Milici s ljubavlju

Dana 17.04.1999. u zločinačkom vazdušnom piru NATO bombama razneta je trogodišnja Milica Rakić, koja će zauvek biti simbol stradanja nevinih i bezdušnosti jednog bolesnog poretka, zasnovanom na fašističkim idejama. Neka nikada ne zaboravimo ni njenu žrtvu, ni njene ubice …

Nažalost, Milice, sada te znamo svi mi koji tugujemo za tobom. Tvoja slika ostaće čitav život u sećanjima. Nikada tvoje okice ne mogu nestati iz našeg oka.

Svakodnevno u zločinačkoj agresiji ginu deca. Zlikovci su im oduzeli detinjstvo, umesto u vrtiće i škole šalju ih u skloništa. Na zvuk sirena drhte mala srca. Mlade živote odnose bombe, a neprijatelj se izvinjava, dok zla veštica Madlen tvrdi da to čini iz ljubavi prema Srbima.

Proleće je najlepše doba u mojoj ulici – Ulici omorika. Tada moja ulica procveta jer se na livadi ispod moje terase, pored bele rade, ljubičice i maslačka pojave nove plave, smeđe i crne glavice – stižu novi klinci i klinceze. Satima ih posmatram i uživam u novom životu koga donose. Kad god osetim da ta bezbrižna lica i njihove igre nekom smetaju iznerviram se.

Ove godine stiglo je nekakvo drugačije proleće. Stigli su i novi klinci, ali umesto na livadici ispod moje terase provode dane u kući čekajući zavijajući zvuk sirena, a posle njih noći provode u skloništima. Tamo, duboko ispod zemlje, igraju neke druge igre zbunjeni zbog zabrinutih pogleda majki dok su očevi na braniku Otadžbine. Moja unuka Sara kaže: „Deda, opet moramo u sklonište, nevaljale čike opet pucaju i bacaju bombe”.

Nažalost, nisu sva deca stigla u sklonište, neće sva stići na livadicu da se igraju, neće se neke plave, crne ili smeđe glavice pojaviti na livadicama između belih rada, ljubičica i maslačaka. Vazdušni pirati su bacili bombe na Batajnicu. Jedan njihov geler prekinuo je život trogodišnjoj Milici Rakić, na noši u kupatilu. Gledajući tužno njenu sliku u novinama ne mogu da zadržim suzu u oku. Bilo je još suza u mom oku, ali ova je zbog večite ljubavi prema deci, ali i zbog besa što svetske barabe uništavaju mladost ove zemlje. Nikada im to svet neće oprostiti, bar onaj deo sveta koji ima dušu, bezdušni me ne interesuju.

Milice, umesto da ukrašavaš naše livadice trčeći po njima, razbojnici su ti uzeli život u vreme kada je trebalo da procvetaš svojim roditeljima, svom bratu i onima koji te znaju. Nažalost, sada te znamo svi mi koji tugujemo za tobom. Tvoja slika ostaće čitav život u sećanjima. Nikada tvoje okice ne mogu nestati iz našeg oka.

Milice, zbog tebe neka se rodi još mnogo Milica, Miloša, Lazara…

Nažalost, ima i onih koje tvoja smrt nije kosnula pa ni jednom rečju da se oglase u svojim glasilima. Ne mogu, jer bi morali okriviti svoje zaštitnike, one čiji su im interesi bliži od zapaljenih sela i gradova kojima jašu jahači Apokalipse. Pored Milica, Lazara, Stefana i Miloša, nažalost, imamo i Brankoviće.

Milice, počivaj mirno u zemlji sremskoj. Kao pupoljak si ubrana kada nije trebalo. Život su ti oduzeli zločinci, ali im nećemo dozvoliti da svojim čizmama prljaju zemlju u kojoj leži tvoje malo nevino telo.

Moja unuka Sara od danas će biti i Milica.

Tekst je objavljen u časopisu „Dan” 22. aprila 1999, a „Radio – Svetigora” ga je nekoliko dana neprekidno saopštavala svojim slušaocima. Kasnije je članak objavljen u „Ratnom biltenu Ratne mornarice” broj 1. maj 1999.Dana 17.04.1999. u zločinačkom vazdušnom piru NATO bombama razneta je trogodišnja Milica Rakić, koja će zauvek biti simbol stradanja nevinih i bezdušnosti jednog bolesnog poretka, zasnovanom na fašističkim idejama. Neka nikada ne zaboravimo ni njenu žrtvu, ni njene ubice …

Nažalost, Milice, sada te znamo svi mi koji tugujemo za tobom. Tvoja slika ostaće čitav život u sećanjima. Nikada tvoje okice ne mogu nestati iz našeg oka.

Svakodnevno u zločinačkoj agresiji ginu deca. Zlikovci su im oduzeli detinjstvo, umesto u vrtiće i škole šalju ih u skloništa. Na zvuk sirena drhte mala srca. Mlade živote odnose bombe, a neprijatelj se izvinjava, dok zla veštica Madlen tvrdi da to čini iz ljubavi prema Srbima.

Proleće je najlepše doba u mojoj ulici – Ulici omorika. Tada moja ulica procveta jer se na livadi ispod moje terase, pored bele rade, ljubičice i maslačka pojave nove plave, smeđe i crne glavice – stižu novi klinci i klinceze. Satima ih posmatram i uživam u novom životu koga donose. Kad god osetim da ta bezbrižna lica i njihove igre nekom smetaju iznerviram se.

Ove godine stiglo je nekakvo drugačije proleće. Stigli su i novi klinci, ali umesto na livadici ispod moje terase provode dane u kući čekajući zavijajući zvuk sirena, a posle njih noći provode u skloništima. Tamo, duboko ispod zemlje, igraju neke druge igre zbunjeni zbog zabrinutih pogleda majki dok su očevi na braniku Otadžbine. Moja unuka Sara kaže: „Deda, opet moramo u sklonište, nevaljale čike opet pucaju i bacaju bombe”.

Nažalost, nisu sva deca stigla u sklonište, neće sva stići na livadicu da se igraju, neće se neke plave, crne ili smeđe glavice pojaviti na livadicama između belih rada, ljubičica i maslačaka. Vazdušni pirati su bacili bombe na Batajnicu. Jedan njihov geler prekinuo je život trogodišnjoj Milici Rakić, na noši u kupatilu. Gledajući tužno njenu sliku u novinama ne mogu da zadržim suzu u oku. Bilo je još suza u mom oku, ali ova je zbog večite ljubavi prema deci, ali i zbog besa što svetske barabe uništavaju mladost ove zemlje. Nikada im to svet neće oprostiti, bar onaj deo sveta koji ima dušu, bezdušni me ne interesuju.

Milice, umesto da ukrašavaš naše livadice trčeći po njima, razbojnici su ti uzeli život u vreme kada je trebalo da procvetaš svojim roditeljima, svom bratu i onima koji te znaju. Nažalost, sada te znamo svi mi koji tugujemo za tobom. Tvoja slika ostaće čitav život u sećanjima. Nikada tvoje okice ne mogu nestati iz našeg oka.

Milice, zbog tebe neka se rodi još mnogo Milica, Miloša, Lazara…

Nažalost, ima i onih koje tvoja smrt nije kosnula pa ni jednom rečju da se oglase u svojim glasilima. Ne mogu, jer bi morali okriviti svoje zaštitnike, one čiji su im interesi bliži od zapaljenih sela i gradova kojima jašu jahači Apokalipse. Pored Milica, Lazara, Stefana i Miloša, nažalost, imamo i Brankoviće.

Milice, počivaj mirno u zemlji sremskoj. Kao pupoljak si ubrana kada nije trebalo. Život su ti oduzeli zločinci, ali im nećemo dozvoliti da svojim čizmama prljaju zemlju u kojoj leži tvoje malo nevino telo.

Moja unuka Sara od danas će biti i Milica.

Tekst je objavljen u časopisu „Dan” 22. aprila 1999, a „Radio – Svetigora” ga je nekoliko dana neprekidno saopštavala svojim slušaocima. Kasnije je članak objavljen u „Ratnom biltenu Ratne mornarice” broj 1. maj 1999.

Boško Antić

stanjestvari.com