Zapljuskuju tragovi. U nizu.
Kao vetar nadolaze znakovi, nove (raz)otkrivene putanje, skriveni belezi prošlosti, zov roda, na ostavljenim ovdašnjim prostorima.
Nedohvatni fenomeni. Nepostojanje u postojanju. Nigdina u vasioni. Na putu ka spoznaji. Za plač, i pokajanje. Za utabani put ka rasejanosti. U zagrljaj kapitalizmu, novom poretku, novim simbolima, jer stari ne nude komfor.
Odbacismo ih odveć olako. Oslobodismo se tereta prošlosti, batrgamo se i tumačimo značenja sa činovnicima, novim ešalonima po ministarstvima, ambasadama, konzulatima. Nova, utemeljena božanstva uspostavljaju poredak.
A, preveliko je srpsko nasleđe da bi mogla ova današnja ovakva Srbijica da ga nosi, apsorbuje, i prosečan Srbin da ga digestira.
Mi ništa ne znamo, i nećemo ni saznati, iako nam je pri ruci sva tehnika, sva pomagala, da i za čas obiđemo kote, rute, maršrute…ali, opet ne stižemo, izgovore kao nalazimo. Uvek imamo.
Nećemo sve saznati nikada, iako nam je pred očima, pri samom putu trag, i svetinje, i kosti. I zaborav. Ruku pod ruku.
Na sve strane povelje, stihovi pesnika, freske majstora, duborezi u nizu, majstori koji su davali i ugrađivali sebe u svoja dela za pokoljenja da pamte. Puna je današnja Makedonija tih i takvih srpskih tragova.
A istorija je istorija, sa pojašnjenjima i raščitavanjima šta se sve to zbivalo i u ovim Nemanjićkim svetinjama. U kakvom su duhovnom stanju ove zadužbine? Šta nam freskopisi u tim tragovima poručuju? Bojazan nas prati, da li ćemo naći mnoge naše svetinje koje su stradale kao recimo Markov manastir. Da nećemo spoznati pravu sliku ovih prostora jeste i taj trud koji je uložen upravo oko ove svetinje, kada je Bugarska egzarhija formirala komisiju za uništavanje srpskog nasleđa, a tobože pod plaštom „pravoslavlja“.
I sada, kako samo objasniti surove pokazatelje da u svim tim okolnostima, matica ne prepoznaje značaj da se, makar sve to valjano evidentira, publikuje, zapiše, uokviri stanje ovih svetinja. Da se sačini pravi i potpuni popis, ogledalo nas samih. Ali, šta će nam ogledalo, kad je razbijeno, pa se onda svako za se ogleda i tako predstavlja kako mu volja. I govor o izgledu sam besedi, a ne staklo u ogledalu.
Jer, ne zaboravimo, manastiri i svetinje su opštenarodno dobro i pozvani smo da se brinemo o njima koliko god možemo. Zato se i zovu Zadužbine (za dušu ktitora) kako bi se narod na okupljanjima molio o Ktitorima, kako bi se Bog smilovao na njihove duše.
Pominje li ko da su upravo: „I dubrovački pesnici spominjali Lesandra Srbljanina“?
Nemanjići uzdižu, vaskrsavaju makedonsko ime iz zaborava istorije. Neosporno je da je radi ličnog interesa, tj. pretenzija na vizantijski presto, pa je moralo da se dokazuje dostojno carsko poreklo. Da nije toga bilo, ko zna šta bi danas ovde bilo.
„Činodejstvovanje“ činovnika
Sabrano i bez neke duboke analitike, uvreda su po ljudsko dostojanstvo odluke konkursnih komisija, činovnika za vrednovanje projekata. Kako poslednjeg o stvaralaštvu kulturnih delatnosti Srba u inostranstvu, tako i onih prethodnih. u nizu. Bez ciljeva i težnje sa državnog nivoa bez ikakvog ustaljenog odnosa, od mandata do mandata probranih i podobnih, u nadi „nekog boljeg sutra“ prolaze dani. Kao da su u komisijama bili članovi ovdašnje partije Srba DPSM, pa sami sebi udelili novac. Ili bi možda bili čak i malčice objektivniji?
Očito da nam je potrebna jača vizura „izoštrene“ dioptrije vrednovanja projekata. A pamtimo da je recimo viši savetnik Mladen Vesković sa srpskim piscima obilazio Skoplje, na sajmu knjiga, beleženo je sve to u jedinom časopisu Slovo, pohvaljivao učinak i rad, tapšao po ramenima, u zavisnosti pred kime je morao biti fin i dosledan činovnik.
Sada je procenio drugačije, iako je slao signale iz dalekog Teherana da treba proveriti šta su to zabeležili u zapisniku članovi komisije.
Da bi apsurd bio veći nema preteranog čuđenja, jedino da je dok čitamo i vidimo, iako zna i on da duga ruka VMRO-a DPMNE – dopire čak i do Beograda na vodi!
Lakrdija se nastavlja
U odobrenim i redovno sufinansiranim projektima je „sočinenije“ tzv Srpskog kulturnog centra, na čijem čelu godinama „drma“ sekretarica Demokratske partije Srba u Makedoniji Vasilka Kitanović, i savetnik u Skupštini Grada Skoplja. Sedište „Centra“ je gde je i partija. Pa gde bi i bilo?
I svi to znaju, i svi ne vide pri očiju. Udele im čak i koji naklon. Za drskost, lopovluk, dovitljivost.
Preslikani projekti dostavljeni i ovdašnjem Ministarstvu kulture Makedonije koje ministarska Elizabeta Kančevska Milevska „veoma vrlo dobro“ raspoređuje i nagrađuje u saglasju sa njenim zamenikom Draganom Nedeljkovićem. Raspodela po partijskom ključu. Projekti bez naslova, bez opisa, bez detalja, za „džeparac“ nek se nađe dežurnim tumačima svih naših prilika i podela. Kao tobože onomad bavila se tim „čudnim vezama“ i putevima državnog novca i nadležna antikorupcijska Komisija u Skoplju, delimično doticali tu škakljivu „temu“ i neki mediji, i malo slobodniji novinari, i, sve to je ostalo zataškano „u kući“…
Famozni „makedonski scenario“ radi u više smena, sa više varijanti.
Mantra daje rezultate, kad od ovih niko i neće tražiti iste…
Veoma precizno je to oslikao Cane iz Partibrejkersa: Svi su anestezirani, u hipnozi, pobegli od svog mozga, neće da prepoznaju svoju savest. To je emocionalna dehidracija. Moždana kastracija.
Orvelovske metode „kvarenja igre“, našle su plodno tlo. Uvreženim srpskim podelama, podmetanjima, doušničkim spletkarenjima, pre svega „naših“ kadrova, ne samo što se nastavljaju, već se i dodatno usavršavaju i prilagođavaju datim aktuelnim okolnostima koje prevazilaze zdrav razum. U nedogled.
I Branislav Nušić bi pozavideo ovakvim likovima. Da ih nema, trebalo bi ih izmisliti.
Milutin Stančić
www.srbi.org.mk / www.stanjestvari.com
