Stanovništvu hleb ne mora da se da, posao ne mora, pravda nije obavezna, ali, dug mora da se plati.
Plata je, u Srbiji, a biće i u Crnoj Gori, centralna filosofska kategorija, iz koje se crpe moral, pravo i odnos prema politici. Problem je što je sve manje plata koje se mogu zaslužiti bez prljanja ruku i nanošenja zla drugima.
Srbija je, ovih dana, gledala kako podizvršitelji (zapravo, privatni izvršitelji, ali pošto kod nas postoji samo jedan Veliki Izvršitelj volje naših gospodara, svi ostali su podizvršitelji) iseljavaju petočlanu porodicu iz kuće, za dug od 4 000 evra, što je, otprilike, dnevnica spretnijeg ministra. Izvršitelji “ladni ko špricer“, policija, onako, malo im neprijatno, ali šta će ljudi, imaju platicu, glupo je da je rizikuju zbog tako trivijalnih stvari, kao što je izbacivanje dece na ulicu, a komšiluk manje-više ravnodušan. Dug, kako nas uči Veliki vođa, mora da se plati. To „vjeruju“ se, docnije, horski ponavlja od strane novinara i političara, dok se, na koncu, ne utuvi u glavu svim ljubiteljima rialitija i Sulejmana.
Interesantna je stvar da priča „Mi samo radimo svoj posao“ nije upalila u Nirnbergu. Sud, koji je sudio nacističkim zločincima, nekako nije imao razumevanja za to da su ubice i mučitelji samo postupali po naređenju. Biće da, iznad ljudskih zakona, koje ovih dana piše svaka šuša u Briselu, veselo kopira neuka administracija, a usvajaju neuki i lakomi poslanici, postoji i neki veći i viši zakon, na kome počiva ljudska zajednica, dok to jeste, dok ne postane krdo-a to je zakon čovečnosti. Vlast rezonuje ovako: prodaćemo fabriku koja nije naša, uručićemo otkaze radnicima i, kad ih do kraja iscedimo i osiromašimo, poslaćemo im račune za struju i porez na imovinu. Jer, dug mora da se plati. Stanovništvu hleb ne mora da se da, posao ne mora, pravda nije obavezna, ali, dug mora da se plati.
Da bi se ovakva pravda sprovodila, odnosno da bi se isprala savest onih koji je sprovode, bar dok se i sami na nepravdu ne priviknu, daće im se pristojne pare: zarada izvršitelja, po predmetu, često višestruko nadmašuje sam dug. Policija, koja mora da asistira pri pljačci sirotinje, nema neke naročite plate, ali dobronamerno gleda na „snalaženje“ i privatne kobinacije. Svi su zadovoljni, sem onoga ko dobije špic u dupe iz svog stana, ili kuće. Jer, administracija samo radi svoj posao.
Priznajem: ne mogu da zamislim kako dranje sirotinje uopšte može da bude posao. To može da bude prepad, može da bude akcija, čak i „udar na ovce, ali posao ne može nikako. Svaki posao je skopčan sa čašću, a ništa časno ne vidim u otimanju od nevoljnika. Naravno, ni izvršitelji, ni policija, ne obilaze Dedinje, gde ima mašala dužnika. Tu, gle čuda, ne rade svoj posao. Na taj način se armira kastinska podela u društvu i tu svako pravo i svaka pravda prestaju. Država se, sa nivoa državne ideje, svodi na državni aparat, koji služi kasti i ništa više i ne radi. Danas je, naime, i kod nas, i kod vas, Crnogorci, vrlo teško reći šta je, uopšte, država? Ima li ona ikakvu drugu funkciju sem represivne? Da li je ona (država) jednoznačna sa državnim aparatom? Naši dedovi, kad su glave gubili za državu, teško da su imali u vidu da to čine da bi se država svela na administraciju. Ko bi, a da je normalan, poginuo za privatne izvršitelje i njihove asistente u policijskim uniformama.
Srbi su, kroz istoriju, umeli da budi i ovakvi, i onakvi, ali nikada nisu imali simpatije za dželata. I kao deca smo svi hteli da budemo Indijanci, a ne kauboji. Navijali smo za slabije, verovali da je božja pravda da silnik izgubi i da se siromah iz bede izvuče. Danas smo stvorili državni (i paradržavni) aparat koji počiva na sasvim obrnutim pretpostavkama, dok jedan deo naroda – što i jeste najveća sramota – ima razumevanja za taj aparat. Počeli smo da volimo dželate i kauboje, a baš to je naša najveća tekovina na evropskom putu. Iako nosimo krstače od po kile, danas bismo navijali za Kajafu i Pilata. Okupator nas je ubedio da šut s rogatim ne može i da se mučitelj mora voleti.
Ipak, ipak…postoji pravda iznad evro-atlantske pravde, postoje zakoni i čovečnosti i pristojnosti, postoji, valjda, bar u nekim Srbima, obaveza prema precima i potomcima da se ne obrukamo. Valjda su današnji Srbi (i Crnogorci, naravno), čiji su dedovi vekovima krvlju natapali ove brdine, zaslužili, ako ni po kom drugom osnovu, onda po tom, da imaju 10-20 kvadrata po članu porodice ili komad zemlje, koji nisu dostupni pljačci od strane državnog aparata? Za čije babe zdravlje se ovde klalo i opstajalo, ako dedovi i pradedovi nisu zaslužili da im potomci imaju krov nad glavom i to krov koji se za dug oteti ne može? Zar smo ovde straćili hiljadu i po godina kao nomadi i bezemljaši?
Bilo je, ovde, i ranije dugova, pa se nisu kuće i manja krčmili. Samo, nije bilo evropejaca i ostalih nevaljalaca. Nisam siguran da neki lezilebovići u Briselu baš prate da li je nekoj porodici u Nišu, ili sutra Nikšiću, oteta kuća za dug. Ne. To ovi naši rade i kupuju vreme na vlasti čmaroljubeći gospodare.
No, sve će ovo proći, kao što su mnoga čuda prošla. Hoćemo li zapamtiti ko je „samo radio svoj posao“, ili ćemo ih popamtiti poimenično? Ako ne upamtimo i ako oprostimo, što nam već prelazi u zlu naviku, uvek ćemo imati neke nove, koji samo postupaju po naređenjima. Div-heroji, koji izbacuju decu na ulicu i koji asistiraju u tim junačkim akcijama, ne bi to laka srca radili, kad bi znali da će biti upamćeni i da neko vodi evidenciju o tome.
Poimenično, a ne na nivou hronike. Nažalost, opozicija, i ovde, i kod vas, sasvim je neoperativna i sposobna je samo za rat saopštenjima. Prava, ozbiljna politika bi podrazumevala ovo: naterati ljude iz državnog aparata, koji danas teraju silu sa narodom, da razmišljaju o vremenu posle današnjih gospodara, da današnjicu gledaju iz perspektive budućnosti, u kojoj vladaju oni koji su danas potlačeni. Opozicija, međutim, ovakva kakva je danas, samo će, sve i da joj se posreći, preuzeti isti državni aparat, halaliti nepravde nastaviti dalje, kao da ništa nije bilo.
Milan Milenkovića
milanmilenkovic.com
