Slobodan Ilić, predratni sudija iz Srebrenice zarobljen je na Petrovdan 1992. godine u selu Zalazje sa grupom Srba, kada je vojska Nasera Orića na veliki pravoslavni praznik napala to i druga srpska sela u okolini. Za dan pobila 69 Srba.
Zoran SaponjicŠta se sa zarobljenim Srbima desilo, opisao je sam Orić, a svedočenje preneo srebrenički političar Ibran Mustafić u svojoj knjizi „Planirani haos“.
„Kad smo onu ekipu zarobljenih Srba iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovorio ni reči. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario u jedno oko a zatim provrteo nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao „, preneo je Mustafić Orićevo svedočenje.
Juče je u Sarajevu počelo suđenje Naseru Oriću i njegovom saborcu Sabahudinu Muhiću zbog sumnje da su 1992. godine u mestima Zalazje, Lolići i Kunjerac ubili tri zarobljenika srpske nacionalniosti Slobodana Ilića, Milutina Miloševića i Mitra Savića.
Dolazeći na suđenje, Orić i Muhić, njihovi advokati, dočekani su juče pred zgradom Suda BiH aplauzima „Majki Srebrenice“ koje je predvodila Munira Subašić. „Ne boj se ti Nasere ničega dok je nas majki“, poručile su još „Majke Srebrenice“ Naseru i Sabahudinu. Nešto kasnije, kad je suđenje završeno, majke su, zadovoljne onim što su u sudnici čule „čestitale Naseru i Sabahudinu i njihovim advokatima“.
Unutra u sudnici, majke su bili nezadovoljne jedino kada je najavljeno da će tokom dokaznog postupka iz Beograda, putem video linka svedočiti zaštićeni svedok. „Bolje da dođe, da ga vidimo“, pripretile su „Majke Srebrenice“, a Munira Subašić odmah je ocenila da se radi o „lažnom svedoku“.
I neke druge majke, majke pobijenih Srba iz Bratunca, iz Srebrenice, iz Zalazja i Zagona, iz Kravice i Lolića, iz Biljača, stajale su juče takođe pred zgradom Suda BiH, stajale, ćutale i plakale, nisu imale niti šta kome da kažu, niti šta kome da čestitaju.
Ovde treba staviti tačku i zaćutati. Džaba je pričati, džaba jer se ništa ne može promeniti.
Odavno već u Bosni nisu sve majke iste. Jednim majkama žao je njihovih najmilijih, drugim majkama nije. Jednim majkama tuga je do neba, druge majke nisu izgubile svoje sinove, nego su izgubile kamen. Sa jednim majkama tugu deli čitav svet, saoseća sa njima i sažaljeva ih, druge majke su kamen izgubile pa ih ne treba ni sažaljevati. Jednim majkama meri se i prebrojava svaka suza, druge majke ne plaču, njih njihove rane ne bole. Kad jedne majke plaču u Potočarima sa njima je, plače, čitav svet, kad druge majke, popadale ko crni gavranovi po grobovima sinova po Kravici, Zagonima i Biljačama, Zalazju, kukaju iz glasa za svojom decom, one se pretvaraju, nemaju ni srca ni duše, niti im to ko priznaje. Niti to ko hoće da vidi, niti to koga zanima.
Pusta pravdo belosvetska.
Jedne majke čestitaju Oriću ispred zgrade Suda BiH, i to je normalno, to je u redu, one na to imaju pravo, jer su majke, ne znam samo na šta se juče izrečena čestitka odnosi, na držanje u sudu, na svaki pojedinačni zločin počinjen prema Srbima u selima oko Srebrenice i Bratunca, možda na vađenje očiju sudiji Iliću, ili, na nešto drugo, što mi još ne znamo.
Drugi majke stoje sa strane, ćute i plaču i to – nije u redu. Za jedne majke važi ono što se svake godine ponavlja u Potočarima – „ko ubije jednog čovjeka kao da ubio čitav svijet“, za druge majke to ne važi. Ko ubije nekog njihovog, kao da nije ubio nikog.
Za jedne majke pravde ima, od Haga do Sarajeva. Za druge nema ni na groblju. Jednim majkama se za njihove sinove izvinjavaju, njihove su rane teške, za druge majke i njihovu decu izvinjenja nema niti će ga biti, niti će ga koja dočekati. Nisu one rađale decu, one su rodile kamen. Nemaju one rana, njih njihova iz nedara istrgnuta srca ne bole…
Tako je to u Bosni danas. Ne boj se Nasere, dok je nas, majki Srebrenice…
Zoran Šaponjić
iskra.co
