Baba je bila neškolovana, ali oštroumna žena, kratkih i bistrih rečenica, onakva kakve blagoslov prokletog krša Crne Gore rađa i teše.
Ne bi ti ta mnogo filozofirala, moj Milo. Takve kao ti jasno je, i nama deci nerazumljivo tada, krstila sa: „Posr’o Bog“, opisujući ih u dve reči do gole suštine.
Evo, reci, iskreno, bil’ sebe nazvao ikako drugačije, bil’ se mogao tačnije opisati nakon poslednje u nizu gluposti, kojima jednako rasrbljuješ i rascrnogoruješ Crnu nam Goru, ableku tužni, rekavši kako je čin Gavrila Principa bio teroristički, kako se Montenegro ograđuje od toga i kako je Veliki rat bio poguban po naša brda, sinjavinu mora i ponajviše tvoju pamet, bespametniče!
Princip jeste bio terorista, baš koliko si i ti ubogi čoban iz katuna, ograđuj se slobodno od Gavrila, jer znaš ko se i šta ograđuje, barem kraj tih istih katuna, a Veliki rat jeste bio poguban, ali utoliko što ga Crna Gora nije htela izbeći, uzmaći ni za jotu, tvrdoglavo se ušančivši kod Mojkovca, štiteći odstupnicu braći Srbima!
Imaš li obraza da svratiš do Mojkovačkog polja, na onu raskrsnicu, pod spomenik junacima lelejskog Božiča one ratne godine?
Imaš, verujem, jer, rekosmo: „Posr’o Bog“, moj Milo!
Nije žalosna tvoja izjava i ograđivanje, k’o brav u toru, od čina Gavrila Principa i sramnog lamenta nad sudbinom Crne Gore, koliko istina da su tvoji „ćorci“ za tu istu Crnu Goru učinili više muka negoli jedan Gavrilov metak!
Pred Mojkovcem su stajali moji, a znam i tvoji preci, ostavljajući kuće pune nejači, ne premišljajući se ni sekunde šta im valja činiti?!
Jesmo li zbog toga platili cenu?! Jesmo- veliku, ali ništavnu koliki bi ceh bio da je neki takav, kao ti, tada razmišljao u ime Crne Gore, serdare jada!
Nije ovo bežanje u mit o junačkoj i čojstvenoj Crnoj Gori, već žal što činiš sve da to svedeš na mit, a ne istini o velikom narodu, koji se ravnao onom Njegoševom: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“!
Gavrilo je povukao oroz, prađedovi su nam potegli sablje kad je ponestalo municije, baš da bi Crna Gora u svojoj malenosti doveka bila velika!
I tebi su je ostavili, i ponosio si se nekada baš takvom Crnom Gorom, dok je nisi premetnuo u Montenegro, slušajući šta ti avetni Brković i još avetniji Miraš šapuću sa skuta, kalifu bez kalifata.
Nije, Milo, Crna Gora ni tvoja ni moja, da je otresamo ko suve otkose i razgrćemo ko naviljke sena, već naših predaka i potomaka, a mi smo tek nesrećna veđa između njih!
Jednako i ja koliko i ti, čim svako malo imam potrebu da pravdam Crnu Goru od tvojih gluposti i ubeđujem da nisi ti ni brdo, ni more, ni manastiri naši, već onaj sirovi trupac što ga greškom ubaciš u peć, pa zadimi sulundar i kuću, gaseći ognjište koje su pradedovi još raspalili.
Ako ti se već toliko žuri u budućnost, neku po tvojoj meri skrojenoj, pitaj, der, Moraču teče li u nju iz prošlosti, ili izvire negde podno tvoje fotelje, nesrećo?!
Jesam od onih, tako sam učen gore u bestragiji moračkog kamenjara, da valjanog potomka nema bez ponosnog pretka, i verujem da veće suštine nema!
Osim, možda, one babine: „Posr’o Bog“, ali to će već bolje ti razumeti, ili nećeš?..
Raduj se, nesoju, što je Veliki rat desetkovao Crnu Goru, kako kažeš, jer da nije- teško bi većinu navukao, moj Milo!
Postradalo je tad ponajviše onih koji bi te mršnuli selima da im priđeš…
Pali su tada ko otkosi baš oni koji ti ne bi dali ni stoku na ispašu da vodiš, a ne Crnu Goru u bolji svet!
Ne Srbujem ja nad Crnom Gorom, već žalim što odavde, daleko od čukundedovskog praga, moram da crnogorstvujem, ne dozvoljavajući da u ime naših plemena trabunjaš ko p’jani Indijanac!
Plemstvo je i nastalo iz plemena, a ne zato što nas je neka fukara delila ko divljake u grupe katunara, znaš?!
Ne znaš, verovatno, jer glasnije odjekne topot šuplje glave od pucnja Gavrila Principa!
Posr’o Bog, moj Milo, posr’o Bog!
Samo se ti ograđuje, da ako na kraju neko i zatvori tor…
Mihailo Medenica
