Mentalitet ili institucije?

2
1025

Sedeći nedavno sa svojim poznanicima u poznatom niškom kafiću imao sam priliku da čujem „uspešnu“ priču jednog studenta.

Priča, otprilike, ide ovim tokom: „2010. godine upisao sam državni fakultet. U početku, beše dobro (dobio sam čak i dve sedmice), ali kasnije, u susretu sa obimnijim predmetima, sve je krenulo nizbrdo. Godinu dana nisam mogao da položim nijedan ispit, a učio sam i sve sam znao. Bio sam u beznađu – šta da radim dalje. I onda sam čuo za jedan fakultet sličan mom, i rekoh da probam. Verujte mi na reč: za godinu dana dao sam sedam ispita! Možda malo više iskoštalo, ali, brate, diplomi se ne gleda u oči. Evo, dok vam ovo pričam, stiže vest da sam primljen kao pripravnik u jednoj državnoj firmi. E pa red je da se država sada meni oduži za sve pare koje sam potrošio na studiranje. Što je pošteno, pošteno je“.

Mojasevic-Aleksandar
Aleksandar Mojašević

Nekoliko dana nakon toga slučajno sretoh jednog bivšeg studenta i on krenu sa svojom pričom: „2010. upisao sam državni fakultet i za pet godina ga okončao. Sve ispite dao sam u roku. Malo se namučih na kraju, ali to je očigledno posledica umora. Prosečna ocena 9,1. Evo već drugu godinu radim ko volonter, država mi daje neku crkavicu, imam za izlazak, ali ne i za neku „ozbiljniju priču“. Biće bolje. Sačekaću još malo, ako ne nađem ozbiljan posao, šta da radim – palim odavde, Amerika ili Nemačka. Videću, imam prijatelje i u jednoj i u drugoj zemlji“.

Posle sam načuo (jer u ovom gradu se sve čuje) da je naš „vredni” student, ubrzo nakon zaposlenja, zasnovao porodicu i pozicionirao se u društvu. Usput je uzeo člansku kartu vladajuće stranke, kako bi avanzovao na poslu. Njegovo geslo, stečeno iskustvom, glasi: ne talasaj mnogo, igraj kakva su pravila igre, i nije na tebi da bilo šta procenjuješ!

Da Vas podsetimo:  Pamćenje

Naš umorni student strpljivo je čekao da ga sistem „prepozna”. No, budući da je inteligentan, i shvatajući da je vrag odneo šalu, ukapirao je da će dočekati „Godoa”. U dilemi da li da menja svoj vrednosni sistem i prilagođava ga važećem, odlučuje, ipak, da uzme kartu u jednom pravcu i odlazi u Ameriku.

Dve priče, dva različita čoveka, različitih sudbina. Pitanje je: da li tokovi naših života zavise samo i jedino od nas samih, nezavisno od važećih pravila igre? Da pokušamo da damo odgovor!

U ekonomskoj teoriji, institucije (institutions) shvataju se kao pravila igre u jednom društvu. Kakva su pravila, tako igraš, pod uslovom da si racionalan. Naš umorni student, za razliku od „neumornog”, ne želi da igra po važećim pravilima i ispada iz igre. Ovaj drugi je pobednik u igri, a prvi je luzer. Budući da većina članova društva igra po važećim pravilima, povrh svega, nagradiće drugog studenta i društvenim priznanjem: pohvalom za snalažljivost!

Jedan od postulata ekonomske teorije glasi: ljudi reaguju na podsticaje koje stvaraju pravila igre. Ona nagrađuju ili kažnjavaju određena ponašanja, a ljudi su kao životinje, reaguju na nagradu i kaznu. Zar taj sistem nije u osnovi našeg vaspitanja? No, vaspitanje je nama poslalo drugačije poruke, a jedna od njih glasi: bićeš nagrađen ako si vredan! Čak i u crtanim filmovima, možete naići na slične poruke. Neki su to bukvalno shvatili i poštovali u nastavku života, dok nisu došli pod udar drugog, državnog, sistema. Na kraju, i nadrljaše!

Nameće se pitanje: šta da menjamo, mentalitet ili institucije? Da li jedan racionalni poredak zavisi od osobina pojedinaca ili kvaliteta institucija?

U poslednje vreme, dobijali smo pozive da menjamo ovo prvo! Implicitna pretpostavka ovog rezona jeste da je sistem već uređen, pravila igre podešena, a ostalo je samo da se popravimo kao „ljudi”, da budemo vredniji, marljiviji, možda i pošteniji. Druga mogućnost jeste da iza ovog rezona zaista stoji uverenje da ćemo promenom mentaliteta popraviti „stanje stvari”. Koja god da je u pitanju pretpostavka, rezon odmah pada u vodu kada naš mentalitet „izmestimo” u neki drugi sistem i vidimo odjednom kako i nije toliko loš. Mora da, ipak, nešto fali ovom našem sistemu.

Da Vas podsetimo:  Nekoliko reči o jednoj reči ili Na šta upućuje kovanica „hrvatski Srbi“

Fali, i te kako, te je i dužnost vladajućih elita da popravljaju kvalitet institucija, a ne kvalitet naših karakternih osobina. Insistiranje na drugačijoj postavci stvari jeste klasična zamena teza!

Primer sa našim studentima to i dokazuje. Prvi biva nagrađen, a manje vredi, drugi biva kažnjen, a više vredi. Stvaramo generacije nazovi studenata sa kognitivnom iluzijom da mnogo vrede! Da je sistem podešen drugačije, prvi se ne bi ni upuštao u ozbiljnu igru zvanu studiranje, a drugi bi, nakon uspešnog okončanja studija, osećao koliko-toliko izvesnost oko elementarnih stvari u svakom modernom društvu: da se zaposli, pristojno zarađuje i formira porodicu!

Decenijama se vrtimo oko ove tri elementarne stvari! Da li je moguće da nakon skoro dvadeset godina popravljanja ovog sistema nismo uspeli da stvorimo podsticaje da mladi traže i nađu posao, pristojno zarađuju i formiraju porodicu? Ovu kuću, van svake sumnje, grade loši zidari! Otuda je, do određene granice, i razumljiv revolt mladih ljudi koji se oseća na svakom koraku. Zaista, više nema izgovora!

Aleksandar Mojašević, docent Pravnog fakulteta u Nišu

www.juznevesti.com

2 KOMENTARA

  1. Moram da postavim pitanje; A šta ako vladajuća elita ne samo da ne želi da „popravi kvalitet institucija“ već ih , krajnje manipulativno, koristi za ostanak u statusu vladajuće elite? Šta ako se interesi vladajuće elite ne poklapaju sa interesima šire društvene zajednice?

    Tekst gospodina Mojaševića predstavlja gledište obrazovanog, dostojanstvenog i vaspitanog čoveka koji poštuje i ljude i sistem, ali pomalo je utopistički.

    Mislim da snaga i osobine pojedinaca treba da pokrenu elitu na promenu kvaliteta institucija. To što drugačije funkcionišemo u drugim sistemima takođe je, po meni, odraz kakarktera koji pokazuje da smo socijalno prilagodljivi, podložni pokoravanju i da se lako asimiliramo u druge grupacije i njihove institucije.

  2. ebali te studenti, dosadni ste vise sa tim nametanjem da su svi studenti (pogotovo sa drzavnog faksa) intelektulaci i spasitelji, a zapravo gomila zombiranih mladih idiota (i sam sam deo te generacije), da sam bio pametniji nikad ne bih gubio vreme na fakultetu vec bih jos kao klinac krenuo nesto da radim da pecem neki dobar zanat, a sto se tice autora teksta molim i njega i sve slicne heroje da daju otkaz sa drzavne jasle pa da nam na licnom primeru pokazu kako su pmetni i sposobni… ebali vas studenti…

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime