Medijska zona – Crni Gujon

Jedna od fiksacija (pro)zapadnih medija u Srbiji jeste dokazivanje teze da su ova zemlja i ovaj narod toliko poremećeni da niko normalan na svetu ne može da ih voli i podržava. Retko koji naš inostrani prijatelj nije prošao kroz „specijalno vaspitanje“ drugosrbijanske javnosti. Kada to rade tabloidni mediji, taktika je vulgarna i nema mimikrije. „Medveđa usluga za Srbiju: Samo vi nemojte da nas branite“ je, na primer, naslov teksta o kojem smo već pisali krajem oktobra, a kojim se dnevnik Blic, valjda u ime svojih nemačko-švajcarskih vlasnika, dakle ne naše, obratio nekim od najpopularnijih i najuticajnijih političkih ličnosti Evrope. List koji sebe smatra paradigmom nezavisnog novinarstva u Srbiji ne samo da je Marin le Pen (osvojila više od deset i po miliona glasova na predsedničkim izborima u Francuskoj), Hajnca Kristijana Štrahea (šefa Slobodarske partije, treće najjače austrijske stranke sa osvojenih 20,5 posto glasova na parlamentarnim izborima, partije koja će najverovatnije formirati vladajuću koaliciju sa Narodnom strankom Sebastijana Kurca) ili Aleksandra Dugina (kojeg neki smatraju sivom eminencijom Kremlja) „zamolio“ da okrenu leđa Srbiji nego je, usput, izneo i niz neistina o njima kako bi ih dodatno ogadio svom čitalaštvu.

Sajt Espreso, u vlasništvu kompanije „Adria media“, čija se „štampana stvar“ Kurir u „nezavisnim novinarskim krugovima“ tretira poput Hrvata u filmu Bosna! francuskog humaniste Bernar-Anrija Levija (kad su u savezu protiv Srba – dobri su, kada su protiv Muslimana – zli su), prošle godine pozabavio se intelektualnim delom međunarodne javnosti naklonjenim Srbiji. „Osobenjaci, kvaziintelektualci i sumnjiva bratija: Ko je podržavao Srbiju tokom NATO bombardovanja“ naslov je pod kojim ovaj medij među „razne belosvetske likove“ svrstava Noama Čomskog (koji nas je, doduše, branio samo jer smo „protivnici njegovih protivnika“), nobelovca Harolda Pintera (motiv isti kao i kod Čomskog), grčkog kompozitora Mikisa Teodorakisa (koji bi „stalno da tuđim gloginje mlati“), Nikitu Mihalkova (koji je toliko bezličan da „šta misli Putin, to radi Nikita“), Patrika Besona (dobitnik, pored ostalog, Gonkurove nagrade i Velike nagrade za roman Francuske akademije, koji je za Espreso tek „prosek proseka“) i Handkea („buntovnog osobenjaka“). O Handkeu, čija se umetnička dostignuća doista ne daju osporavati, najslikovitije se svojevremeno izrazio „srpski pisac“ Tomislav Marković (ko je čuo za njega, nek digne dva prsta). „Pored prijatelja kao što je Handke, Srbiji neprijatelji nisu ni potrebni“, reče on i poništi egzistenciju Levija.

SAČEKUŠA U NOVOM DANU

U disciplini „Kako dokazati da niko normalan ne bi smeo da voli Srbiju i Srbe“ mnogo elegantnije se ponela „luksemburška“ televizija N1. Formalno intervjuišući humanitarca Arnoa Gujona o njegovom predavanju „o humanosti u 21. veku“ na Fakultetu političkih nauka, ova televizija nesrazmerno je više pažnje posvetila njegovim (bivšim, ili sadašnjim potpuno je svejedno) političkim stavovima nego njegovom humanitarnom radu (o ovoj temi razgovaralo se nešto više od dva minuta, dok je celi razgovor trajao šest puta duže). Jedino što u svemu ovome ima veze s politikom je naziv fakulteta na kojem je predavanje i ništa više. Pošto je ovaj intervju izazvao burne reakcije u našoj javnosti, od kojih mnoge nisu bile u skladu sa standardima pristojnosti, iako mislimo da se to podrazumeva, verujemo da treba naglasiti da sve pretnje upućene direktnim akterima ove priče treba s gnušanjem odbaciti. Sve da Gujon i jeste bio neiskren u svom nastupu tokom ove emisije i posle nje, kakve to veze ima? Verovatno je bio uplašen, u šoku i nije se najbolje snašao u suočavanju sa nečim što mu je, ipak, strano.

S druge strane, ono što je N1 uradila, postavljajući mu provokativno pitanje o potencijalno neugodnoj političkoj prošlosti (ako nije neugodna, zašto bi onda bila zanimljiva?), očito je osmišljeno i unapred pripremljeno, bez ikakve spontanosti. Iako se mogu iznositi različiti argumenti, moguće je osporiti ne samo legitimnost nego i legalnost ovog pitanja. Pošto se političko mišljenje nekoga ko se (u Srbiji) nikada nije bavio politikom može smatrati privatnom stvari, pogledajmo kako na to gledaju Kodeks novinara Srbije i Zakon o javnom informisanju i medijima. „Podaci iz privatnog života javnih ličnosti objavljuju se samo ukoliko je to u interesu javnosti, odnosno ukoliko imaju direktne posledice na više ljudi, ukoliko su u suprotnosti s duhom funkcije koju ta ličnost obavlja, ili idejama koje javno zastupa“, navodi se u Kodeksu. Reklo bi se, dakle, da ne postoji opravdanje za objavljivanje podataka o političkim stavovima humanitarca Gujona, pa makar oni bili i desničarski. I u Zakonu se ističe da „objavljivanje informacije kojom se vrši povreda časti, ugleda ili pijeteta (…) nije dopušteno ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost, a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi“.

Da li se otkrivanje nečije desničarske prošlosti (ili sadašnjosti) može smatrati povredom časti? U normalnim okolnostima ne. Posebno ako osoba u pitanju svoje stavove ne drži u privatnosti. Ali u ovom slučaju se ovako nešto ne može tvrditi, pošto se Gujon, ponavljamo, u Srbiji nikada nije bavio politikom nego isključivo humanitarnim radom i što nikada nije želeo da na bilo koji način bude povezivan sa bilo kojim političkim pokretom, pa iako je nekada ranije, u nekoj drugoj zemlji bio politički aktivista koji je pretendovao na predsedničku kandidaturu. Kako stvari stoje, pokušaćemo da objasnimo na primeru homoseksualnosti. Da li je u interesu javnosti da zna da li je neki novinar, pravnik, humanitarac, političar homoseksualac? To je potpuno irelevantno čak i u slučaju da se dotična osoba bori za prava „seksualnih manjina“, a diskriminacijom bi se smatralo, po našem zakonodavstvu, ako bi takva osoba bila sprečena da, na primer, predaje deci u školi. Na pitanje zašto bi se neko stideo svojih desničarskih ideja, možemo odgovoriti kontrapitanjem – zašto bi se neko stideo svoje homoseksualnosti. Odgovor je u oba slučaja identičan – iz straha od diskriminacije i odbacivanja.

Zašto mislimo da je pitanje „jeste li i dalje identitarac“ bilo postavljeno ne da bi se razjasnili neki detalji oko Gujonovog humanitarnog rada nego da bi se on ukaljao? Zato što nam na prvom mestu nije jasno šta se time razjašnjava. Da li neko ko misli da ekstremnom islamu nije mesto u Evropi ne može da bude solidaran sa svojom sabraćom sa Kosova? Da li je protiviti se islamizaciji i imigraciji nelegitimno i nehumano? I jednom i drugom se žestoko protivio i čuveni višedecenijski lider Komunističke partije Francuske Žorž Marše i to nije „fašistička ekskluzivnost“. Takođe, da je samo htela razjašnjenje ovog pitanja, novinarki bi bili dovoljni Gujonovi odgovori „pravim razliku između humanitarnog rada i politike“, „svako može da ima svoje mišljenje, ali smo svi okupljeni oko jednog cilja“ ili „politika ne ulazi u našu priču, bez obzira na to šta ko misli“. Ovi odgovori pokazuju da jedan „fašista“ ima više tolerancije i širine nego „nepristrasna“ novinarka kojoj su nespojive reči „desnica“ i „humanitarni“, ali se „humanitarni“ sjajno slaže s rečju „intervencija“. Ili je N1 hteo da Gujonov nekadašnji desničarski aktivizam prikaže kao pozitivnu stvar.

PITANJE STIGME

U modernom društvu razne stvari nose svoju stigmu. Tako i pripadnost ekstremnoj desnici, iako sama po sebi ne podrazumeva bilo kakvu protivzakonistost, može temeljno ugroziti nečiji rad i egzistenciju. Toga bi trebalo da budu svesni i novinari s N1 kojima smeta kada ih etiketiraju kao „američku televiziju“. Time se, jasno je, na novinare i na informativni sadržaj ove kuće stavlja određena stigma. Baš kao što je Gujon u svom reagovanju na pitanje o pripadnosti ekstremnoj desnici počeo da „vrda“, to isto rade i na N1 kada se pomene njihov „amerikanizam“. Nije li čudno da oni koji kažu da se sprovodi „hajka“ kada se za njih kaže da su „američka televizija“ ne shvataju da se „hajkom“ može smatrati i nazivanje nekoga „ekstremnim desničarom“? Da i jedno, i drugo imaju za cilj, kako sami na N1 kažu, „diskreditaciju“. Pogledajmo kako je direktor programa N1 za Beograd Jugoslav Ćosić odgovorio na pitanje lista Danas u vezi s tim. „Mi smo pre svega televizija koja je registrovana u Luksemburgu, naše sedište je tamo i mi smo formalno luksemburška televizija. Suvlasnici ’Junajted’ grupe, u kojoj je i N1, su Evropska banka za obnovu i razvoj i investicioni fond KKR koji se nalazi na Njujorškoj berzi, a to je internacionalni investicioni fond. Može ko god želi nas da zove američkom televizijom, ali mi u najmanju ruku nismo samo američka televizija. Oni to vole tako da kažu i to za cilj ima diskreditaciju, jer navodno nije dobro zato što je nešto američko“, kaže Jugoslav Ćosić. Prvo, potpuno je nebitno gde je N1 registrovana, a jasno je da je to učinjeno u Luksemburgu iz poreskih, a ne nekih drugih razloga. Pa nisu oni RTL. Pitanje je zašto Ćosić na prvom mestu kao vlasnika navodi EBRD, čiji je procenat u vlasništvu „Junajted“ grupe nepoznat, dok je procenat „međunarodnog“, kako kaže, fonda KKR 70 odsto (prema podacima Monitora za vlasništvo u medijima Reportera bez granica i BIRN-a). KKR je „međunarodni“ samo po prostoru svog delovanja, ali je u stvari čista američka korporacija, što N1 onda čini korporativnim, a ne nezavisnim medijem, za šta se predstavlja. Reći za KKR da je „međunarodni“ fond zato što posluje širom sveta bilo bi kao kada bismo za Stejt department rekli da je multinacionalna firma. Ali kapital nema nacionalnost.

Ako potenciranje ranijeg političkog aktivizma ili stavova nekoga ko se bavi humanitarnim radom nije hajka ili blaćenje nego istraživanje u cilju javnog interesa, da li se onda isto može reći i za neka pitanja koja bi trebalo da budu upućena luksemburškoj televiziji? Da li bi, na primer, od javnog interesa bilo pitanje o ulozi koju u kompaniji ima bivši direktor CIA Dejvid Petreus, čovek koji u svom džepu praktično drži veoma uticajne ljude američkog establišmenta poput savetnika za nacionalnu bezbednost Herberta Rejmonda Mekmastera, koji se, kako piše Gardijan, zalagao za naoružavanje pripadnika sirijskog Al Nusra fronta, filijale Al Kaide? O ulozi Petreusa i KKR u ratu u Siriji piše i francuski novinar Tjeri Mejsan: „Brojna su dokumenta koja svedoče činjenici da je šverc (oružja u Siriju) organizovao general Dejvid Petreus, prvo na javnoj funkciji, kao direktor CIA, a potom privatno, preko finansijske kompanije KKR uz pomoć nekih visokih javnih dužnosnika.“ Da li bi „hajka“ bilo pitanje o pripadnosti direktora Uređivačkog kolegijuma N1 Brenta Sadlera nekoj od masonskih loža, s obzirom na to da se školovao u Kraljevskoj muškoj masonskoj školi osnovanoj 1857. u cilju obrazovanja dece siromašnih masona?

Da otkrijemo da li se radi o „javnom interesu“ ili „hajci“, može nam pomoći i „nepristrasni“ i „objektivni“ tekst Cenzolovke napisan u odbranu N1 u kojem se navodi da je „Blok identiter“ bio „neonacistička“ organizacija, što je potpuno netačno. Cenzolovka ocenjuje da je „neshvatljivo“ da niko, osim N1 i Vajsa, do sada nije „pokušao da napravi celovitu priču i o Gujonu – od toga šta radi sada do toga za šta se zalagao nekada“. A šta bi bilo da jeste? Znali bismo da nam pomaže ekstremni desničar, pa nam njegova pomoć više ne bi bila dobrodošla? A kome je dobrodošla pomoć Fonda za otvoreno društvo iza kojeg stoji čovek što je prve novce zaradio konfiskujući imovinu svoje jevrejske sabraće pre pakovanja u stočne vagone na putu za Aušvic?

Filip Rodić

intermagazin.rs /Pečat