Makedonija – zatišje pred buru

1
849

20150525_114349-700x525Prošlo je više od dva meseca od početka nečega u Makedoniji. To nešto za Zorana Zaeva je smenjivanje Vlade, za Nikolu Gruevskog pokušaj prevrata, za makedonske Albance uporno čekanje sledećih događaja i apsolutno pozicioniranje na liniji nacionalne a ne državne koristi. Makedonskim albancima Republika Makedonija, onakva kakva je danas, samo je prolazna stanica u ostvarivanju njihovih ideja i planova. Kosovskim Albancima je strano telo u ostvarivanju projekta Velike Albanije, a Republici Albaniji je barem nekomplementaran sused.

Ima u Makedoniji još svakojakih interesa (američkih, EUropskih, ruskih, grčkih, bugarskih, turskih, srpskih,…) ali su makedonsko-(anti)makedonska i makedonsko-albanska poluga prvenstveni mehanizmi razrešenja krize.

Ako se zna koja i čija ambasada u Skoplju je najveća i najbolje čuvana onda se zna i ko indukuje krizu, dozira jačinu sukoba, kontroliše njihovo trajanje shodno sopstvenim interesima. U ovoj opasnoj partiji šaha Albanci, vrlo poslušno, vuku prve poteze a Makedonci reaguju, nekad na vreme, nekad sa zakašnjenjem.

Krenimo redom. Sada već popularni (nikada ga pre ovih događaja nije bilo toliko u medijima, i makedonskim i evropskim) Zajko, kako ga „iz milošte“ zovu njegovi sunarodnici, obećavao je, krećući u ovu avanturu, sve i svašta.

Najvažnije je bilo sledeće – pada Vlada. Za tri dana, pa za sedam, pa za mesec dana, pa za nadolazeće verske praznike (kojih ima podosta u nizu do jeseni, tako da i nije baš jasno kad će to da se desi). Vlada je tamo gde jeste, Zoran Zaev „Zajko“ i SDSM isto tako.

Šta se novo desilo u međuvremenu u Makedoniji?

Napad na karaulu Gošince 21.aprila i „mini rat“ u Kumanovu, eto sasvim slučajno za Dan Pobede, 9 i 10. maja.

Prvi događaj je bio bomba, drugi – bomba koja je eksplodirala. Pitanje je, šta je sledeće?

Gošinci i Kumanovo – sličnosti i razlike

Broj napadača – oko 40 na Gošince (stanica Makedonske granične policije), i oko 40 na Kumanovo. Kasnije će se brojka popeti na 70 do 100 prema raznim izvorima.

Selo i grad – Gošince je planinsko selo na srednjem delu Skopske Crne Gore, udaljeno samo 30 km od Kumanova. Etnički čisto naselje, sa nešto više od 400 žitelja, makedonskih Albanaca, blizu granice sa Srbijom, Kosovom i Metohijom. Kumanovo je treći grad po veličini u Makedoniji, posle Skoplja i Bitolja, sa preko 70.000 stanovnika (preko 40.000 Makedonaca, manje od 20.000 Albanaca i oko 5000 Srba). Kroz Kumanovo prolazi autoput Beograd-Skoplje, koji je, zbog obima sukoba makedonske policije i albanskih terorista, po makedonskim medijima, jedno vreme bio zatvoren za saobraćaj. Sukob se desio na desetak kilometara od makedonsko-srpske granice.

Pomeranje konflikta sa „Kosovske“ prema makedonsko-srpskoj granici, iz čisto etničkog u mešovito naselje, gde je procenjeno da je broj Albanaca, žitelja Kumanova, dovoljan za ozbiljnu logistiku u sukobu koji je planiran da bude veći i širih razmera govori o ozbiljnosti namere ove oružane i za ovakve akcije ozbiljno pripremljene i iskusne grupe.

Poruka iz Gošinca je bila da oni, napadači, odbacuju Ohridski sporazum kojim je završen rat u Makedoniji 2001. i traže stvaranje nezavisne države makedonskih Albanaca.

U Gošincima je 40 terorista zarobilo 4 makedonska policajca, što i nije neki herojski čin, koje su ubrzo pustili. Uz negiranje Ohridskog sporazuma, poruka Makedoncima je bila jasna – predajte nam mirno „naše“ teritorije i svako na svoju stranu, bez žrtava.

Poruka iz Kumanova je bila još jasnija – ako nećete milom, mi ćemo „naš“ deo zemlje uzeti silom. Okršaj je bio ozbiljan, teroristi još ozbiljnije naoružani – automatsko oružje, snajperi i granate. Bilans dvodnevnog sukoba je bio u neku ruku i porazan za makedonsku policiju – 37 ranjenih i 8 poginulih, i to ne bilo kojih policajaca, već najboljih. Teroristi su imali 14 mrtvih (od toga čak 9 sa Kosova*) i nepoznat broj ranjenih. Broj poginulih i stradalih civila je nepoznat, takođe. Objašnjenje za ove nepotpune brojke je svakako priroda naselja „Divo selo“ (srp.“Divlje naselje“) gde se uobičajeno ne zna broj stanovnika, koje čine skoro isključivo Albanci, pa se otud ne zna ni broj onih koji su učestvovali u sukobu. Predalo se 27 terorista, mašući belim zastavicama.

I u Gošincima i u Kumanovu su teroristi nastupali potpuno otvoreno, u uniformama. U selu su nosili uniforme nekadašnje Albanske (tzv. Oslobodilačke) nacionalne armije (ANA i ONA) u Makedoniji iz rata 2001. i tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK, UČK) iz rata na Kosmetu krajem devedesetih godina. ONA je inače, ogranak OVK, „zadužen“ za Makedoniju. U Kumanovu su bili uglavnom u uniformama OVK, ili bez ikakvih oznaka, kao i bez ličnih dokumenata. Kada su bežali na kraju okršaja, bežali su, po starom „dobrom“ albanskom običaju – preobučeni, bez uniformi.

Podsećanja radi, rat u Makedoniji 2001. je počeo baš u okolini Kumanova, u selu Tanuševci.

Još neke pojedinosti u vezi oružanog sukoba u Kumanovu su vrlo indikativne. Najžešće borbe su vođene u nekoliko ulica u neposrednoj blizini džamije, koja je udaljena od 50 do 100 metara od razrušenih kuća, što je bitan momenat za logistiku same akcije ali i za naknadnu još veću versku homogenizaciju Albanaca posle sukoba, jer su, eto, makedonske policijske snage, „makedonski agresori“, napali kuće u okolini džamije, malte ne i samu džamiju. Ubijeni teroristi će postati i islamske žrtve u sukobu sa „pravoslavnom“ policijom. I ne samo to, već i obične civilne žrtve, stradali nevini građani (ali samo Albanci, pa eto razloga i za nacionalnu homogenizaciju), na koje je u 4 sata ujutro bez razloga pucala policija.

Razgovarali smo sa nekoliko Albanaca u sred njihovog „Divljeg naselja“. Razgovarali smo i sa vlasnicima razrušenih kuća. Nazive ulica i imena i prezimena ljudi nećemo navesti iz razumljivih razloga, a pre svega zbog naše reči da to nećemo uraditi. Fotografije će biti više nego dovoljna zamena za to. Razgovor smo počeli na makedonskom jeziku, a kad su saznali da smo iz Beograda, a pitali su, onako kao uz put, posle dve-tri rečenice i ko smo i odakle smo i što smo došli, nastavili smo razgovor na vrlo korektnom srpskom jeziku. Govorili su ga i stariji i mlađi Albanci. Ko zna, možda je Zaev ipak u pravu? Ako mogu Albanci u Makedoniji da govore i makedonski i srpski, što Makedonci ne bi obavezno učili albanski jezik?

Po već unificiranoj priči, koju su nam sa malim razlikama pričali razni Albanci okupljeni oko kuća i na ulicama, oni uopšte ne znaju šta se dogodilo i zašto se pucalo. Znaju samo da je policija došla iznenada i da je počelo „puškaranje“. Vlasnik jedne od najrazrušenijih kuća je u trenutku kad je počeo sukob „bio u džamiji“. Noću, pred jutro?! Što li, pitam se? Na pitanje a što su, ne pucali, nego skoro potpuno demolirali baš njegovu kuću, odgovara sa „Ne znam. Ne znam, dece mi. I ja bi’ voljeo da znam.“

I kreće sa pričom kako je sin radio 20 godina „u Švajcarsku“ i doneo sve najbolje za kuću, pogotovo nameštaj, koji je „najskuplji u mnogo kuća ovde“. Ne zna da je neko nepoznat mogao da bude u njegovoj kući, ne zna da je bilo ko iz njegove kuće mogao da puca na policiju, i nije mu jasno zašto je policija morala baš toliko da mu uruši kuću. Sad ne zna, a u stvari zna, gde će da žive svi njegovi, kad kuće nema, i KO ĆE DA MU PLATI ŠTETU ZA UNIŠTENU KUĆU ?! O pucanju, ranjenima i poginulima – ni reči. Kao da se ništa nije dogodilo, kao da nije bilo 28 sati žestoke paljbe.

Da Vas podsetimo:  Protjerana ćirilica iz institucija: Drže ćiriličnu tablu samo gdje moraju

Videvši da gledam čitave kuće okolo, i da fotografišem jednu na kojoj je natis „kuća na prodaju“, odjednom počinje da priča, kako oni dobro i složno žive sa komšijama Makedoncima i kako se lepo slažu. Saznadoh da je vlasnik kuće koja se prodaje, i koja je okružena albanskim zgradama, Makedonac. Što li je prodaje, ako su tako dobri, pitam se?

Okupljeni oko razrušenih kuća i na blatnjavim ulicama razgovaraju o svemu, mlađi dovoze kombijima, jer kamioni teško da mogu da uđu u ove uske ulice, građevinski materijal za popravku zgrada i polovan i nov nameštaj. Ispod džamije, na početku prve „terorističke“ ulice je nikla divlja taksi stanica, koja tu nije postojala, a koja je sad postala mesto za dodatno, iznad Zelene pijace, albansko okupljanje sa njihovim razlogom. Na zgradi preko puta početka ulice u kojoj je najviše ruiniranih kuća je postavljena albanska zastava. Na moje pitanje „zašto albanska a ne makedonska“, odgovor je bio „pa mi smo Albanci, ovo je naša zastava“. Odgovor koji tako liči na parole od pre 35 godina (!) sa demonstracija u Prištini marta 1981, u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: “„Albanci smo, a ne Jugosloveni“!

Na kraju ovog podužeg obilaska „ratne zone“ u Kumanovu i razgovora sa njima, Albanci su sami pružali ruke za pozdrav, kao i uvek „iskreno i prijateljski“.

Dok su nas jedni ćutke gledali, drugi neodređeno pričali sa nama, treći su imali neke svoje misli. Činjenica je da je dosta Albanaca jednostavno pobeglo iz Kumanova kada je počeo sukob. Jedni su bežali prema Skoplju, drugi prema Kosmetu, a ne mali broj prema Srbiji, Preševu i Bujanovcu. Nisu se priključili „oružanom ustanku“.

Neki, nadam se, zato što nisu hteli, a drugi, jer nisu stigli.

Karakteristike akcije specijalnih snaga Makedonije u Kumanovu

Akcija makedonske policije je bila brza i žestoka. Broj poginulih i ranjenih, kao i razaranja kuća, to najbolje potvrđuju.

Iako su bile angažovane policijske snage iz čitave Makedonije, pa je dislocirana i Granična policija, akciju su izvele specijalne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Makedonije „ESZ Tigar“ (mak. „Edinica za specijalni zadači – Tigar“) i „EBR“ (mak.“Edinica za brzo rasporeduvanje“).

Ove dve jedinice su elita makedonske policije. „Tigrovi“ su osnovani još 13-og marta 1981 godine, dva dana posle početka čuvenih nemira i oružanog sukoba na Kosovu i Metohiji, kada su prvi put u Jugoslaviji angažovane specijalne policijske snage ali i tenkovi i padobranci JNA. U ratu 2001 su zajedno sa vojnim bataljonom specijalne namene „Volci“ (srp.“Vukovi“) Armije Makedonije nosili teret borbi za albanskim separatistima i teroristima. Jedinica je tokom skoro jednogodišnjeg rata izgubila samo 12 ljudi, dok je preko 30 bilo ranjeno.

„EBR“ je osnovana 2003. transformacijom prethodne specijalne jedinice „Lavovi“iz 2001.

Pre osam godina ove dve jedinice su izvele izuzetno uspešno akciju „Planinska bura“ u selu Brodec iznad Tetova, gde su ubili 8 terorista, Albanaca sa Kosmeta, 11 ranili i 70 uhapsili („albanski oslobodioci“ su se, u stvari, predali po zakonitostima njihove „herojske oslobodilačke borbe“ – kada pobeđuju, onda vrše zločine i pljačkaju, kada gube, onda se grupno predaju). U jednodnevnom sukobu niko od policajaca nije stradao, a zaplenjeno je oružja da se naoruža oko 150 ljudi (između ostalog i zolja, ručnih bacača, granata, itd.)

Postavlja se pitanje – zašto je sada stradalo toliko policajaca, skoro kao za vreme jednogodišnjeg rata 2001, ili zašto akcija nije bila bez žrtava kao 2007?

Prvo, zato što je, i to po prvi put u ovom obimu, to bio oružani sukob u gradu, u specifičnom području sa uskim ulicama, što je predstavljalo dodatni rizik za policijske jedinice, a ne u selima i po planinama, kao do sada. To je jasan znak pomeranja težišta oružanih incidenata i većih sukoba u urbane sredine. Ako je bilo ovako žestoko u Kumanovu, gde živi oko 20.000 Albanaca, kako li bi bilo u Skoplju, gde ih ima preko 100.000?

Drugo, vođe ove terorističke bande spadaju u sam vrh albanskih kriminalaca sa međunarodnih poternica optuženih za najteža krivična dela, ubistva, pljačke. Haradinajevi telohranitelji i prijatelji, čak i bivše vođe UČK, što je dovoljna preporuka za vrhunske zločince. Kako je pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Makedonije Ivo Kotevski na konferenciji za novinare rekao „u pitanju su Albanci sa Kosova i … dovode se u vezu sa formiranjem brojnih terorističkih i ekstremističkih grupa u regionu, odnosno … figuriraju kao osnivači paravojnih struktura“. (1)

Teroristi su bili dobro organizovani, naoružani, vrlo iskusni i negde očigledno, dobro trenirani.

Imena zlikovaca nećemo da spominjemo, ni njihovu mračnu prošlost ali imena poginulih policajaca hoćemo, zbog hrabrosti i poruke: Žarko Kuzmanovski, Nenad Serafimovski, Sašo Samojlovski, Goran Ilijevski, Boban Ivanović, LJubiša Aranđelović, Goran Stojmenović i Isamedin Osmani.

Četiri Makedonca, tri Srbina i jedan Albanac su izgubili život braneći Makedoniju od novih podela, novog rata i haosa.

Treće, poučena iskustvom iz rata 2001 i mešanja i očiglednog svrstavanja NATO, a pre svega američkih snaga, na albansku stranu, makedonska policija je, slično akciji iz 2007, izvela brzu i vrlo agresivnu oružanu operaciju, ne obaveštavajući strane institucije i organizacije.

Prednost takve akcije je onemogućavanje bilo kakve pomoći teroristima sa strane, iz čega je proizašao i glavni nedostatak, a to je nedovoljno vremena za pripremu i forsirano vođenje sukoba. U takvom vođenju operacije, gubici makedonske specijalne policije su bili ipak neočekivano veliki. Zna se, a mi ovde nećemo navesti tačan broj, da takve policijske formacije nemaju veliki broj ljudi, pa je izbacivanje iz stroja čak 45 posebno i dugo obučavanih profesionalaca, ozbiljan udar za operativnu sposobnost ovih dveju jedinica, barem na kraće vreme. Ipak teroristi su potpuno razbijeni, a broj ubijenih i ranjenih, kao i izgled delimično ili potpuno razrušenih albanskih kuća, koje kao da je gađala artiljerija, su jasna poruka da će se Makedonija po svaku cenu i krvavo braniti. Ako makedonski Albanci i imaju gde da odu, pa i Srbi, Makedonci iz Makedonije – nemaju kud.

Neodgovorna makedonska politička elita

Koliko su toga svesni političari je veliko pitanje, s obzirom na nametnuti sukob Gruevski-Zaev i borbu za vlast, a ne za državu, ali zato običan narod jeste. Kao odgovor na različita albanska znamenja, grbove i zastave, po kućama i automobilima, sve se češće pojavljuju i makedonska znamenja, pogotovo po Skoplju. Zastave, i to ne male, na automobilima su očigledan znak nacionalne podeljenosti koja uzima sve više maha. Mlađi svet sve češće i otvorenije govori i o oružju, i o potrebi da se Makedonci naoružavaju, jer su, kako kažu, Albanci to već uradili.

Skoplje je oduvek bilo kosmopolitski i multietnički grad. Danas u njemu žive, pored Makedonaca i Albanaca, i Romi, Srbi, Turci, i bosanski muslimani. Od 10 opština, Albanci su u većini u dve, kao i u nekim većim selima blizu grada, kao što je po zlu čuveno Aračinovo, iz koga su baš Amerikanci pre potpunog uništenja, iz obruča makedonske armije, izvukli 350 albanskih terorista sa oružjem za vreme rata 2001. Libanizacija Makedonije, i pravljenje budućeg „Bejruta na Balkanu“ od Skoplja nije uopšte neizvodljivo. Čak šta više. Pogotovo što Albanci u Skoplju sada imaju i veliki spomenik Skenderbegu, sličan onom u Prištini. Imaju svoj ratnički simbol, a zna se kako umeju da se okupljaju oko njega.

Da Vas podsetimo:  Golub

Paradoksalno, taj spomenik nisu podigli oni, već Makedonci. Podižući za kratko vreme više od desetak ogromnih (samo po veličini), ali ne i grandioznih (po istorijskim delima) spomenika starim ali i novootkrivenim, pa i prisvojenim istorijskim ličnostima, vlast je i ne konsultujući struku i narod, trčeći bukvalno za istorijskom mitomanijom, napravila kolekciju kič skulptura, kakve ima retko koji grad u Evropi. Građani Skoplja, zgroženi vulgarnošću i primitivizmom gradskih (i republičkih) vlastodržaca, uži deo grada gde se to sve nalazi, jednostavno zovu – Šizolend. Doista, iz te potpune otuđenosti makedonskih političkih elita od života i problema države i naroda, lako se zakoračilo i u političku i istorijsku šizofreniju. Kako to uporno biva već više od 20 godina, od toga su se najviše okoristili Albanci, potpuno legalno podižući „svoj“ spomenik. Ako mogu Makedonci 10, mogu i Albanci jedan spomenik da dobiju. Sve što Makedonci promaše, Albanci pogode. Tako je i Skenderbeg, na konju, bez problema, ujahao u Skoplje.

Iz te makedonske političke šizofrenije, pojavila se i tvrdnja u delu javnosti da iza napada na policijsku stanicu Gošince stoji vlada Nikole Gruevskog, koja je ovom „pseudo-operacijom“ htela da skrene pažnju s velikog korupcionaškog skandala i mnogih afera u kojima je umešana i njima potaknutih masovnih protesta na ulicama Skoplja i 9 drugih gradova širom Makedonije. Po toj tezi, pošto se time ništa nije isprovociralo, „diktator“ Gruevski je otišao korak dalje. Tim istim sistemom je iskonstruisana i sprovedena mnogo veća tzv. „operacija pod lažnom zastavom“ – mini rat u Kumanovu. Gruevski je navodno dopustio teroristički napad kako bi proteste opozicije zamenio – sukobima na etničkoj osnovi, samo da bi sačuvao vlast.

Takvi sukobi bi bili teško kontrolisani i lako bi se pretvorili u građanski rat. Suviše riskantna kombinacija za spašavanje funkcije koja donosi ne malu ličnu korist.

To je očigledno prepoznao i Zoran Zaev, pa je iskoristio priliku da izvuče bar neku korist iz novonastalih događaja. Pozvao je na privremeni prekid protesta kako bi svi doprineli rešavanju situacije u kojoj se našla Makedonija.(2)

S druge strane, predsednik Makedonije Đorđe Ivanov, ne samo da je morao da prekine boravak u Moskvi povodom Dana Pobede i vrati se u Skoplje već je izjavio da je on lično ranije obavestio predstavnike NATO i EU o postojanju i namerama ove grupe ali „ta komunikacija nije dala puno rezultata“.

Pošto je makedonska policija samostalno delovala, desio se presedan u diplomatskim saopštenjima. Naime, diplomatske misije SAD, EU, OEBS-a i NATO-a u Skoplju, su izdale zajedničko saopštenje, u kome se, vrlo cinično, onako kako samo te diplomatske misije znaju, kaže da „svi iskreno žalimo zbog gubitka života u operaciji u Kumanovu koja se, kako izgleda, na sreću okončala.“ Zbog sreće okončana nije, već zbog odlučnosti, hrabrosti i časti makedonskih specijalaca koji su bili spremni da žrtvuju i svoje živote da bi neutralisali teroriste.

Drugi komentar je bio još ciničniji: „Prema našem mišljenju, naoružana grupa u Kumanovu je izolovan fenomen.“ Uopšte nije, što pokazuju nebrojeni oružani sukobi između Albanaca i Makedonaca od 1991. do danas, koji su, tako je očigledno indukovani spolja.

Da nije izolovan fenomen, pokazuju i reakcije Tirane i Prištine. Pogotovo ovih drugih. Primećena je neuobičajena aktivnost čitavog Kosovskog zaštitnog korpusa, dok je specijalna policijska jedinica „Rosu“ bila na granici sa Makedonijom.

Normalno, već sutradan po završetku okršaja i Predsednik Makedonije i Predsednik Vlade su morali na referisanje kod ovih istih misija (3), čisto da se podsete da Makedonija nije samostalna država i da ne može sama ništa da radi, dok ne pita mentore.

Ipak, dosta iznuđeno zbog novonastale situacije, desilo se i to da je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg pohvalio makedonsku policiju za uspešnu antiterorističku akciju. Neočekivani poen za Gruevskog i Ivanova, minus za Zaeva.

Za Zaeva je još veći, u stvari najveći, minus – Srđa Popović. Onaj Srđa Popović, iz onog bivšeg „Otpora“ što organizuje rušenje vlada i predsednika suverenih država širom sveta.

„Kanvas“ je u Makedoniji!

Popovićeva teroristička organizacija (4) je poznata po pravljenju haosa u svim državama u kojima se pojavila kao organizator tzv.“obojenih revolucija“. Zašto bi to u Makedoniji bilo drugačije? Zaev se, isključivo zarad ličnih a ne državnih i narodskih interesa, baš zaigrao sa opasnim partnerom. A zna se, „ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju“.

Sigurno najnepoželjniji gost u Makedoniji ovog proleća, Srđa Popović, je čak tri puta bio u Skoplju. Nova poslovna ponuda američkih gazdi tzv. „Centru za nenasilne operacije„ nije mogla da se odbije i Srđa je krenuo u akciju.

Da je Makedonija izuzetno važna za Amerikance govori i to što se u Makedoniji pojavio i drugi najvažniji „otporaš“ – Ivan Marović.

Pođimo redom.

4Srđan Popović se prvi put pojavio u Makedoniji 2009. na navodni poziv navodno nezavisne grupe „Forum“ čiji su promoteri bili Đuner Ismail (inače član SDSM-a) i Sašo Ordanoski. Kao i uvek na početku angažovanja „Kanvasa“, prvi seminar, koji je lično vodio Popović, je održan na lepom mestu, na Ohridu. Ružne stvari dolaze tek kasnije. Od te prve grupe, na žalost mladih i školovanih a politički nezrelih i, pokazaće se, zloupotrebljenih polaznika, pravljene su sledeće grupe tzv. „aktivista“ koji su granali grupu obučavajući nove aktiviste. Najviše je bilo studenata, a pojavile su se i – pare. Nekima je ovo angažovanje postao izvor prihoda, a nekima i unosan biznis. Nije bilo bitno što se učestvuje u smutnim radnjama.

Do 2011. u hotelu „Romantik“ u Velesu su se dva puta godišnje organizovali seminari u trajanju od nekoliko dana. Tako se stvarala „Škola za aktivno građanstvo“ iz koje je izašlo 6 generacija aktivista.(5)

Pored Popovića, jedni od glavnih predavača su bili i članovi „Foruma“ Sonja Ismail, ćerka Đunera Ismaila, koja je pre nekoliko godina bila u fokusu makedonske javnosti zbog prisvajanja tri državna stana preko oca, koje je godinama izdavala i tako „zaradila“ više od 300.000 evra, (6) i Zoran Bojarovski. Finansijere i nije teško pogoditi – USAID i SOROŠ!

Sledeća faza aktivnosti „Kanvasa“ u Makedoniji je podrazumevala sakupljanje ideja aktivista gde može da se primeni naučeno i da se organizuju tzv. nenasilni protesti. Prvi takav protest je bio za Martina Neškovskog te iste 2011. Potom su sledili „Branitelji parka“ kod hotela „Bristol“ u Skoplju, pa podrška velikim protestima stečajnih radnika, pa honorarnih radnika, čiji je broj poveći zbog specifičnosti makedonskog zakona o radu i stanja privrede.

7Dalje, većina studentskih i srednjoškolskih plenuma, kao i nastavničkih i novinarskih je imalo pečat „Kanvasa“.

Decembra 2014. članove „Studentskog plenuma“ u sred Skoplja lično obučava Ivan Marović. Trening-obuka sa njim se ponavlja i januara 2015. Stvari se ubrzavaju i pripremaju u paraleli sa geopolitičkim dešavanjima u svetu, ponajviše sa ratom u Ukrajini i okretanjem trenutnog makedonskog rukovodstva ka Rusiji.

Da Vas podsetimo:  Albanska crna i kriminalna banda

Sa „legendom“ otporaškog rada, i izuzetno bogatim likom, imalo je „čast“ da radi oko 20-tak članova „Studentskog plenuma“. Spremilo se jezgro za izvođenje aktivnosti destabilizacije Makedonije. Ubrzo su usledili protesti na kojima su studenti nosili originalni simbol, krug iznad glave. Studenti su se tada najviše pobunili dodatnoj proveri znanja pri kraju studija, iako čitava makedonska javnost zna, kao i u Srbiji, da ne idemo dalje, koliko je dramatično pao nivo akademskog znanja uz istovremeno bitno povećanje vlasnika akademskih diploma.

8Kako su američki planovi sa Ukrajinom počeli da se ne ostvaruju onako kako su zamišljeni, i intenziviranjem ideje o realizaciji gasovoda „Turski tok“ čija trasa podrazumeva i teritoriju Makedonije, ubrzane su aktivnosti za svrgavanje proruske vlade Nikole Gruevskog, pa je zbog toga Srđa Popović ovog proleća čak tri puta bio u Skoplju da nadgleda, upravlja i savetuje. U martu, krajem aprila i početkom maja. I onda se desilo – Kumanovo.

Prema nekim našim saznanjima u Makedoniji, vrlo je moguće da su američi nalogodavci makedonskom „Otporu“ postali nervozni, nezadovoljni rezultatima „nenasilnog otpora“, pa su angažovali „nasilne otporaše“ – sa Kosmeta. Za određene pare Tačijevi i Haradinajevi ljudi to uvek hoće da rade.

Ovaj put je organizator iz senke bio Ramuš, i to iz više razloga. Prvi, da uzme novac, drugi da podlo, kako najbolje ume, udari po tradicionalnim slovenskim neprijateljima, u ovoj kombinaciji Makedoncima, i treći, da se otarasi nezgodnih ljudi iz svog okruženja, pred početak rada Specijalnog suda za ratne zločine u Prištini. Nije ni malo neobično što su stradali njegovi telohranitelji. Ako se zna šta sve znaju takvi ljudi o svojim gazdama, kao i koliki je trud Haradinaj uložio da pobije više od 30 (!) svedoka, da mu Hag ne bi sudio, pa što bi propustio priliku da ukloni i ove svedoke svojih zločina, da mu ni Priština ne sudi.

A ova njegova paklena ekipa je krenula da ruši državu. Po priznanju uhapšenih terorista, njihov plan je bio napad na nekoliko državnih i civilnih ciljeva. Pronađen je i uništen automobil-bomba prepun eksploziva (7) koji je bio parkiran u blizini kuće u kojoj su se smestili teroristi sa ciljem da se njegovim aktiviranjem izazove veliki broj civilnih žrtava, obzirom da je više hiljada ljudi trebalo da se okupi na fudbalskom derbiju između Vardara i Škendije i na skopskom maratonu (koji je po izbijanju sukoba otkazan), i da se tako stvori potpuni haos u Makedoniji. Planirano je bilo i rušenje jednog od glavnih mostova u Skoplju kao i napad na dobro čuvan zatvor Grdovci kod Podujeva da bi oslobodili dva najopasnija kriminalca na Kosovu koji su osuđeni za ubistva.(8) Planirane su bile akcije i prema Srbiji, Preševu.

Pošto se ništa od svega ovoga nije desilo, Zaev je zaigrao na sledeću pripremljenu kartu. Izašao je u već naelektrisanu javnost sa predlogom da Makedonci treba da uče albanski jezik već u vrtićima a kasnije i u školama.

Valjda da bi u originalu, bez prevoda, razumeli „mirovne“ poruke kao što je ona tzv. potpresednice skupštine Kosova* Aide Derguti upućene Makedonskim vlastima povodom okršaja u Kumanovu:

„Nemojte da nas terate da sedam miliona Albanaca, krene praznih ruku i da ne bude više te države …“

Pošto i dosadašnja tri susreta Zaev-Gruevski nisu doneli ništa novo, ide se dalje. Zaev traži da se uključi međunarodna zajednica u „liderske pregovore“ pod medijatorstvom ambasadora SAD, naravno, i EU. Očekuje se dolazak nekog evropskog diplomate-posrednika koji treba da garantuje sprovođenje eventualnog dogovora.

Gde su u ovoj priči Rusi, a gde makedonski narod? Rusko ministarstvo inostranih poslova je izrazilo zabrinutost zbog antivladinih protesta u Makedoniji, uz ocenu da niz opozicionih snaga i nevladinih organizacija koje „inspiriše Zapad“ i koje slede logiku „obojenih revolucija“ mogu da imaju posledice po regionalnu bezbednost.

A što se tiče običnog sveta u Makedoniji, kada ih pitate za proteste, kažu: „Glupava rabota!“. Kada ih pitate zašto ne učestvuju u događajima, a mogu da biraju između dva ipak pretežno makedonska tabora (albanski je odabrao Kumanovo), odgovoriće slično: “Nemam popametna rabota!“ Narodu je svega dosta. LJudi neće da se zameraju oko politike a neće ni da znaju šta se dešava. A u Skoplju se dešavaju dva kampa. Jedan manji, sa oko 15-ak šatora sa dominantnim obeležjima vladajuće stranke VMRO-DPMNE u parku ispred Sobranja (srp.Skupštine), i drugi veći, sa preko 50-ak šatora, na blokiranim ulicama koje obezbeđuje policija, ispred Vlade, sa obeležjima SDSM-a i većine opozicionih partija, sa makedonskim, albanskim i turskim zastavama. Nešto ne videh ni jednu srpsku. Sa inventivnim parolama i porukama, nazivima raznih nevladinih organizacija, aktivistima koji drže govore, i muzičkim programom ili performansima za protestante, hranom i pićem, stolovima za stoni tenis za rekreaciju, pres centrom, i naravno – znakom srpskog „Otpora“. Sa njima budu i stranci, ambasadori Holandije i EU u Makedoniji. Čisto da se zna ko je gde. Svakako bolje organizovan, veći a i skuplji kamp nego suparnički. Ovde uglavnom mladi, tamo odlučniji.

Obilazeći i jedan i drugi kamp, i razgovarajući sa pristalicama i jednog i drugog protesta, shvatih da i Makedonci, kao i Srbi, imaju delidbeni usud, i da ko god dođe na vlast, oni drugi će biti nezadovoljni. A narod makedonski, najnezadovoljniji. NJemu sa Zaevom neće biti bolje, niti zna šta će biti, sa Gruevskim bar zna na čemu je.

I dok sam razgledao šarenu scenografiju parola, iznenadilo me je iskreno pitanje nekoliko studenata i studentkinja, članova nevladinih organizacija, koji su saznali da sam došao iz Beograda: “Šta se ovde, u stvari, dešava? I šta će se postići ovim protestom?“ Uz neočekivano pitanje, očekivana sumnja.

Razgovor smo završili temom o odlasku. Iz Makedonije je za poslednjih 10-ak godina otišlo u inostranstvo preko 200.000 uglavnom mladih i školovanih građana. Odlaze i Makedonci, ali i Albanci. U Makedoniji je čak trećina ljudi nezaposlena, a od onih koji imaju sreću da rade, ne mali je broj onih koji rade i po 15 sati dnevno!

Zna narod šta sve ne valja u državi, znaju i ovi koji se dokopaju vlasti, ali ništa ne menjaju, već se samo trude što pre da se obogate. U oba kampa napadaju drugu stranu za korupcionaške afere, kojih ima toliko na obe strane da bi njihovo nabrajanje potrajalo. Narod afera nema, već muku kako da preživi sa platom od 100-200 evra mesečno.

Zato fantastično zvuči otkriće provladinog časopisa „Večer“(9) da su SOROŠ i USAID pre samo 6 meseci plaćali po 1500 dolara za ideju za demonstracije, a u maju se ideja plaćala čitavih 3500 dolara. Podrazumeva se da pare mogu da dobiju samo obučeni aktivisti „Kanvasa“.

Na kraju, da ponovim – makedonskom narodu sa Zaevom neće biti bolje, niti zna šta će biti, sa Gruevskim bar zna na čemu je.

Zlatko Bagatinovski

Fond strateške kulture

________________________

1 KOMENTAR

  1. Na kraju, da ponovim – makedonskom narodu sa Zaevom neće biti bolje, niti zna šta će biti, sa Gruevskim bar zna na čemu je.

    .. Sa Grujevskim je zavrseno. Nikad vise !

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime