Kada se osmisli laž, onda je najvažnije ponavljati je do beskonačnosti, kako bi, po Gebelsovoj doktrini (100 puta ponovljena laž postaje istina), postala istina. Srbija je u poslednjih tri godine i devet meseci čula mnogo laži. O boljem životu, o dostignućima vlade Srbije, o lopovluku prethodne vlasti…
Da se razumemo, kada govorimo o lopovluku, ne pada mi na pamet da aboliram bilo kog političara. Nego me, jednostavno, interesuje: Ako su već krali toliko koliko se govori, zašto isti ti „nekadašnji vladari Srbije“ nisu (barem) u pritvoru, dok im se sudi? Govoriti kako se boriš protiv tajkunizacije Srbije i protiv lopovluka političara je apsolutno legitimno – dok ih hapsiš. Sa dokazima, naravno.
Srbija se naslušala i laži o uspesima koje postižemo prvi put u novijoj srpskoj istoriji, o ugledu srpske države koji nikad nije bio veći, o uspesima naše diplomatije…
Ipak, posebno mesto u Enciklopediji naprednog laganja pripada lažima o fakultetskom obrazovanju pojedinih članova vlade Srbije (kojima ne može da se pronađe ni srednjoškolska diploma), ili o doktoratu koji je tako briljantan da se razume na srpskom jeziku kada ga čitaju stranci (bez prevoda)… Bahatost u pribavljanju diploma raznih „fakulteta“ je toliko uzela maha da čak i lokalni mrsomudnici ekspresno završavaju fakultete kroz čija vrata nisu ni prošli.
I naravno, tu je i nezaobilazna priča o Master Tomi Bajčetinskom, koji već gotovo četiri godine stoluje na Andrićevom vencu, vršeći dužnost predsednika Srbije. Šta je sporno? Izašla ministarka Zoranah (dok je bila u ljubavi sa Master Tomom i dok njenu sreću nije kvarila Stanislava Pak) i pobedonosno pokazala Tominu diplomu, sveže odštampanu i popunjenu, ukoričenu baš da bi je novinari videli, fotoreporteri slikali.
A onda se, kao i u svakoj (loše osmišljenoj) laži, pojavi pukotina. Slučajno. Desi se da neko, negde, izleti i kaže onu „pravu istinu“.
Ovaj put, za to je zaslužan Vladimir Đukanović Đuka, član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, poslanik, čovek od poverenja Velikog Vođe, koji je i Master Tomu obožavao. Čovek koji je u živom programu jedne televizije na kojoj gostuje kao voditelj (kad Skupština ne zaseda) izgovorio i rečenicu koja je stavila tačku na Tominu fakultetsku diplomu. O master radu da i ne govorimo:
| Toma nema fakultet |
|
|
Đuka, inače ozbiljan specijalista za pravljenje kladioničarskih kvota i predvodnik molerske brigade za Lutriju Srbije voli da se pojavljuje u medijima. Pisao je kolumne, potom je bio radio voditelj, a sada – redovno gleda u kameru i priča sa istomišljenicima. Na primer, sa nekada vrsnim analitičarem Dejanom Vukom Stankovićem.
Nego, interesuje me: Da li će zbog ovoga Đuka da bude kažnjen u stranci? Da li će ga izbrisati sa liste mogućih poslanika? Da li će izgubiti svoju poziciju i Najnaprednijim među naprednima? Ne brine se Đuka. Zadržao je on i veze u starom jatu (Srpskoj radikalnoj stranci, iz koje je preleteo u naprednjake iako je izjavljivao „Volim Šešelja kao oca“).
Interesuje me i da li će neko (Master Toma, možda?) odgovarati kad se (i ako se) utvrdi da je diploma – falsifikat? Doduše, kada se bolje razmisli, sama diploma nije falsifikovana. Falsifikovana je novija istorija Srbije. U kojoj je i Kurta i Murta postao menadžer, master, doktor.
Mislite o tome.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
