Međureligijski dijalog kao sredstvo uništenja religije i svakog odnosa sa poštovanjem prema njoj. Eto, to se dešava na Kosovu i Metohiji bez obzira što se pastiri trude da vukovima ukažu ljubav oni se u ljubavi nikada neće naći
Svega nekoliko dana po završetku ekumenističkog dijaloga u Prištini, nastavlja se stradanje i skrnavljenje srpske crkve. Dve strane učesnice, predstavnici – nezakoniti predstavnici, Eparhije raško – prizrenske i takođe nezakoniti predstavnici takozvanih institucija šiptarskih separatista, ne mogu čak ni prividno da se slože da je skrnavljenje srpskih crkava skrnavljenje.
Dok jedni govore da jeste, jer sebe smatraju delom te crkve, drugi tvrde da nije jer su deo onih koji su te crkve rušili.
Kakvog tu ima međusobnog razumevanja i kakvog tu mira može biti ako se oprašta nekome zlo a da on niti traži niti ga oproštaj zanima? Nikakvog, naravno.
Dvojica mladih Šiptara uzveralo se uz zidine stradalnog hrama, svedoka srpskog identiteta, srpske zemlje i prave vere u Prištini. Fotografije su, na šiptarskim mrežama objavljene kao atrakcija, da se pokaže veština i smelost veranja uz visoke zidove. U srpskim su, mada ne nešto suviše eksploatisane, prikazane sa nevericom, ogorčenjem, ojađenošću. Ništa se tu ne menja čak ni kod učesnika međureligijske konferencije, baš u Prištini, tih dana.
Srpska crkva, naravno, nastavlja da strada.
Za njene pastire na Kosovu i Metohiji, iako duboko ogrezle u bezakonje i jeres ekumenizma, uspešnost ciljeva o kojima se govori na toj konferenciji, meri se smanjenjem napada na crkvu, objekte i vernike. Za Šiptare, koji su spalili preko 152 crkve i manastira, uništili preko 10 hiljada nadgrobnih spomenika, uspeh se meri smanjenjem broja preostalih hramova. Eto, na toj se relaciji nalaze oni koji bi da grade mir i međureligijsku toleranciju.
Skrnavljenje pravoslavnog hrama u Prištini
Sadašnji iguman manastira Visokih Dečana, Sava Janjić, upinje se da dokaže da je to skrnavljenje, da to nije lepo, da ne treba tako ili kako on kaže – da to loše utiče na imidž kosovskog društva i, mada to ne kaže otvoreno ali sve na to ukazuje, na imidž mlade takozvane „kosovske države“ odnosno političke NATO tvorevine na prostoru nasilno zauzetog Kosova i Metohije.
Sa druge strane osnivač međureligijskog dijaloga u Prištini, član vlade šiptarskih separatista (i u velikom broju družine UĆK terorista) Petrit Seljimi, o čijim smo ocenama i ranije pisali, pokušava da na duhovit način kaže da je to samo igra mladih ljudi.
Što više jedan dokazuje da nije, da je to sramota i da nema opravdanja, dotle ovaj drugi nudi razne primere i razna rešenja. I to takva da bi ga trebalo biti stid i sramota da to uopšte kaže kao čovek, kamoli kao predstavnik i osnivač ekumenističkog pokreta. Iznenađuje me taka njegov stav ali samo zato što ni prividno ne može da se iskontroliše.
Možda ne može, možda neće u svakom slučaju – ne mora. Srbi su sa Kosova i Metohije proterani, srpske crkve, groblja, domovi, zemlja spaljeni, uništeni, preorani, uzurpirani… Ono malo Srba što je ostalo na pozicijama koje narodu nešto znače i trebalo bi da ga vode, njihovi su saveznici, kooperanti, ispunjivači svih želja i to – uz poštovanje nasilnika i njihovih zločinačkih tvorevina. Čak se i državni vrh Srbije tu našao.
Petrit Seljimi nije propustio priliku da se fotografiše sa Dačićem (koji je za njih, posebno u poslednje vreme, mnogo učinio). Foto: petrit Seljim – Tviter, kasnije uklonjena….
Taman što je Sava Janjić ocenio tužnim postupak dvojice mladića a jedan se Srbin javio sa konstatcijom da „kosovska vlada“ vodi međureligisjki dijalog, propoveda toleranciju… Kako sad to da se penju po crkvama? Javio se i Petrit Seljimi da kaže da se „ne mogu svi incidenti rešiti odmah“ i naveo slučaj krađe novca u manastiru Bešenovo u Srbiji.
Pa, Seljimi, pošto znam da ovo čitaš, velika je razlika između dvojice lopova koji su novac ukrali i kompletne šiptarske zajednice na Kosovu i Metohiji koja nikada nije osudila one koji su crkvene svetinje i predmete ukrali, preko 150 hramova zapalili i uništili, preorala srpska groblja i imanja.
Razlika je jer se lopovi nisu peli da svoju veštinu javno pokazuju drugovima na društvenim mrežama već su u mraku, ili u pusto vreme, ušli, uzeli, pobegli.
Razlika je jer srpski narod ne podržava i ne štiti lopove i policija za njima traga te, ako budu uhvaćeni, oni će pred sudom za to i odgovarati i tu nema druge. Dok Šiptari nikada nikog nisu osudili, uhapsili ili kaznili za krađu i skrnavljenje srpskih crkava iako je to, kao u Podujevu 17-tog marta 2004-te godine, učinjeno pred najmanje hiljadu ljudi i svi znaju ko su počinioci, uključujući i vašu policiju.
Takođe, lopovi nisu imali nameru da skrnave van neophodnih radnji da se do novca dođe, nisu urinirali po hramu ne dao Bog, kao što je to činjeno u Prizrenu, nisu palili kao što je zapaljeno preko 30 crkava samo u nasilju 17-tog marta, nisu minirali ni rušili crkvu, nisu freske srknavili… mnogo toga – nisu učinili.
Na ovu opasku Sava Janjić odgovara kako se to svuda dešava ali da je ovo jedan u nizu mnogih incidenata baš kada je u pitanju ovaj isti hram.
Seljimi protokalarno odgovara da se mora zaštiti crkvena imovina ali da ne treba politizovati svaki pojedinačni akt…
To ne bi bila politika kada bi se Šiptari verali uz minaret džamije ili uz zidine džamije ali to nikome od njih nije palo na pamet, pitam se zašto?
Janjić kaže da su oni godinama tražili zaštitu tog hrama i da je to „u interesu Prištine“. Međutim, Seljimi ne doživljava interese „Prištine“ na isti način, naprotiv, njemu to samo golica maštu i, izgleda, podstiče kreativnost. Seljimi nudi da se, poput Anglikanse crkve, legalizuje alpinizam po srpskim pravoslavnim hramovima!
Eto to je vrhunac bezobrazluka i više od toga, to je čovek koji prvi među Šiptarima mora da osudi i učini nešto da se vandalizam spreči. Baš on uporno pokazuje da ga sudbina srpske crkve ne zanima osim ako je treba srušiti, ismejati, izvređati, poniziti. Eto tako se čovek koji organizuje i vodi konferenciju o međureligijskom miru i toleranciji na Kosovu i Metohiji, uz pomoć američke vlade, savetnika i fondacije Tonija Blera, fondova Evropske unije i podršku Zapada postavlja prema srpskim svetinjama koje su čak i među drugim religijama i od svetskih institucija prepoznate, makar po svojoj spoljašnosti, kao dela od izuzetnog značaja za čitavo čovečanstvo.
Da pomenem da je ovogodišnja međureligijska konferencija u Prištini bila upravo u znaku odnosa i komunikacije putem društvenih mreža a sva se ova tragikomedija i ljudski užas dešavaju upravo na društvenim mrežama u trenutku dok se dijalog ocenjuje kao izuzetno uspešan!
To je pravo lice ekumenizma, to je praksa na delu, to ljubav među učesnicima dijaloga, to sudbina onih koji se od prave vere udalje. Kako da bude dobro onima koji se od večite i jedine Dobrote odvajaju? Kakav mir sa onima koji ga ne traže niti žele? Kakvo društvo sa onima koji te ne žele ni da budeš živ, ni slobodan ni siguran? Šta još treba da bi videli i sagledali svoju zabludu srpski pastiri? Kakvom se ozdravljenju nadaju dok sebi zdrave udove odsecaju?
O, hvala jedinome Bogu Hristu Spasitelju što se nije do kraja razljutio na nas nedostojne i zabludele nego nam barem jednog episkopa dao da bude u veri i ukazuje i neodstupno vodi pravim putem, putem „prave vere i pravoga života“!
A dok je on, episkop Artemije, stolovao na Kosovu i Metohiji, čak i u danima neposredno posle njegovog progonstva, taj isti hram na istome mestu – nije se nalazio u ovakvom položaju, nije bio ovako često i javno skrnavljen i napadan! Sve je to počelo sa učestalim i pojačanim međureligijskim dijalozima! Neka se svako sada zamisli šta bira, šta je činio a šta mu valja činiti!
Ivan Maksimović
Pripremile: kmnovine.com
