Medijski Tvin Piks: Nekada moćni državni radio, danas ukleta kuća

0
1506

Reporter Cenzolovke u Radio Požarevcu, nekada jedinom elektronskom glasilu ovog kraja, danas propaloj, smrdljivoj kući, sa mrtvim golubom na podu i ostacima tavanice koja propada. Ili: kakav je tokom izlaska države iz medija bio odnos prema radiju koji političarima više nije bio od koristi

„Provlačeći se kroz lavirint šuta, ulazimo u režiju“ (Foto: Uroš Urošević, Cenzolovka)

Krajem juna ove godine poslednji put sam ušao u zgradu Radio Požarevca da potražim Vladu Vinkića, čoveka o kome sam napisao svoj prvi tekst za radio. Bilo je to još krajem osamdesetih kada sam kao učenik osnovne škole dobio mogućnost da konkurišem za rad u omladinskoj redakciji Radio Požarevca. Tada mu se nije svidela kozerija o njemu samom – grupi 14-godišnjaka je, sa lulom u ustima, objašnjavao šta su to radio i novinarstvo, a čime je moj ulazak u žurnalistiku odložen za nekoliko godina.

Dve i po decenije kasnije, kao u nekom iščašenom nastavku „Tvin Piksa“, svog prijatelja posećujem u istoj zgradi koja se doslovno raspada, da mi objasni šta se dešava sa nekada moćnim i neprikosnovenim Radio Požarevcem.

Oprez, pada tavanica

Prvo što sam primetio u glavnom holu bila je velika tabla na stepeništu koje vodi do prostorija u kojima se realizuje program, i natpis OPREZ, PADA TAVANICA. Nema žive duše, mrtva tišina. Do pre dve godine ovim holovima je odjekivala muzika, ljudi su se mimoilazili. Sada, zajedno sa mnom, čitav prizor izgleda kao uvodna sekvenca za horor film u kome lik traži đavola u napuštenom objektu.

Vladu nalazim u upravnom delu, zatrpanog papirima i sa tom istom lulom oslonjenom na limenu pepeljaru. Na zidnom kalendaru iz 2015. godine pokazivač je stao na 11. jun. Već tada su ovom radiju bili odbrojani dani. Većina zaposlenih uzela je otpremnine i otišla.

Fonoteka radija i softveri nisu bili uneti u imovinu koja je popisana, ali je zato uredno zavedeno 10 čiviluka, čak i po vrsti materijala od kojih su napravljeni. Vinkić mi kaže da fonoteka nije zanimala popisivače. Ne mogu da verujem da ih nije interesovala najvrednija i najdragocenija stvar koja može da ostane iza jednog medija koji je postojao 40 godina, već pohabane fotelje, rasklimatani ormani i stolovi

Sada smo tu samo on – ispred zida ispunjenog uramljenim zahvalnicama koje je Radio Požarevac dobijao od Crvenog krsta i raznih organizacija radnog naroda Jugoslavije, i ja – u predubokoj staroj fotelji pored nakrivljenog ormana koji se gotovo preteći nadvio iznad mene. Razgovaramo o kraju i svim onim odlukama koje su ga pratile. Uloge su nam se promenile i ne želim da pomislim na sasvim realnu situaciju da sada on može da dođe do mene u potrazi za poslom.

– Kakva je situacija gore? – pokazujem prstom prema plafonu iznad koga je ogroman radijski studio do koga se dolazi istim onim škripavim stepenicama sa upozorenjem o „povremenim padavinama“ sa tavanice.

– Hoćeš da vidiš? – uzvratio je pitanjem i obojica smo bez reči ustali i krenuli.

Vlada me je pogledao pre nego što je otključao vrata, i pomislio sam: „Zar je toliko grozno?“

Jeste. I više od toga…

Ispred nas, kao laserski zraci u filmovima, istrulele grede napravile su neku vrstu mreže. Dva prsta prašine po uređajima i nameštaju, komadi maltera rasuti po podu, sa precizno obeležim tačkama gde su se rasprskavali.

Provlačeći se kroz lavirint šuta, ulazimo u režiju. Veliki digitalni sat, koji sam kao klinac posmatrao u čudu, i dalje meri vreme, ali neko svoje vreme. Dok pokušavam da skinem paučinu sa lica i odeće, postajem svestan smrada koji se širi prostorijom. U studiju, iza zamagljenog stakla, ispod komada materijala za zvučnu izolaciju vidim uginulog goluba.

– Ne želiš da uđeš tamo – kaže mi Vlada, dok zurim u hrpu perja, osušenih kostiju i žila, pokušavajući da ne dišem kroz nos.

I odavde mi se povraća. Trudim se da ne uništim miksetu ili da ne poginem tražeći prvi prozor. Ulazim u studio, ali sve što želim jeste da što pre pobegnem odavde.

Sa užasom posmatram ostatke radija rođenog u istoj godini kao i ja, koji predugo zatočen u procesu gašenja i dalje odbija da prizna da je mrtav, iako truli i zaudara kao da je živo biće!

Radio Požarevac – ante mortem

Otpala tavanica i raspadnuti golub pored nje (foto: Uroš Urošević / Cenzolovka)

Radio Požarevac možda više nego meni znači ljudima koji su tu proveli veći deo svog radnog veka i koji su osnove zanata usvojili u prostorijama koje sad izgledaju kao da pripadaju nekoj ukletoj kući. Do sada se, međutim, niko nije dohvatio tastature da opiše kako je izgledao neslavan kraj jednog medija koji je nekada bio jedino elektronsko glasilo u gradu čiji je naziv nosio.

Istina je da kao državno preduzeće Radio Požarevac nikada nije mogao da se kvalitetom ljudi koji su ga činili otrgne kontroli partije i partija na vlasti. To, međutim, ne znači da društvena kritika svojevremeno nije vešto prolazila kroz gusto sito cenzure i širila se etrom do građana. U to su me uverile priče starijih kolega, onih koji su uveliko bili u ovom poslu u vreme dok sam ja činio tek prve korake u životu.

Degradacija u tom nekom novinarskom pristupu koja je usledila sa urušavanjem i ostalih vrednosti u društvu nije zaobišla ni ovu kuću, tako da je u poplavi medija i prosečnosti, izraženoj poslednjih godina, radio izgubio uticaj u zajednici i kvalitet sadržaja koji se proizvode.

Kada je započet proces izlaska države iz vlasništva u medijima, Radio Požarevac je bio okružen konkurencijom koja je za istu svrhu, promocije vladajućih partija i njihovih funkcionera, koštala neuporedivo manje i u isto vreme bila znatno brža i efikasnija

Radio Požarevac je nekada bio deo većeg izdavačkog preduzeća – „Reč naroda“ – koje je kao takvo funkcionisalo od 1977. godine. Sredinom dvehiljaditih odlučeno je da se napravi deoba. List Reč naroda uleteo je u avanturu privatizacije, a Radio Požarevac nastavio da radi „samostalno“ –  kao javno preduzeće.

Iako je imao regionalno pokrivanje, jedina lokalna samouprava koja je izdvajala novac za funkcionisanje bio je njegov osnivač – Grad Požarevac. U godini stupanja na snagu novih medijskih zakona, planirana sredstva u budžetu iznosila su oko 15 miliona dinara – novac o kojem svi ostali mediji u Požarevcu i danas mogu samo da sanjaju. Javno preduzeće je, po potrebi, moglo da računa i na budžetsku rezervu, a sklapalo je ugovore o informisanju sa drugim javnim preduzećima i odlično zarađivalo na uslugama.

Pojedinci, međutim, udobno zavaljeni u sigurnost koju pruža rad u jednom državnom preduzeću, nisu uvideli slabljenje pozicije ovog radija u gradu kojim su počeli da se roje mediji otvoreno naklonjeni vlastima. Kada je započet proces izlaska države iz vlasništva u medijima, Radio Požarevac je bio okružen konkurencijom koja je za istu svrhu, promocije vladajućih partija i njihovih funkcionera, koštala neuporedivo manje i u isto vreme bila znatno brža i efikasnija.

Privatizacija

Osim prastare opreme koju je znao da zakrpi samo majstor Miškec, već dobro zašao u godine, Radio Požarevac je koristio zgradu koja je bila u postupku restitucije. Kupovina ovog medija podrazumevala je potrebu da se reši problem prostorija, gomile nepotrebnog nameštaja i opreme koja odavno nije u funkciji, nabavku novih uređaja i suočavanje sa troškovima korišćenja regionalne frekvencije. Kome je to potrebno kada je opstanak prosečne lokalne radio-stanice malog dometa na tržištu danas ogroman izazov? Možda samo onima koji su merkali da opremu dobiju za što manje novca ili kroz ustupke osnivača.

Pred privatizaciju, Skupština Požarevca je poslednjeg direktora izabranog na konkursu (kadar SNS) premestila na funkciju u gradskoj upravi i time uputila jasan signal da je sudbina ovog medija ne zanima previše, kao ni postupak njegove transformacije ili gašenja.

Sa užasom posmatram ostatke radija rođenog u istoj godini kad i ja, koji, predugo zatočen u procesu gašenja, i dalje odbija da prizna da je mrtav, iako truli i zaudara kao da je živo biće!

Vrlo brzo, Radio Požarevac je desetkovan. Većina zaposlenih, od njih 18, ulazak u privatizaciju iskoristila je da se dokopa otpremnina, obezbedi finansijski za neki kraći period i sačeka ishod privatizacije. Na čelo medija koji je spao na petoro zaposlenih, uključujući i kafe-kuvaricu, postavljen je jedini preostali novinar. Finansiranje iz budžeta je obustavljeno, a Radio Požarevac, ili ono što je od njega ostalo, prvi put se suočio sa značenjem pojma opstanak na tržištu.

Prva prodaja medija bila je oglašena za avgust 2015. godine, po ceni od oko 32.000 evra. Za kupovinu je navodno bila zainteresovana jedna firma iz Pančeva, ali konkretna ponuda nikada nije upućena. Nakon neuspešne prodaje, Agencija je u roku od 30 dana trebalo da objavi novi datum prodaje. Do kraja oktobra i okončanja privatizacije – drugog pokušaja nije ni bilo. Skupština Požarevca nije na vreme donela odluku o umanjenju cene kapitala koji se prodaje, zbog čega procedura nije ni mogla da se sprovede.

Gašenje

Niko nije kupio Radio Požarevac. Ko se nadao nižoj ceni, izvisio je. Radio je nastavio da emituje program, ali je sve teže mogao da pokriva troškove. Ljudi koji su ostali počeli su da sumnjaju da će bolje proći od svojih kolega koji su uzeli novac i otišli.

Srećan je bio jedino Bata Mirković za koga su mi njegove kolege u poverenju rekle da je oduvek želeo da bude direktor radija. Početkom novembra Mirković mi priča da gašenje Radio Požarevca nije opcija i da je to pogrešno tumačenje zakona.

„Očekuje se da Vlada do kraja meseca donese novu uredbu, a Ministarstvo za privredu će prenosom tih akcija omogućiti da se registrujemo na drugi način. Očekujem i da se donese odluka o produžetku finansiranja u ovom mesecu“, ispričao mi je tada.

Bilo je, međutim, jasno da zaposleni u Radio Požarevcu nemaju pravo na upis akcija, što je bila poslednja opcija koja je mogla da sačuva ovu medijsku kuću. Razlog je bila podela preduzeća deceniju ranije. Ko je mogao, akcije je upisao u listu Reč naroda. Radio je iz deobe nekada jedinstvene firme izašao kao potpuno novo preduzeće i u takvoj situaciji se samo čekao trenutak kada će i zvanično biti brisan iz registra, a preostalim zaposlenima biti saopšteno da više ne postoji potreba da dolaze na posao.

Oni su i dalje dolazili i radili bez zarade kako ne bi izgubili mogućnost da svoje radno angažovanje eventualno kasnije naplate. Iako je bilo jasno da više nema šta da traži u etru i da niko neće dobiti akcije na lepe oči, Radio Požarevac je tvrdoglavo emitovao program. Istovremeno, upadao je u sve veću dubiozu.

U studiju, iza zamagljenog stakla, ispod komada materijala za zvučnu izolaciju vidim uginulog goluba. „Ne želiš da uđeš tamo“, kaže mi Vlada, dok zurim u hrpu perja, osušenih kostiju i žila, pokušavajući da ne dišem kroz nos

Krajem novembra 2015. objavljuje se oglas za nove radnike! Mirković ovog puta kaže kako očekuje da će se naći „neko rešenje“. To je razlog zbog čega je raspisan oglas za nove saradnike koji bi, kako je tvrdio, bili na probnom radu koji se ne bi plaćao. Svoj nepresušni „optimizam“ opravdavao je time da „niko nije rekao da gradu ne treba Radio Požarevac“.

Nekoliko dana kasnije umro je Petar Crnobrnja, čiji je glas osamdesetih godina bio identifikacija radija. Umire i Radio Požarevac, ali ljudi u njemu ne žele to da prihvate.

Početkom 2016. godine Vlada Vinkić mi na ulici priča da ne zna od koga još nije pozajmio novac. I njegova supruga je među onima koji su odlučili da ostanu u radiju. „Zaposleni“ su poslali zahtev za otpremnine, ali ih Ministarstvo rada odbija, jer je privatizacija već obustavljena.

Dok Vinkići pokušavaju da sastave kraj sa krajem, ostali kreću u akciju i sredinom februara 2016. godine osnivaju udruženje građana „Glas Požarevca“, registrovano na istoj adresi kao Radio Požarevac. Pored njih u udruženju je jedan političar koji je promenio više partija i preduzeća u kojima je kratko radio, i jedan bivši direktor koji je već ranije uzeo otpremninu.

Mirković u novinama priča da su se žalili Vučiću, Vulinu i Tomislavu Nikoliću, ali da im niko nije odgovorio. Kolege mi pričaju da je bio uveren da će Aleksandar Vučić sve da sredi. Sada javno kaže da su spremni da idu i do Strazbura. Njegova je najveća greška to što dve godine pre penzije nije uzeo pozamašnu otpremninu. Sada kad je vrag odneo šalu, pokušava da na bilo koji način izvuče korist iz situacije u koju je sam sebe uvalio.

Upozorenje o „povremenim padavinama“ sa tavanice (foto: Uroš Urošević, Cenzolovka)

„Iako u teškoj situaciji, radnici su rešeni da nastave sa radom tako što će osnovati medij civilnog društva.“ (Politika, „Zaposleni u Radio Požarevcu ostali bez otpremnina“, 6. mart 2016)

Ova grupa ljudi je najpre pokušala da udruženje registruje pod nazivom „Radio Požarevac“, ali je to odbijeno. Njihova je namera bila da od naslednika vlasnika zgrade dobiju dozvolu za korišćenje prostorija i nekako ubede lokalne vlasti da im ustupe opremu.

Udruženje „Glas Požarevca“ se čak pojavljivalo i na konkursima za sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa, ali je uvek bivalo odbijeno. U gradskoj upravi, doduše nezvanično, naglasili su da pomenuto udruženje nije pravni sledbenik Radio Požarevca i da ne može da očekuje da će takvi njihovi zahtevi biti uvaženi.

Signal radija je ugašen, ali se pred izbore u aprilu za republičku i lokalnu skupštinu nastavilo sa aktivnim emitovanjem. Kao da se ništa ne dešava, političkim partijama i njihovim prvacima uredno su se naplaćivala gostovanja u emisijama.

Likvidacija

Nakon konstituisanja nove vlasti u junu 2016. godine, obećanje novog gradonačelnika bilo je da će do jeseni doneti odluku o sudbini Radio Požarevca.

Nisu, ali je u međuvremenu i entuzijastima u udruženju emitovanje programa postalo preskupo. Isključili su program i više se nisu vraćali u etar. Sajt je uredno ažuriran, a vesti, mahom zasnovane na saopštenjima i događajima koje priređuju javne službe, uredno su  objavljivane do oktobra kada je odluka o likvidaciji usvojena na sednici Skupštine.

U bilansu uspeha bilo je navedeno kako je preduzeće u 2016. godini ostvarilo prihod od svega 107.000 dinara, rashod od 2,6 miliona i neto gubitak od 2,8 miliona dinara. Revizor je stavio rezervu u izveštaj, ocenjujući da je istinitost ovih podataka upitna. Javnost je mogla samo da nagađa prave razmere štete koja je učinjena.

Kupovina ovog medija podrazumevala je potrebu da se reši problem prostorija, gomile nepotrebnog nameštaja i opreme koja odavno nije u funkciji, nabavku novih uređaja i suočavanje sa troškovima korišćenja regionalne frekvencije. Kome je to potrebno kada je opstanak prosečne lokalne radio-stanice malog dometa na tržištu danas ogroman izazov?

Zanimljivo je da je Grad Požarevac još krajem januara imao preduslove da ugasi Radio Požarevac. Za pokretanje postupka lokalnoj upravi bilo je potrebno čitavih devet meseci. To što je u međuvremenu dozvolila jednom broju ljudi da se igraju radija, ne hajući za dugovanja koja će na kraju morati da plaćaju građani Požarevca, nikog nije previše potresalo.

U maju ove godine, prema prvom likvidacionom izveštaju, ukupno prijavljena potraživanja prema Radio Požarevcu iznosila su blizu devet miliona dinara. Iako su osporena potraživanja od blizu 4,7 miliona, procenjena vrednost popisane imovine od 2,1 milion dinara nije mogla da pokrije ni polovinu priznatih potraživanja.

Među prijavljenim (ali ne i u potpunosti priznatim) potraživanjima nalazili su se i zahtevi petoro zaposlenih koji nisu prihvatili otpremnine i dva člana nadzornog odbora, od ukupno 4,2 miliona dinara, zajedno sa kamatama.

Fonoteka radija i softveri nisu bili uneti u imovinu koja je popisana, ali je zato bilo uredno zavedeno 10 čiviluka, čak i po vrsti materijala od kojih su napravljeni. Vinkić mi kaže da fonoteka nije zanimala popisivače.

Ne mogu da verujem da ih nije interesovala najvrednija i najdragocenija stvar koja može da ostane iza jednog medija koji je postojao 40 godina, već pohabane fotelje, rasklimatani ormani, stolovi i klinovi čiviluka o koje je Radio Požarevac tako uporno odbijao da okači mikrofon.

Vreme stalo 11. juna 2015. godine / Foto: Uroš Urošević
Oglasna tabla Radio Požarevca / Foto: Uroš Urošević
Priznanja za nekada naprikosnoveni radio u ovom delu Srbije (Foto: Uroš Urošević / Cenzolovka)
foto: Uroš Urošević / Cenzolovka

cenzolovka.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime