Jutros, oko pet sati i pet minuta, zazvonio je „crveni telefon“ u kabinetu Gospodara Vučića. Veliki Vođa energičnim pokretom podigao je slušalicu, dok su ga sa hoklica hipnotisano gledala tri građanina-koji-imaju problem. Nije im smetalo što sede na istesanim tronošcima: Posle sedam dana čekanja da ih On-Koji-Sve-Razume-I-Sve-Može-Da-Reši primi, ovo je dolazilo kao godišnji odmor.
„Da?“, zagrmeo je autoritativno Veliki Vođa.
„Šefe, ja sam…“, čulo se s druge strane žice.
„Koji ja? Ja sam ja, a ne ti! Postoji samo jedan ja!“, presekao je svog sagovornika On.
„Ama, šefe, to sam ja, Siniša. Mali Siniša“, nastavio je glas sa druge strane. „Onaj što je gradonačelnik Beograda na vodi“.
„A ti si! E, tebe sam čekao! Zašto kasniš na posao čitavih pet minuta? Vidiš li ti koliko je sati, nerastu?“, zaoštrio je Jedan Čovek.
„Ne kasnim, šefe, nisam ni došao. Evo me u Parizu…“, nesigurno je nastavio sagovornik.
„A, u Parizu… Čujem da su oni mnogo toga uradili da pre nas završe svoj projekat koji su iskopirali od nas, samo što se zove Pariz u vodi“, odgovorio je rezignirano Veliki Vođa.
„Ma, šefe, sad je bolja situacija.“
„Dobro, a šta ćeš ti tamo? Vidim neke slike se pojavljuju juče ceo dan na tviteru. Trošiš državne pare? Ko te je ovlastio?!“, strogo upita Prvi Čovek Srbije prvog čoveka Beograda.
„O Veliki, o presvetli, kakve državne pare. Ja to o svom trošku otputovah…“
„Ma nemoj! O svom trošku! Kom trošku? Od privatizacije? Od ofšor kompanija? Ili od 24 stana u Bugarskoj?“
„Ne, gospodaru, pa nemojte sad i vi… Vrlo dobro znate da…“
„Znam! Zato te i pitam! Jedva sam te oprao od svih onih napada!“, sad je već vikao Prvi Čovek Srbije na prvog čoveka Beograda.
„Ali, kojih napada šefe…“
„Kako kojih??? Privatizacioni savetnik! Vlasnik ofšor kompanije! Kupac 24 stana u Bugarskoj! Lažni doktor nauka! Hoćeš još?“, deklamovao je telegramski Veliki Vođa u slušalicu zbunjenoj osobi udaljenoj nepunih 1500 kilometara (vazdušne linije).
„Ama šefe, pustite zavidne i zlobne ljude. Dajte da vam ja kažem šta se dešava ovde u Parizu u vodi!“, snašao se prozvani nakon dve sekunde mučne tišine u kojoj je čuo samo otkucavanje. Impulsa.
„Hajde da čujem!“, reče On i pogledom slomi kvaku na svom kabinetu iznutra, tako da ona trojica na hoklicama ne mogu da izađu dok im On ne reši problem.
„Video sam se juče sa mojom prijateljicom Hilari Svonk.“, reče pobedonosno onaj mali. Veliki je osetio kako ga žmarci srdžbe podilaze:
„Aha. A ja sad treba da ispadnem glup u društvu pa da te pitam koja Hilari? Ja znam samo Hilari Klinton. Evo, ispašću: meni to ne smeta.“
„To vam je ona… Milion dolar bejbi…“, šeretski reče prvi čovek Beograda Prvom Čoveku Srbije.
„Milion? Samo milion? Mali, malo je to. Mali, više sam nade polagao u tebe.“
„Ama, tako se zove film, šefe“.
Opet tišina. Ovaj put iz Nemanjine 11. A potom – dubok uzdah. I nameštanje naočara. On nikad nije voleo da ga ispravljaju. Čak ni kad je radio u prodavnici šrafova u Londonu. Zato je i dao otkaz. Svojevremeno.
„Ako me pitaš da li znam da je to film u kom glumi Hilari Svonk, reći ću ti. Uskoro.“ Opet pauza. Opet nameštanje naočara i uzdah. „Znam, nerastu, znam!!! A i video sam ti slike s njom!!! Cela te Srbija zajebavala juče!!! Ko ti je, bre, rekao da ti ideš tamo, umesto da meni ustupiš to mesto?!? Pa da ja Noletu odmah kažem kako je po prvi put u novijoj srpskoj istoriji premijer Srbije bio u prilici da prvi čestita prvom teniseru sveta!!!!“
„Pa… Dobro šefe… Znaću za sledeći put…“, unezvereno će onaj u Parizu u vodi onom u Beogradu na vodi.
„Nema sledeći put!!! Sve je osvojio!!!“, grmelo je iz slušalice. „I kako da onda ja po prvi put u novijoj srpskoj istoriji čestitam Noletu? Osim… Ako nagovorim Hilari da mi pošalje nekog savetnika koji će da izbriše pamćenje Srbima na tu Noletovu pobedu. Mislim na Bilijevu Hilari. A ne na tu tvoju…“
„Ali šefe… Ova moja Hilari… Ona hoće da kupi stan u Beogradu na vodi!!!“
„Jedan stan? A ne 24?“
„Jedan, šefe… Jedan po jedan… Tako je i ovaj naš Arapin počeo…“
„Mali, mnogo me zaj… Foliraš. A što je usred meča otišla od tebe?“, upita On malog, a mali oseti kako ga obliva znoj. Ili je to bila pariska kiša.
„Pa otišla je… Ovaj… Da podigne kredit za stan, valjda…“
Veliki Vođa više nije imao vremena. Na vrata njegovog kabineta kucala je sledeća grupa nevoljnika. Spustio je slušalicu. Podviknuo je „momenat“, a onda pogledao u ljude na hoklicama, namestio naočare i duboko uzdahnuo:
„Ako me pitate da li ću vam rešiti problem, odgovoriću vam… Uskoro… Sledeći!“
Vrata kabineta se otvoriše. Trojica koja su sedela na hoklicama ustali su zadovoljno. U predvorju kabineta čekao ih je sendvič. I koverta. Trojica koja su ulazila u kabinet bila su nasmešena. Beograd se polako budio.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
