U Francuskoj, na unutrašnjem planu, jasan je i evidentan porast i jačanje antiglobalističkih snaga, potom snaga koje se zalažu za suverenost zemlje i tradicionalni pol Pete republike ovekovečen u Šarlu De Golu. Paradoks je da je upravo Marin Le Pen, sa Nacionalnim frontom, najbliža neodegolističkom nasleđu, a ne toliko, recimo, sama neodegolistička stranka UMP i njeni čelnici Sarkozi, Kope i Filon?!
Cinjenica je da je najveći deo Francuza u poslednjoj deceniji, a naročito proteklih godina, nezadovoljan stanjem u zemlji, migrantskom politikom, položajem Francuske u sve više multipolarnom svetu, gde se zvanični Pariz upravo, u ovom periodu, dodatno svrstava, suprotno tradiciji Pete republike, uz Vašington i glbalističke snage u svetu.
Uvođenje sankcija Rusiji, migrantska kriza u Evropi, teroristički napadi u Parizu, dodatno su, u poslednjih godinu i nešto dana, prelili čašu nezadovoljstva, naročito onih domicilnih evropeidnih Francuza, koji se sve više okreću Nacionalnom frontu i opoziciji.
Protekli dvokružni regionalni izbori u Francuskoj su pokazali taj trend: Nacionalni front je osvojio, do sada, najviše glasova na izborima, i 200.000 više od, do sada, najboljeg rezultata Marin Le Pen na predsedničkim izborima maja 2012. godine, pa se ovo može uzeti kao novi značajni parametar povećavanja njene šanse da trijumfuje, i u svakom slučaju uđe u drugi krug predsedničkih izbora za godinu i po dana.
Istina, upravo u drugom krugu regionalnih izbora Nacionalni front pored najvećeg broja regionalnih poslanika do sada, propustio je priliku da formira vlast u nekom od regiona, najiše zbog toga što su iz Partije socijalista Olanda povukli svoje kandidate u nekim od regiona i pozvali birače da glasajuza umereno desnu stgranku UMP Nikole Sarkozija.
Francuska je ona velika sila zapadne Evrope koja je, tradicionalno i geopolitikom, u korelaciji sa druga dva velika zapadna centra moći (anglosaksonskom, dakle britansko-američkom i nemačkom) najnaklonjenija i Rusiji, a i srpskom faktoru.
Ovi osnovni parametri su primetni u čitavoj savremenoj istoriji, počevši od Bečkog kongresa i pada Napoleona 1815. godine, sa minimalnim modifikacijama u pojedinim potonjim istorijskim epohama, dok su te promene ipak uočljivije od dolaska na vlast Širaka prema srpskom faktoru, a velike i krucijalne promene imamo od dolaska Sarkozija na vlast 2007, pa sve do danas.
U periodu naglog prerastanja svetskog poretka od bipolarnog ka monopolarnom, dakle od tzv. „pada Berlinskog zida”, Francuska je nastavila pod Miteranom da vodi svoju tradicionalnu politiku, makar u modifikovanom vidu, i u novonastalim okolnostima, što se moglo videti po nastavku strateške saradnje sa Gorbačovim, a potom i sa Jeljcinom, a u srpskom slučaju do korektnog odnosa u jugoslovenskoj krizi i protivljenju napada na bosanske Srbe sve do preuzimanja mandata od Širaka.
U dva Širakova mandata, istina u izmenjenom svetu, zvanična Francuska nešto menja svoju politiku, ali i dalje ne odstupa fundamentalno od njene tradicionalne geopolitike.
Od ubrzavanja procesa prelaska svetskog poretka ka multipolarizmu, dakle približno od 2008. godine, dešava se paradoks sa međunarodnom pozicijom zvaničnog Pariza.
Naime zvanična Francuska oličena prvo u Sarkoziju, a potom Olandu, ne samo da ne menja svoj dotadašnji pravac shodno promenama u međunarodnom okruženju, već čini umeren, ali evidentan zaokret, jedinstven i u Petoj republici, a šire gledano i u njenoj modernoj istoriji, i približava se više ka politici Vašingtona i globalističkih snaga.
Nasuprot tome na unutrašnjoj političkoj sceni jačaju snage tradicionalne francuske geopolitike, koje su oličene u spremnosti, dakle na odmerenu saradnju sa Nemačkom (što je faktički izgleda savremena konstanta najrazličitijih geopolitičkih opcija Francuske), ali sa druge strane se zalažu za strateški priključak tradicionalni sa Rusijom, a u isto vreme drže distancu i dozu hladne saradnje, ili čak potpunog odvajanja od anglosaksonskih sila (savremene geopolitičke razlike u Francuskoj se između različitih političkih opcija upravo suštinski izražavaju po pitanju odnosa prema anglosaksonskim silama i prema Rusiji, dok je odnos prema Nemačkoj uslovno rečeno opšteprihvaćen kao saradnja, ali i tu postoje razlike i nijanse u stepenu i suštini te saradnje, ali se ona praktično ne dovodi u pitanje).
Proruska i antiglobalistička koncepcija je oličena, recimo, u ogoljenoj formi kod Nacionalnog fronta Marin Le Pen, dakle na izraženoj desnici, ali i kod Melanšona na izraženoj levici.
Paradoks je da se ove dve političke stranke, koje pripadaju u isto vreme proruskim i antiglobalističkim (možda preciznije antianglosaksonskim) koncepcijama, dijametralno međusobno razlikuju po pitanju njihovog odnosa prema migrantima, posebno onim vanevropskog porekla.
I brojne druge političke snage u Francuskoj se zalažu za modifikovane i ne tako izražene komponente napred navedene tradicionalne geopolitike, poput već spomenutih Nacionalnog fronta i Melašnona.
To se odnosi, istina u vrlo mekanoj, suptilnoj i izbalansiranoj politici spremnosti na stratešku saradnju i sa Nemačkom, ali i anglosaksonskim silama, te Rusijom, a u manjoj meri i drugim važnim centrima moći savremenog sveta, kod centriste Bajrua koji uspeva u kontinuitetu na predsedničkim izborima da bude između trećeg i četvrtog mesta, Domenika De Vilpena i njegove stranke socijalne sigurnosti, ali i izvesnih frakcija sada vrlo podeljene neodegolističke UMP (poslanici jednog njegovog krila su nedavno bili u poseti Krimu i dali podršku Rusiji).
U današnjem UMP najuticajniji su Kope koji predvodi jedno krilo bliže tradicionalnom neodegolizmu, potom bivši premijer Filon Fransoa ima uticaja u jednom krilu koje je više ka Briselu (i čak Vašingtonu možda), ali uz balansiranje i prema Rusiji, dok povratak Sarkozija nosi nove izazove za prilično diversifikovanu politiku UMP, koja dakle ima više krila, čak i frakcija.
Ipak utisak je da takav kakav je današnji UMP nosi ipak povoljniju geopolitičku kartu za Rusiju, pa i BRIKS i sile multipolarizma, od aktuelne vlasti Olanda, koji je mnoge iznenadio kako vodi Kej D Orsej, od kako je preuzeo vlast pre tri i po godine, kada je pobedio kritikujući tadašnju politiku Sarkozija.
Sarkozi je učinio fundamentalan potez ka Americi kada je 2009 uveo Francusku u puno članstvo NATO, mada se tokom svog mandatata u pragmatizmu postepeno odvajao od propalog neoliberalnog modela (koji je hvalio u svojoj predsedničkoj kampanji i u prvoj godini svog mandata sprovodio) i znao da održava dobre odnose i sa Rusijom.
Oland je u sirijskoj krizi, a u manjoj meri i ukrajinskoj, uz svo balansiranje francuske politike ipak bio bliži (i zapravo deo zapadne koncepcije), mada daleko, naravno od radikalne politike SAD.
Oland sa vrlo heterogenom strukturom Partije socijalsta, od koje otpadaju povremeno neka pridružena krila i pokreti koji su antiglobalistički, beleže pad poslednjih godina, dok je u isto vreme uočljiv rast posebno Nacionalnog fronta, i na lokalnim i pokrajinskim izborima i na izborima za parlament EU u Strazburu, kao i po sondažama javnog mnjenja.
Sada postoji izuzetna napregnutost u francuskoj spoljnoj politici u odnosu na stanje u javnom mnjenju i političkim strankama, jer takav zvanični vladajući kurs prati znatno manje od polovine građana.
Valja navesti da način glasanja za parlament u Francuskoj, a slično i za regionalne izbore, je većinski po oblastima, tako da je moguće da stranka osvoji daleko veći udeo u biračkom telu, kako je to recimo par decenija unazad bio slučaj sa Nacionalnim frontom, a da ima zanemarljiv broj mandata u parlamentu, jer po oblastima uglavnom u parlament ulaze u dvokružnom glasanju prvi i drugi, što uz slabu izlaznost može da pomogne vodećoj stranci u zemlji, da stekne daleko veći broj mandata u centralnom parlamentu u Parizu nego što je dobila glasova.
Pored toga proglobalističke snage, kapital i mediji su pomagali svoje favorite proteklih decenija nakon Miterana, a oni su redovno ili iz Partije socijalista (izuzetaka je bilo od madam Orbi do Štros Kana, Pjera Ševermana i drugih koji su se primicali antiglobalističkoj politici i bilo kakvom otporu Americi) ili od onih frakcija UMP i političara koji su im najviše odgovarali.
Naročita opasnost za Nacionalni front, je ono što se upravo desilo nedavno u drugom krugu regionalnih izbora, da socijalisti i neodegolisti (UMP) se solidarišu i podrže u dugom krugu kandidate druge stranke, da bi “sprečili uspeh ekstremne antisistemske desnice” kakvu čini stranka u porastu Marin Le Pen, ili čak izrazite levice Melanšona.
Zapravo, čitajući između redova, nema suštinske i krupne razlike u stavovima Nacionalnog fronta i recimo UMP Sarkozija, sem u tome da je stranka Marin Le Pen negativno određena prema NATO i tek u nešto manjoj meri i prema EU, te geopolitički najviše okrenuta Rusiji.
Tajna uspeha SAD i proglobalističkih snaga u Francuskoj u poslednjih osam godina je da su na različite načine uspeli da pomognu da na vlast dođu u lepezi političara i stranaka, upravo oni koji su najviše odgovarali Vašingtonu i sedištu NATO u Briselu, iako je opozicija tome bila vrlo jaka, i sve jača.
Kod izbora oba poslednja predsednika, Sarkozija maja 2007. i Olanda maja 2012, prethodila je njihova prethodna nominacija u sopstvenim strankama, gde su zakulisanim radnjama i stvorenim aferama odstranjeni od ranije određeni predsednički kandidati – Domenik De Vilpen početkom 2007. u UMP, odnosno Stros Kan krajem 2011. u Partiji socijalista, i tako omogućeno Sarkoziju i Olandu da budu nominovani i potom trijumfuju.
Teroristički napadi u Parizu višestruko i teško će pogoditi najviše u unutrašnjem političkom životu Francuske upravo Olanda i njegovu vladajuću Partiju socijalista.
Naime, Partija socijalista je ona za koju najviše glasa deo francuske populacije migrantskog, i što je posebno važno multirasnog i multikonfesionalnog dela stanovništva.
Zapravo ovaj deo populacije gotovo da u ozbiljnijem udelu i ne glasa za UMP, centrističku stranku Bajrua, Domenika De Vilpena, a da ne govorimo za Nacionalni front.
Partija socijalista se tradicionalno optužuje da je popustljiva prema migrantima. Bilo kakva napetost između dela francuske populacije migrantskog porekla, posebno neevropskog porekla, dovodi do homogenizacije domicilnih Francuza i do rasta uticaja desnijih stranaka, naročito Nacionalnog fronta, a u manjoj meri i UMP i ostalih sličnih.
U tom pravcu, kako u Francuskoj postoji paralelno sa promenama u svetskom poretku koji ide ka multipolarizmu, nezadovoljstvo aktuelnom politikom zvaničnog Pariza, koja je suviše nagnuta ka Vašingtonu u odnosu i na tradicionalu politiku, a i u odnosu na mogućnosti, što predstavlja jačanje praktično svih stranaka sem vladajuće Partije socijalista.
Istina, poslednji teroristički napad će manje odgovarati i opozicionoj antiameričkoj i antiglobalističkoj stranci izražene levice Melanšona, a najveći dobitak će imati Nacionalni front.
Nacionalnom frontu se već godinama preliva jedan deo birača od UMP, pa i iz centrističkih stranaka i pokreta, a sada bi se moglo očekivati nakon migrantske krize u Evropi i terorističkih događaja u Parizu potencijalno i jedan deo birača antiglobalističkog dela levice, poput stranke Melanšona.
Dakle za harizmatičnu Marin Le Pen, ovo može predstavljati, sve zajedno, novi podsticaji rasta i uticaja na političkoj sceni Francuske, i to kako njenog Nacionalnog fronta, kao stranke, a možda još više i nje same kao ozbiljnog predsedničkog kandidata na izborima proleća 2017. godine, što bi mogao da bude dan D, za krucijalnu izmenu francuske politike i mesta u međunarodnim odnosima.
Pored Marin Le Pen koja predstavlja umiveno lice Nacionalnog fronta u odnosu na koncepciju njenog oca, u politiku na velika vrata ulazi i njena nećaka lepa 25-godišnja Marion Marešal Le Pen.
Marin je vrlo uspešno korigovala političku platformu Nacionalnog fronta iz prethodnog perioda dok ju je vodio njen otac.
Odstranjene su bilo kakve veze i repovi dodira sa ideologijom nekih ekstremističkih organizacija iz prošlosti koje su politički oponenti pripisivali pretečama Nacionalnog fronta, kao što je bilo kakav dodir sa ekstremnim pokretom OAS iz Alžirskog rata, ili još gore višijevskim režimom iz Drugog svetskog rata.
Naprotiv, Marin Le Pen je danas, po svojim najvažnijim idejnim i geopolitičkim odrednicama, najbliža od svih modrenih francuskih političara nasleđu De Gola.
Jedno je sigurno, Amerikanci i globalisti – koji su dva puta 2007. i 2012. nameštali afere predsedničkim kandidatima u UMP i Partiji socijalista koji im nisu odgovarali, i uspevali da potom budu nominovani njima odgovarajući političari koji su potom postajali u dvokružnom sistemu glasanja i predsednici države, u ovom slučaju, pred homogenim i jakim Nacionalnim frontom – nemoćni su da pomute nominaciju Marin Le Pen. Upravo je za očekivati da Marin Le Pen na predsedničkim izborima proleća 2017. bude kao ozbiljan kandidat za pobedu, što bi izazvalo tektonske promene u evropskoj i svetskoj politici i odnosu snaga na planetarnom nivou.
Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.
Dr Dragan Petrović
svedok.rs
