Medijska sloboda i medijski suverenitet

0
117

Zašto je negovanje slobode medija na način koji nam se sugeriše štetno i potencijalno fatalno za opstanak naroda i države?

Malo je ljudi koji se trude da ostanu informisani a da su ostali neobavešteni da je danas „svetski dan slobode medija“. Otuda, dok nas razne organizacije i udruženja obasipaju saopštenjima u kojima se fetišizuje to sakralno liberalno načelo o „slobodnim“ medijima, današnji dan je i dobra prilika da se proanalizira medijska situacija u Srbiji i svetu.

Ako bi se neki statističar usudio da provede istraživanje, gotovo izvesno bi našao da je sintagma „sloboda medija“ jedna od najčešće (zlo)upotrebljavanih u globalnom političkom diskursu. Ništa drugačije stvari ne stoje u Srbiji; borba za „slobodne medije“ je od uvođenja višestranačja verbalni topos kompletnog političkog spektra i najmanji zajednički sadržalac mnoge neprincipijelne koalicije. Međutim, nije baš do kraja jasno na šta različiti akteri srpske političke scene misle dok sa volterovskim prosvetiteljskim zanosom zahtevaju slobodnu medija. Jer slobodne medije bismo, parafrazirajući jednu američku izreku, mogli uporediti sa jednorogom: svi mogu da ih zamisle i znaju kako bi u idealnoj projekciji trebalo da izgledaju, ali ih niko nikada nije video.

RAĐANjE DOGME
Na važnost slobodne štampe za razvoj i prosperitet demokratskog društva prva je pažnju skrenula engleska liberalna misao, da bi je potom američki „oci osnivači“ prihvatili i kroz Prvi amandman američkog Ustava (usvojen 1791.) ugradili u temelje svoje nove i perpspektivne republike. Oni su polazili od ideje da u ogromnoj, plodnoj i od „Starog sveta“ geografski zaštićenoj državi najveću pretnju za bezbednost i prosperitet građana predstavlja sopstvena vlada, odnosno mogućnost da vladar uzurpira vlast i zavede tiraniju. Sloboda štampe od svih vrsta političkih pritisaka je stoga viđena kao jedna od glavnih zakonskih brana takvom scenariju, te je ubrzo postala ugaoni kamen celokupnog američkog političkog sistema.

Za američki politički kontekst, to nije bila besmislena ili kratkovida misao; naprotiv. Punih 180 godina nakon usvajanja Prvog amandmana odigrana je najčuvenija novinarska epizoda u istoriji SAD: sud je zaštitio novinara Vašington posta koji je serijskim objavljivanjem „Pentagonskih papira“ bacio rukavicu u lice ratnoj mašineriji vojno-industrijskog kompleksa koja je sejala smrt po Vijetnamu, čime je pokrenut talas masivnih protesta i stvorena politička klima koja je vatrenog antikomunistu Niksona naterala da okonča rat. Osim toga, teško je preceniti koliko je kult slobodnih medija doprineo stvaranju jedne zdrave doze autorefleksije u američkom i uopšte zapadnom društvu.

Elem, filozofija da mediji moraju biti oslobođeni od bilo kakvog uticaja vlasti, koja je u Americi nastala iz specifičnih okolnosti formativnog iskustva tamošnje države, naknadno je – u procesu univerzalizacije zapadnog društvenog modela – proglašena pravilom kojeg su dužne da se pridržavaju sve države. Štaviše, mantra o slobodi medija je toliko često upotrebljavana da se u potpunosti probila u jezik, a iz jezika u javnu svest, pa su izveštaji o slobodi medija koje izriču različite međunarodne organizacije maltene percipirani kao merilo elementarne civilizovanosti svake države i dobrih namera njene vlasti.

Trijumfalističko raspoloženje zapadnih elita nakon pobede u Hladnom ratu, koja je navodno dokazala superiornost njihovog političkog sistema, dodatno je doprinelo nekritičkom usvajanju svih obrazaca američke političke prakse. Kad se sve to upari sa ekonomskom teorijom razuzdanog neoliberalizma, koju su u poznim osamdesetim popularisali Ričard Nikson i Margaret Tačer, jasno je da malim državama nije bio ostavljen izbor nego da kontrolu nad svojim medijima potpuno prepuste predatorima transnacionalnog kapitala, odnosno „nevidljivoj ruci tržišta“.

MEKVEJLOVO UPOZORENjE

Međutim, veliko je pitanje da li je za male države pametno da svoj informativni suverenitet prepuste na milost i nemilost stranog kapitala. Primer NIN-a kazuje da to nije baš uvek pametan izbor. Kad je država pristala da izađe iz vlasničkog udela u tom nedeljniku sa velikom, dugom i važnom tradicijom, novi nemački vlasnici su od njega napravili ćiriličku verziju drugosrbijanskog lista Vreme, time ga učinivši nečitljivim za najveći deo svoje lojalne čitalačke publike. Zašto su Nemci tako osakatili list koji je uz Politiku predstavljao jedan od dva noseća stuba srpske novinarske tradicije? Da li se radi o komercijalnom motivu praćenom lošom poslovnom procenom, ili pak o političkoj akciji usklađenoj sa nešto kasnijim zahtevom nemačkih poslanika o „promeni svesti“ srpskog naroda? Odgovor na to pitanje nikada nećemo dobiti, jer bi svaka naša ljubopitljiva zabrinutost za sudbinu NIN-a automatski bila proglašena za postmodernu jeres koja narušava dve glavne neoliberalne dogme: da država ne sme da zadire u „slobodu medija“ i da kapitalista ima pravo da svojom imovinom raspolaže kako on želi, bez uvažavanja bilo čega što bi moglo da se podvede pod definiciju „društvenog interesa“.

Identična situacija se danas ponavlja sa kablovskim operaterom SBB, koji kontroliše više od polovine tržišta, u čemu je daleko ispred domaćeg Telekoma kao glavnog konkurenta. Svi korisnici SBB kabovskog operatera primorani su da na prvom kanalu gledaju televiziju N1, dok je na drugo mesto programske šeme postavljena malo poznata televizija Nova. Tako je jedan multinacionalni investicioni fond, plivajući na talasu naših političkih podela, uspeo da svoju verziju stvarnosti unese u svakodnevnicu ogromnog broja građana Srbije. Da li će sutra strani vlasnik moći da izgura RTS sa trećeg na stotreće mesto programske šeme i da ovlada svim najvažnijim medijima u Srbiji? Hoće, jer kad se jednom naruši princip, posle je sve pitanje nijansi.

Da ovo nisu nikakve prirodne i očekivane kontrakcije države u tranziciji, već procesi koji potencijalno mogu imati dalekosežne i čak fatalne posledice po nacionalni duh, svedoči i jedan od glavnih teoretičara medija svih vremena, Denis Mekvejl. On je na standardne medijske teorije (autoritarna, liberalna, itd) dodao i teoriju razvojnih medija (development media theory). Ova teorija kaže da u zemljama u razvoju (u koje prema UN spada i Srbija) mediji služe kao pokretač nacionalnog jedinstva i čuvar nacionalnog identiteta. Drugim rečima, jedan od najvećih medijskih stručnjaka (inače Britanac i autor udžbenika po kojima se školuju oni koji nam drže lekcije o neophodnosti povlačenja države iz medija) savetuje da ne prepuštamo strancima kontrolu nad svojim medijima, jer bi to moglo ugroziti naš nacionalni identitet i naše nacionalno jedinstvo.

Stoga se postavlja logično pitanje da li naša zemlja ima luksuz da na oltaru ideoloških dogmi žrtvuje, jedan po jedan, sve svoje najvažnije medije, na isti način na koji je pre toga žrtvovala kompletnu privredu? Postoji jedna jednostavna logika koja ukazuje da je žrtvovanje informativnog suvereniteta još opasnije od žrtvovanja privrednog. Radi se o tome da svet danas živi u trećoj tehnološkoj fazi, odnosno u takozvanoj informacionoj eri. U poljoprivrednoj eri plodno zemljište i kontrola nad istim su bili najvažniji resursi blagostanja jedne države. Potom je usledila industrijska era u kojoj su se najbolje snašli Britanci, koji su nakon toga ovladali svetom i stvorili najveću imperiju u istoriji čovečanstva.

Danas, međutim, živimo u informacionoj eri, u kojoj je ključni resurs upravo informacija. U skladu sa tim, onaj ko ovlada protokom informacija u jednom društvu, tj. onaj ko ovlada medijima – taj nakon nekog vremena više i ne mora direktno da kontroliše političare, jer politički programi nastaju kao odgovor na želje i potrebe društva, a njihov razvoj u velikoj meri zavisi od medijskih agendi. Tržišnim rečnikom, onaj ko kontroliše vaše medije, kontroliše vašu političku potražnju, a time i oblikuje vašu političku ponudu. Prostim rečnikom, onaj ko kontroliše vaše medije, kontroliše politiku vaše zemlje.

SRBIJA I PITANjE PERSPEKTIVE

Srbiji se već dugo vremena – naročito u poslednjim godinama kada su političke tenzije dosta uzavrele – potura drugačija filozofija; u prednji plan nam se stavlja dnevno-politički uticaj medija, dok se njihov uticaj na razvoj i oblikovanje nacionalnih narativa gura u drugi plan. To je opasna logika, jer nacionalni narativi prerastaju u istorijske narative, a istorijski narativi u mitove, koji imaju presudan uticaj na oblikovanje moralne vertikale jednog naroda. Tu se možemo poslužiti i primerom iz skorašnje prošlosti: medijska borba za dominantni narativ o politici Slobodana Miloševića (ili Zorana Đinđića) polako je prerasla u borbu za istorijski narativ, a budući da po tom pitanju – dobrim delom i zbog ogromnog upliva stranih medija i NVO u srpski javni prostor – nikada nije postignut ni minimum političke, medijske i na koncu društvene saglasnosti, Srbi su danas vrednosno dezorijentisana nacija koja ne ume jednodušno da proceni da li su primarna žrtva nasilja i nepravde Srbi na Kosovu ili Albanci u Borči.

O važnosti medija nam dosta može kazati i intervju koji je predsednik Srbije nedavno dao listu Frankfurter algemajne cajtung, koji je u 90-im godinama bio udarna pesnica antisrpske propagande među nemačkim medijima. Novinar koji je radio intervju, očigledno neprijateljski raspoložen prema svom sagovorniku, snažno i provokativno je potencirao da mediji u Srbiji koji su prijateljski raspoloženi prema vlasti stvaraju negativnu sliku o Evropskoj uniji, Zapadu i Albancima, dok Putina prikazuju kao srpskog spasioca. Vučićev pokušaj odbrane tezom da je valjda važno kakva je njegova politika i da se on „svakodnevno zalaže da očekivanja srpskog naroda po pitanju rešenja kosovskog sukoba postanu umerenija“ nije zadovoljio novinara nemačkog lista. Iz zlovoljne intonacije teksta koji je napisao posle intervjua kao da izbija prećutano pitanje: „Šta nama vrede tvoje reči ako tvoji mediji stvaraju političku klimu u kojoj raste verovatnoća da će tebe naslediti neko ko će voditi drugačiju politiku?“. Rečju, od srpskih vlastodržaca se ne zahteva samo politička poslušnost, već i trud u pravcu prevrednovanja kompletnog političkog i medijskog diskursa.

I zato je teško zameriti Vučiću što je na medijsko licemerje Zapada odgovorio krajnjim relativizmom: ako mediji treba da budu potpuno slobodni da rade i pišu šta hoće, zar to ne podrazumeva njihovu slobodu da mrze EU i vole Putina? Za razliku od prethodne vlasti, koja je svoju medijsku strategiju gradila na političkoj i vrednosnoj saglasnosti sa Zapadom, Vučićev odnos sa delom drugosrbijanskih medija (poput Blica) nikada nije bio fundiran na ideološkoj osnovi, već se pre radilo o privremenom ugovornom odnosu zasnovanom na golom političkom pragmatizmu, vrlo verovatno podmazanom finansijskim aranžmanima ove ili one vrste. Za razliku od Tadića, on nikada nije gajio iluzije da će prozapadni mediji ostati na njegovoj strani kada odbije da ispuni neki zapadni nalog; za razliku od Koštunice, nije imao iluzija da je apsolutna medijska sloboda apsolutna vrednost sama po sebi. Otuda, iako u svom medijskom boju prvenstveno vodi računa o ličnom političkom interesu, sa aspekta državnog razloga Vučićev najveći medijski greh je estetske, a ne etičke prirode.

Da zaključimo, suverenost u medijskoj sferi u eri informacionih ratova je nasušno potrebna ništa manje od klasične teritorijalne, vojne ili ekonomske suverenosti. Narod čiji stavovi o nacionalnim medijima zavise isključivo od efemerne dnevno-političke optike jeste narod koji je osuđen na to da podržava, finansira i širi neprijateljsku propagandu.

Aleksandar Vujović
glavni urednik Novog Standarda
Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime