U celom svetu, priča se da je istorija učiteljica života. I kad se to čuje, klimne se glavom u znak slaganja. Samo je neko ko glavom retko klima a često je koristi za razmišljanje, sve iznenadio. Rekavši: Da, uči nas kako iz nje ništa ne učimo!
Na primer, da „kult ličnosti“, ovosvetskog i živog čoveka, nije što i religiozni kult (divljenje do obožavanja). Ne pale se sveće i kandila ispred njegovih slika, ne čitaju molitve, nije „slava“ određene familije… Nije nužno ni sa streljanjima ili progonima u specijalne logore ili psihijatrijske bolnice, onih koji njegov kult ne prihvataju. Ali zaboravljamo da i njegovi blaži oblici imaju vrlo nezgodnu osobinu: pogađaju jako veliki broj ljudi. U svakodnevnom životu, i bez obzira na to što se ne bune protiv kulta! Čak ga prihvataju, u njemu učestvuju…
Predmet „kulta ličnosti“ svojevrsni je „zemaljski Bog“, ne samo „svetac koji hoda“. (Kako se govorilo za pokojnog patrijarha Pavla). Praktično, sa mogućnostima koje ima „nebeski“: sve vidi, sve zna, sve može, o svemu sudi, i predobar je… Koliko je to „u raskoraku“ sa svim što se zna o ljudima i priča o Bogu, kao da nismo naučili! Kao i ono što sledi: gde ima Boga, ima i svetaca. Kao i Bog nedodirljivih, ni rečju… I sve što je u službi takvog Boga i takvih svetaca, ne samo onog što sami rade, automatski je posvećeno. Takođe nedodirljivo! Bitan razlog za javno učešće u pravljenju kulta, ponašanjem koje se inače smatra brukom i sramotom…
Primera radi, u vreme suverene vladavine kulta ličnosti, jasno Titove, u našim školama đaci (sada odrasli ljudi), učili su šta je kult ličnosti i kakve su mu posledice. Bez pominjanja Tita, ali mogli su da učeno, uporede sa onim oko sebe. Ne samo sletom, štafetom.., poprilično zabavnim, nego i drukčijim pa i opasnim. Ne samo zbog odgovarajućeg člana Krivičnog zakonika (mrda se u grobu, kad će da ustane ne zna se ali da hoće zna se!), koji je zabranjivao „neistinito i zlonamerno“ prikazivanje prilika. O tome je, uostalom, ipak trebao da misli jako mali broj odraslih a „lajavih“. Ovde, u Valjevu, kada je Tito „plavim vozom“ krenuo novootvorenom prugom za Užice, „svi“ su, uz decu iz obdaništa i normalno starije, blagovremeno otišli na stanicu. I tamo, par sati, cvokotali na teškoj golomrazici! Mogla su dečica pravo otale i u bolnicu, ali šta su kijavica pa i zapaljenje pluća, u odnosu na ono što su dobili? Priliku za pokazivanje ljubavi i zahvalnosti…
Bilo, pa prošlo? E, pa nije! Ako smo zaboravili dobrovoljno okupljanje u Krušiku radi dočeka najnovijeg najvećeg sina naših naroda i narodnosti, ono što majka više ne rađa (mnogo je prijatno da bi se pojavilo samo jednom!), tu su taze takva okupljanje u Novom Pazaru i Nišu. Oba puta direktno, otvoreno… kontra preporukama i naredbama. (Prošli put, indirektno i prećutno). Sva tri puta sa mogućim zdravstvenim problemima ozbiljnijim od domaće kijavice i gripa, sa zarazama od ozbiljne bolesti i sa fatalnim ishodom u oko dva i po posto zaraženih…
Ostalo i češće pominjane, navodno „drastične“ Bitan razlog za učešće u pravljenju kulta, ponašanjem za koje ostali smatraju brukom i sramotom! posledice kulta ličnosti, da ne pominjemo.
