ljudi činjenica: Staljin je zauzeo Poljsku, a Vatikan je, od tog trenutka, pravio planove kako da tu i takvu Poljsku podrije.

Mi, umesto da pravimo planove kako da podrijemo Tačijevu državu, prosto proglasimo da ona i nije Tačijeva, nego je naša. Tako kažu knjige starostavne! I Ustav. Pravda i istina su na našoj strani! Tu su naše crkve i manastiri! Istina, i Mađarska je puna naših crkava, pa ne vidim da je to neki argument da prestonicu izmestimo u Segedin, recimo.

Šema delovanja nije komplikovana, ali je nesrpska, jer u sebi ne sadrži istinu, pravdu, Ustav, međunarodno pravo i slične utvare, gledano iz ugla politike. Prvo se mora stvoriti organizacija i to na bitno drugačijim osnovama od onih na kojima leži ma koja stranka u Srbiji. Mala, kompaktna organizacija, sa snažnim interpersonalnim vezama, koja ima svoji ideologiju i to ne froncle od ideologije, kao što ej u Srbiji običaj, već ozbiljnu, totalnu ideologiju, koja počinje svojinskim pitanjima. Tek na tim svojinskim (a s njima i pitanjima produkcije u društvu) mogu da se podignu vrednosna pitanja. Vrednosna pitanja, kao i sva ona srpska partijska lupetanja i obećavanja, kao i nadmetanja čiji je Diznilend bolji, nemaju u sebi ni mrvu realnosti, ako nemaju u vidu osnovu društva: svojinu, produkciju i raspodelu.

Takva, mala i homogena organizacija, nema šansu da osvoji vlast sredstvima sistema, u tome se ne treba varati. Kad bi nešto i stekla popularnost u narodu, zabranili bi je. Ona nije tu, dakle, da izlazi na izbore, gde stranci dodeljuju cenzuse i položaje, već obrnuto: da odbije izbore, da odbije politički sistem u celini.

Budući da od osvajanja vlasti putem demokratskih igrica nema ništa, takva organizacija bi bila formatirana tako da čeka pogodan trenutak, odnosno neko krupnije talasanje u okruženju. Kada se talasanje desi, a desiće se za ne mnogo godina od danas, najveću šansu za preuzimanje vlasti usred haosa, imaće upravo mala, kompaktna i ideološki formatirana organizacija. Velike, hijenske političke partije će se raspasti za nekoliko dana, jer im za delovanje u uslovima opšteg haosa, nedostaje sve. Aparat sile, policija i popolicajčena vojska će izgubiti kompas onog trenutka kad ne budu mogli da prepoznaju gospodara.

Za kraj: umesto „Kosovo je Srbija“, parola treba da glasi, ako već mora da se izvikuje: „Povratak na Kosovo“. Ili: umesto „Sandžak je Raška“ (takva budalaština izvire iz srpske etnopsihološke samoobmane da se rečima, odnosno njihovom magijskom moći, može prevariti stvarnost), treba reći: „Dok je naše, neka se zove i Dembelija; ako ne bude naše, džabe je što se zove Raška“.

Prava, ozbiljna politička organizacija, o kojoj sam govorio, ne sme da potpadne pod čar parola i magiju reči, već uvek mora da ima stvarnost i činjenice u fokusu, čak i kada su one neprijatne. Naročito tada.

Milan Milenković

milanmilenkovic.com