Magla svuda, magla oko nas

Čitajući tekstove o inauguraciji Vučića, podstaknuta ličnim animozitetom prema liku i delu AV, zapitala sam se šta ja, kao prosečan građanin, očekujem od predsednika Srbije? I zašto ne mogu da se otrgnem utisku da mi Srbi živimo neki psihološki triler u režiji AV i SNS sledbenika? I zašto mislim da je Vučić ogrezao u laži i da je od svojih laži napravio fikciju, koja za njega i njegove sledbenike postaje istina a za građane Srbije nacionalno opterećenje i izdaja?

Šta očekujem od ličnosti predsednika Srbije?

Najpre, adekvatno ponašanje koje počiva na tradiciji nacionalne odgovornosti i pravilima dejstvovanja koji izviru iz temelja društvenih vrednosti kao što su razumevanje,  tolerancija, ljubaznost i zdrav razum a zatim, i osobine dobrog menadžera što znači da bude energičan, hrabar i bez straha od rizika, inteligentan sa sposobnošću pokretanja nacije ka boljitku, da pokazuje inicijativu i ima sposobnost komunikacije sa ljudima kroz uvažavanje i poverenje u međusobnoj saradnji.

Od predsednika očekujem transparentnost u akcijama i planiranim aktivnostima i rešenost da prihvati interese i volju građana kao imperativ.

Zašto ne volim, ne uvažavam i ne verujem Vučiću?

Ako indolentnost prema nacionalnim interesima, podčinjenost stranim tutorima, uništavanje privrede i rasprodaja Srbije, kabadahijsko ponašanje prema predstavnicima  većine medija, debilnost u obraćanju naciji i nemogućnost vođenja dijaloga nisu dovoljni  podsetimo se događaja od pre nekoliko dana kada su javnosti bačene teme za zabavu, u vidu histeričnih moralnih opservacija politički promiskuitetne i amoralne Maje Gojković, dok su predstvanici građana u Skupštini vršili još jednu u nizu izdaja naroda kroz izglasavanje Zakona o potvrđivanju sporazuma o potvrđivanju sporazuma o osnivanju Regionalne kancelarije za saradnju mladih.  

I dok se narod zamajavao moralnim mizerijama poput Maje Gojković, provučena je činjenica da kroz ovaj projekat Srbija dobrovoljno finasira velikoalbanske aktivnosti koje su usmerene protiv nacionalnih interesa Srbije. Po rečima narodne poslanice, gospođe Marije Janjušević iz Dveri, koje su ovu sramnu i antinacionalnu aktivnost i osudili i obnarodovali:

“Nakon ozakonjenja Sporazuma Srbija se obavezala da svake godine finansira svoje neprijatelje. Za tu regionalnu kancelariju Vučić je u leto 2016. u Parizu potpisao sporazum a Ministarstvo sporta i omladine još u 2016 u Tiranu prebacilo 400 000 EUR.   

Kancelarija će funkcionisati po zakonima kancelarije Albanije, sobzirom da je sedište u Tirani, gde će biti zaposleni albanski državljani. Savet kancelarije čine po dva predstavnika iz svake „države“, što znači da će ljudi iz Srbije sa mladim ljudima iz Albanije i „Kosova sa zvezdicom“ treba da sarađuju na pomirenju i toleranciji. Učešće u troškovima je predviđeno sledećim rasporedom:

Srbija 38,9 %  Albanija 17,3%  kvazidržava Косово 10,2 %  Makedonija 13,8% BiH 15,4% Crna Gora 4,4 %. “

Iz izjave gospođe Janjušević saznajemo i da se „Za funkciju depozitara priznaje Savet ministara Albanije. Kancelarija u Tirani će dakle imati zaposlene mlade Albance u potpuno opremljenim prostorijama, sa svom pripadajućom tehničkom i softverskom opremom – o trošku građana Srbije.“

Nekoliko dana pre usvajanja ovog sramnog zakona, predstavnici vladajuće partije su, na sva zvona lamentirali na temu sumnje u poštenje i potrebu za pomoći u lečenju građana Srbije preko humanitarnih akcija.

Nekako istovremeno se u Beogradu održava filmski festival „Mirdita, dobar dan“ u režiji  Nataše Kandić koja promoviše „albansku umetnost sa Kosova u Beogradu“ a, u stvarnosti, u srcu Beograda najbrutalnije vređa srpske žrtve na Kosovu i sve građane Srbije. Kroz aktivnosti Inicijative mladih za ljudska prava, u Beogradu je, kao način „kulturnog dijaloga“ po Nataši Kandić i mladim „inicijatorima”, izveden i performans koji  asocira na silovanje Albanke od strane srpskog vojnika(????? )  koji je prekinut  pesmama o Kosovu prilikom ulaska u salu članova Srpskog sabora Zavetnici. Pesmama protiv laži i velikošiptarske propagande dvadeset metara od zida plača sa slikama i imenima žrtava tih istih Šiptara.

Uz Zavetnike, i grupa mladih patriota izvela je performans pod fantomkama. U majicama sa oznakom UČK (teroristička organizacija oslobodilačke vojske Kosova)  postavili su, ispred Doma Omladine gde se “festival” održava, štandove na kojima su predstavljene aktivnosti Šiptara na Kosovu, pa je tako na jednom štandu bila „Droga na veliko” (lažna) na drugom „Oružje na veliko” (lažno) na trećem „Polovni ljudski  organi”  a na četvtrom štandu… Sve u cilju predstavljanja nekih šiptarskih realnosti i ispravljanja postupaka izdajničke vlade Srbije.

I kad spomenuh fantomke moram da primetim da je fantomka u Srbiji doživela razvojni put od simbola samovolje i nasilnog rušenja do simbola otpora nacionalnoj izdaji i teroru diktatorskog režima.

U prilog navedenom idu i nedavni snimci na internetu momaka u fantomkama koji kroz pesmu šalju poruke AVu „ Poludeo čovek skroz, kaže da je novi Broz“… a u refrenu onako pionirski složno nastavljau „Druže AV ljubičice bela, ostavlja te omladina cela. Ostavlja te i staro i mlado…“

Bilo bi još mnogo toga što bih mogla navesti u korist zaključka da se AVić ne uklapa u moju predstavu o predsedniku države.

Hoću pedsednika na ponos i diku nacije a ne  “Druže Aleksandre Vučiću, kome se kunemo, pored tebe ćemo da skrenemo….“

Sofija Lelić