Milan Milenković: Heroji i „heroji“

Dođe i taj dan da Hrvati imaju, prvi put u svojoj istoriji, svoje Sinđeliće i Tepiće, dok mi, umesto heroja, gajimo mudre državnike i slavimo Nedića i Ljotića. Dok su Hrvati, često i groteskno, radili na jačanju kulta nacije, mi smo se rasrbljivali i maštarili o Dembeliji, koju od milja zovemo Evropska unija, u kojoj ćemo svi biti jednaki i više neće biti Srba, Hrvata, Španaca i Nemaca…ali najpre Srba.

Ono što je Slobodan Praljak uradio u haškoj sudnici je vruća šamarčina sudu, ali i nama, Srbima, jer nam je ovaj herojski gest neprijateljskog generala pokazao da smo (i koliko smo) na stranputici i koliko je u nas opalo osećanje života i sveta. Dok mi uništavamo poslednja vezivna tkiva nacije, kultove predaka, tradiciju i običaje, epiku i veru, dotle drugi ni iz čega stvaraju mitove, nacije i heroje.

U nemoćnom besu, izmišljamo teorije zavere, teorije da se Praljak, zapravo, nije ubio i da je, pacovskim kanalima, prebačen u Argentinu, ili neku druge egzotičnu destinaciju. Odbijamo, jer smo sami nesposobni za tako nešto, herojski gest neprijatelja. A jeste muški i herojski.

Naši heroji, prvenstveno generali, su se, pred Haškim tribunalom, ponašali bz trunke muškosti i hrabrosti. Ono, što je stvoreno da od Srba napravi moderne fašiste i naciste, naši generali su oslovljavali sa: „časni sude“. Kakve je veze ikada taj sud imao sa čašću? Ali, jeste sa ličnim sudbinama generala. Jedino su Šešelj i Milošević, ma kakvi da su, pokazali dignitet u sudnici Tribunala.

Nama su vazda puna usta naših heroja. Svaki naš general je nazvan herojem, bez i najmanje svesti o tome šta heroj zasita jeste. Čudnovato je da Mišića, Stepu, ili Putnika, niko nije zvao herojima, već vojskovođama, a ovde smo svakom generalu prilepili etiketu heroja, čak i onima koji su svesno prepustili Krajinu Hrvatima.

Mladić je uspešan vojskovođa, ali zašto je heroj? Zašto su Lazarević i Pavković heroji? Za heroja je potreban gest, a ne položaj. Oni su ljudi koji su korektno obavljali svoju dužnost i pokazali znanje i umešnost u komandovanju. Takav je bio i Praljak, do pre dva dana: nikakav heroj, već jedan od bezbrojnih hrvatskih generala. Njegov gest i njegovo odbijanje da prihvati krivicu su ga načinili herojem. Ispijanje otrova je odbrana njegove nevinosti, ili bar njegovog osećanja da je nevin – odbrana, dakle, životom, a ne rečima. Od naših „heroja“ niko nije stisnuo petlju herojsku da na taj način brani svoju nevinost. Naši heroji su podmićeni zbrinjavanjem porodica, obećanim privilegijama po povratku iz Haga, penzijama i lepim stanovima.

Genrali iz Republike Srpske su mirno gledali pad Kupresa, što je značilo i pad Krajine, odlično znajući da to nije moglo da prođe bez izdaje. Mirno i ćutke su to naši heroji oćutali.

Posle 5. oktobra, neki su se predali, da bi očuvali privilegije, neki su hrabro zbrisali u hajduke, ali ni jedan nije bio spreman da životom potvrdi svoje ratno angažovanje i nevinost pred utvarnim Tribunalom. Nezaboravna je scena kad je general Ojdanić herojski plakao na aerodromu, pred odlazak u Hag.

Najveću petlju je pokazao Šešelj, Praljakov zemljak i mogući sunarodnik, a nije se obrukao ni Slobodan, kao što rekoh. Ali, sve je to daleko od herojstva. Mi smo, na Srbe mislim, snizili granicu herojstva, da ne bismo bez heroja ostali. Ne vidimo više razliku između Obilića, Sinđelića, Dragutina Gavrilovića i Tepića na jednoj, i Mladića, Pavkovića i Lazarevića na drugoj strani. Od onih prvih, niko nije imao izlaznu strategiju, niti zbrinjavanje porodice i penziju.

Posle dvadesetak godina tupljenja da je hrabrost sve rasprodati džabe, da je predaja Kosova vrhunac heroizma, da je ćutanje kad nesereća pogodi komšiju, ili rođaka, izraz dostojanstva, izgubili smo šifrarnik za etički kodeks. Najveći živi srpski heroj danas je Aleksandar Vučić koji, da ima troja usta, sva bi ih koristio da sebe hvali i koji nagoni medije da ga u zvezde kunu zbog hrabrosti da proda i preda sve. Da mi, međutim, kao narod, nismo izgubili etički kod, to bi bilo nemouće. Čak se i „heroj“ Šešelj ugiba pred ovim novim herojem nacije, a kada bi neko pritisnuo srpske generale, naše velike heroje iz 90-tih, da se izjasne o Vučiću, uopšte ne sumnjam da bi mu uskliknuli s ljubavlju. Heroj Lazarević je već davao neke izjave u tom pravcu.

Naši heroji su služili Slobu i Radovana, dok su služili. Kad se serva okrenula, poljubili su u dupe Đinđića, ali kod evropejaca te fore nisu prolazile-čak ih je „Prepošteni“ (mislim na Koštunicu) prisiljavao da se predaju Hagu. Da se ne lažemo: generali, koji su danas u službi, samo usled nedostatka ratova nisu proglašeni za heroje nacije, a svoje kičmice sagibaju pred Vulinom. Ni ovi pre njih nisu bili bolji. Naši heroji su, 5. oktobra, mirno gledali puč, dakle narušavanje ustavnog poretka, misleći da imaju čvrstu nagodbu sa petooktobarcima. Tu su kiksnuli, te su proveli po desetak godina po bajbokanama, ne zbog herojstva, nego zbog loše nagodbe. Bilo bi interesantno napraviti spisak lokacija na kojima se nalaze kuće i stanovi heroja i njihove dece, kao i kolike su im prinadležnosti i videla bi se tačna mera heroizma.

Praljak je bio bogat čovek, ali mu to nije bilo važnije od digniteta. Naši heroji mogu da žive bez digniteta, ali ne i bez stanova, kuća i penzija.

Heroji našeg doba su oni momci sa Košara i piloti koji su poleteli u kantama na NATO avione, jer oni nisu imali dogovor sa vlastodršcima o zbrinjavanju porodica i prihodima posle rata. Zato kažem da je herojstvo u gestu. Nema juče, nema sutra – sve je sabijeno u jednu tačku, u jedan trenutak; nema računanja posledica i benefita.

Da li su naši „heroji“ bili dobri oficiri? Naravno da jesu – bili su školovani, nisu pod bukvom birani za arambaše. Radili su svoj posao i korektno ga odradili. Setimo se, međutim, digniteta (čak i relativnog siromaštva) vojvode Mišića, koji se suprotstavljao i pretpostavljenima i Kruni, a da nije za ženu i decu pripremio lokaciju na Dedinju, Košutnjaku ili Vračaru, niti makar pristojnu penziju.

Provalija zjapi između heroja i „heroja“ i na to nas je Praljak podsetio. Ne samo da Srbi više ne rađaju heroje, nego više nemaju razumevanja ni za tuđ herojski gest. Prva naša reakcija na društvenim mrežama je bila: zašto se ubio, kad bi izašao na slobodu za mesec dana i kad je pun k’o brod? Da u čoveku ima nešto više od toga, da se ne živi samo u egzistencijalnom, nego i simbličkom svetu, sasvim smo zaboravili. Posle toga su krenule teorije zavere, koje su samo drugačiji odgovor istih karaktera na pitanje: zašto bi se ubio neko ko je bogat kao Krez?

Praljak je izrazio, svojom pogibijom, simbol: on nije kriv pa – sledstveno tome, ni njegov narod nije kriv. Ostali hrvatski oficiri nisu imali petlju za veliki gest, kao ni naši „heroji“ ali, eto, Praljak jeste. U velikim simbolima – a to su Srbi zaboravili – nema bogatstva, nema dobara, nema kalkulacija, postoji samo etička poruka. Danas još vlada konfuzija i u Hrvatskoj, ali ne treba imati sumnju: za nekoliko godina, Hrvati će, na Praljakovoj pogibiji, izgraditi mit i konačno postati nacija. Mi ćemo, dotle, razgrađivati i one elemente nacije (ili naroda, da ovde ne ulazim u teorijske razlike i tumačenja) koje imamo.

Kao što kaže Pubilije Sir: „Stara slava bledi, ako nema nove“.

Milan Milenković

milanmilenkovic.com