Mediji

0
1074

Mediji – udarna pesnica korporativnog kapitala

medijiSudeći prema još jednoj knjizi koju je darivao srpskoj medijskoj i društvenoj sceni, istaknutog srpskog novinara i urednika Slobodana Reljića sada upoznajemo i kao vrsnog stručnjaka, tragača i analitičara jednog od najvažnijih stubova savremenog društva – medija, novinarstva i uopšte međuljudskog i civilizacijskog komuniciranja. Kad ovo kažem, mislim da nimalo ne preterujem jer nam Reljićeva nova knjiga Kriza medija i mediji krize gotovo enciklopedijski predstavlja istorijat, puteve i razvoj, istine i zablude ne samo štamparstva, novinarstva, medija, a naročito njihov uticaj, upotrebu i zloupotrebu, već i sve druge tokove u ovoj sferi, pa i šire, u društveno-ekonomskim odnosima u poslednjim vekovima naše civilizacije.

Ova obimna studija, nastala iz Reljićeve doktorske teze „Promena strukture medija u savremenom kapitalizmu, uzroci, akteri, posledice“, stukturirana je onako kako nauka zahteva: od uvoda, detaljne razrade u pet podtematskih poglavlja sa zaključkom na kraju i preciznom aparaturom. O ozbiljnosti zahvata teme i njene obrade govori ne samo njenih bezmalo pet stotina stranica, već i ogromna literatura koja je poređana u čak dvadeset stranica sa stotinama autora i radova na koje se Reljić poziva, citira i ukazuje kroz svoje razmatranje i obradu. Čitajući ovu knjigu susrećemo se sa imenima, stavovima i saznanjima svih relevatnih sociologa, ekonomista, filozofa, istoričara, istraživača i analitičara medija i uopšte drutvene misli, kapitalističkog i korporativnog sistema, pa je otuda ona i svojevrsna istorijsko-sociološka studija tih sistema. Naravno, sa posebnim osvrtom na temu iskazanu u naslovu.

Autor na samom početku kreće u objašnjenje i dokazivanje krvavih tragova kapitalizma kojim su mediji u službi svojih gazdi obojili našu želju da saznamo istinu. To Reljić čini na primerima svrgavanja poslednjeg komunističkog lidera u Evropi Nikolae Čaušeskua 1989. godine i navodnim masakrom kineskih studenata na pekinškom trgu Tijenanmen, uz ondašnje tvrdnje o desetinama hiljada streljanih i ubijenih od strane komuinističkih režima, da bi se mnogo godina kasnije utvrdilo kako su to bile manipulacije i izmišljotine onih koji su te događaje inspirisali i organizovali kako bi srušili te poslednje „bastione komunizma“. Razlažući u drugom delu knjige detaljnije jednu od glavnih opsesija Zapada i korporativnog kapitalizma, a to je komunizam, koji kao nedemokratski i diktatorski sistem treba eliminisati, autor upozorava da se u tom antikomunističkom propagandnom pohodu na komunističke države i njihova vođstva primenjuju najcrnje diskvalifikacije i optužbe za ogromne zločne i genocid, čime se zapravo poništava i devalvira sam holokaust, nacistička i fašistička varvarstva i genocid nad više naroda, u kome je u Drugom svetskom ratu stradalo na milione ljudi.

Da Vas podsetimo:  Akcioni plan za Medijsku strategiju u prvih 100 dana rada nove Vlade Srbije

Ta matrica antikomunizma i straha od crvenih đavola, koju Reljić i drugi analitičari izdvajaju kao jednu od osnova korporativne medijske propagande, biće primenjena i na našim prostorima i u rušenju srpskog (Miloševića), ali drugih takozvanih diktatora (Sadama Huseina, Gadafija i dr).

Ti primeri su samo vrh ledenog brega u ukupnim ponašanjima i radnjama u kojima strada istina, ali i ceo društvenim sistem, narodi i države, o tome kako mediji i njihovi vlasnici postaju udarna pesnica korporativnog kapitalizma, razaranja neposlušnih vlada i zemalja i preuzimanja njihovog bogatstva u zamenu za prazna obećanja masama o nekakvoj demokratiji i ljudskim slobodama.

Kolega Reljić najpre detaljno analizira okolnosti, pozadinu i ciljeve istorijskih preokreta, nastanka kapitalizma i posebno njegov vrh – korporativni savremeni kapitalizam, dakle period od bezmalo četiri veka od njegove pojave, zatim preusmeravanje i preuzimanje bogatstva, stalne sukobe siromašnih i bogatih, proces u kojima su bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. I sve to kroz vrlo ilustrativne i upečatljive primere, poput onog da je Bil Gejts jednog trenutka bio bogatiji od 100 miliona Amerikanaca zajedno, ili da čak 93 odsto ukupno uvećanog prihoda pripada samo jednom procentu najbogatijih. U toj opštoj globalizaciji, čiji smo neposredni svedoci, profit proždire sve oko sebe, siromaštvo se uvećava, solidarnost i jednakost nestaju, tehnološki napredak i industrijalizacija života i kulture izbacuju radnu snagu, broj nezaposlenih frapantno raste, jedinka se srozava, srozavaju se moralne vrednosti, na delu je totalitarizam i proizvodnja pokornosti, povlačenje intelektualne kritičke svesti i uvođenje eksperata koji postaju najbolji tumači gazdinih htenja i namera. U takvim okolnostima, kako navodi Reljić, „mediji više ne pokušavaju da informišu građane da bi oni mogli da kvalitetno odlučuju, nego ih dezinformišu i zbunjuju, razvlače njihovu pažnju i onda posreduju da im ‘kontrolori’ daju ponudu koju neće moći da odbiju“. I tako sve prolazi bez velikih potresa i nemira. Čak i ratovi i ogromna razaranja i stradanja ljudi prolaze bezmalo neprimetno i doživljavaju se kao nekakvi spektakli koje ravnodušan narod posmatra kao senzaciju a ne kao tragediju.

Reljić zapravo daje presek stanja i analizu strukture društvenih moći i nemoći, izvore krize, načine zaoštravanja i opasnosti koje slede. On predstavlja stubove te moći, među kojima su transnacionalne korporacije, savremene kapitalističke države, vojni establišment i mediji koji su tu da kod građana razvijaju veru u ono što ih uveravaju moćni. Reljić nam naširoko dokazuje ko, kako i zašto vlada ljudima, narodima i svetom u celini.

Da Vas podsetimo:  Napadnuti snimatelji Tanjuga nastavili da izveštavaju do kraja protesta

U drugom poglavlju se obrađuje demokratija i manipulacija njome, i opet kroz brojne primere i pozivanje na najveće autoritete. Svet navodno nikada nije bio demokratskiji jer, kako autor citira neka istraživanja, u tom svetu ima 120 demokratija, više od 40 odsto stanovništva živi u demokratskim društvima, što nikada u istoriji civilizacije nije bilo. Sve bi to bilo dobro da se ta demokratija ne uspostavlja tenkovima, aviobombardovanjima, raketama dalekog dometa ili izazivanjem pobuna i građanskih ratova, pri čemu stradaju stotine hiljada nevinih ljudi, milioni ostaju gladni i lutaju svetom kao beskućnici, a zemlje razorene i uništene. To je ta takozvana simulkram demokratija koju stvaraju simulatori demokratije u ime onih koji stoje po strani i potom dolaze da preuzmu proizvodna i druga bogatstva na tim teritorijama.

U poglavlju „Kultura ‘ledene usamljenosti`“ sam naslov upućuje na suštinu teme. Autor posebno obađuje stanje usamljenosti u zapadnoj i savremenoj civilizaciji uopšte, ljudsku teskobu i poziciju društva i ličnosti u korporativnom sistemu ukazujući na sve širu mentalnu bolest čitavog društva zbog lažnih i izneverenih nada. A do tih stanja dolazi se promenom svesti ljudi, za šta su, opet, zaduženi mediji, medijsko-kulturološke i zabavljačke mašine. Tu nisu potrebne vojska, policija, fizička prisila uopšte, već mediji, film, muzika, televizija ponajpre. Tako je stvorena čitava industrija oblikovanja svesti koja je prisutna svuda i na svakom koraku – u novinarstvu, modi, turizmu, verskim i školskom sistemu.

Ukazujući na ove činjenice u poglavlju „Kada gospodar bez savesti raspolaže svešću podanika“, Reljić analizira i druge sociološke i društvene pojave, tehnološko društvo, industrijalizaciju, u kojoj ljudi postaju mašine, odnosno šrafovi u tim mašinama, iz čijih mozgova su istisnuta osećanja, ljubav, slobodna reprodukcija. Pojavom kompjutera, interneta i drugih tehničkih dostignuća čovek postaje sve usamljeniji, izgubljen i postaje njihov rob. Ako se u sve to ubaci propaganda koja je inače ušla u sve društvene pore i čiji je zagrljaj sve čvršći, a granice između propagande i informacija sve manje, dolazi se do haosa u ljudskoj svesti i čovek traži pomoć u odabiru i saznavanju činjenica.

U toj nadrealnoj stvarnosti mediji postaju sila iznad društva koja gura svoju istinu kroz već prihvaćene mašine za prijem informacija, zaključuje Reljić. Naravno, mediji su deo sistema elite koja drži informacije i njihovo plasiranje već prelazi u propagandu. Autor navodi tvrdnje Harija Stivensa sa Kalifornijskog univerziteta da samo pet gigantskih izdavača kontroliše štampane medije, drugih pet proizvodi filmove, a ne više od tri čoveka kontrolišu elektronske medije, odnosno radiotelevizijske korporacije

Da Vas podsetimo:  Pražnjenje „Studija M“ uznemirilo Novosađane, RTV umiruje javnost

„Novinarstvo – trgovina otrovom na veliko“ rezignirajući je naslov glavnog poglavlja u Reljićevoj studiji, u kome nalazimo bezmalo čitav istorijat razvoja štampe, medija i novinarstva, o njihovoj upotrebi i zloupotrebi, ali se susrećemo sa nimalo optimističkim stavovima autora o profesiji kojoj je posvetio najveći deo života i delanja. O tom četvrtom nekadašnjem stubu društva, kontroloru demokratije, o toj „sedmoj sili“ Reljić piše vrlo oštro, otvoreno i bez imalo sentimentalnosti pa bi čovek mogao da pomisli da je te stranice ispisao čovek koji ne voli tu profesiju, a ne istaknuti novinar koji se svojim načinom pisanja evo decenijama bori za njeno dostojanstvo i značaj. Verovatno zato što ga voli, Reljić o novinarstvu i medijima piše bez predrasuda i iz osnovne pobude da se oni otkače od onih kojima služe, a na štetu građana i demokratije.

U zaključku svoje opsežne studije Reljić upozorava da mediji izbegavaju da ukažu na prave probleme opšte svetske krize. Ti mediji krize odbijaju da sagledaju i svoju dramu, sopstvenu krizu. Učestvujući u stvaranju krize i stvarajući ambijent za nju, i sami su postali deo velike krize, toliko velike da će na kraju pojesti i sami sebe.

Da zaključimo, kolega Reljić je napravio svojevrstan istraživački poduhvat i stručno-naučni prodor u analizu jedne od najznačajnijih delatnosti i sferi savremene civilizacije, u suštinu novinske, medijske, propagandne i informativne delatnosti darujući nam otrežnjujuću sliku i raspršujući naše zablude o njenoj nezavisnosti, nepristrasnosti i nepotkupljivosti. Nama koji se bavimo tom profesijom i o njoj imamo visoko mišljenje ova knjiga je dobrodošla ne samo kao tableta protiv mamurluka izazvanog profesijom slasti i gorčine, već i kao dokumentarističko i publicističko štivo o viševekovnoj hronici i hronologiji utemeljivanja, razvoja, devijacija i manipulacija u medijskoj sferi. Ali, to nije obična hronika, to je složeno analitičko delo pisano visokonovinarskim i esejističkim stilom koje je mogao da napiše samo novinar Reljićevog kalibra, znanja i umeća. Knjiga Kriza medija i mediji krize će, siguran sam, biti obavezna literatura za sve one koji studiraju ili se bave medijima, žurnalistikom, informisanjem, propagandom i drugim oblicima medijske delatnosti.

(Izlaganje na promociji knjige S. Reljića Kriza medija i mediji krize koja je održana u Gračanici 27. jula 2014. godine)

Đorđe Jeftić

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime