Milomir Jovanović 45 godina jednom rukom hrani porodicu

0
227
Milomir Jovanović / Foto: M. Cvetković

Sinoć sam ponovo zvao Milomira Jovanovića. Mrak je odavno bio pao, poziv ga je zatekao negde u šumi, na putu sa planine do kuće u Pilatovićima. Mogao sam samo da zamislim, kako u onoj pomrčini o kožnom kaišu na vratu nosi motornu testeru, u onoj jednoj ruci što je ima drži telefon, sekiru pod rukom, o drugom kaišu na vratu torbu sa malo hleba i vode… I pustu planinu i vetar kako šiba.

-Okasnih… Danas sam i kosio i cepao drva, i strugao, i kopao i ne znam šta sve nisam radio, sve do mrkle noći, ujutru moram poraniti, ima se još posla a zima će brzo, i da se kosi i struže bukovina – ispričao mi je dok se u slušalici čulo kako opancima šljapka po blatu po pomrčini.

A glas mu veseo, ni traga umoru ni potištenosti, kao da jutros nije ustao još po pomrčini i krenuo u planinu i vazdan radio.

Milomiru je 65 godina. Kad je imao 20, a tek se bio vratio iz vojske, vršalica mu otkinula desnu ruku, a on, bez desnice čitav život. Hrani porodicu, suprugu i dvojicu sinova, obojica bolesni, jednom 42, drugom 44 godine, Radojko i Srećko.

Kad počne da priča šta je sve za goli život radio za onih četrdeset i kusur godina, od kako je ostao bez ruke, i od kako se se oženio, dobio decu, šta je sve samo jesenas morao da radi za crn i čemeran dinar, samo da opstane, da se on i porodica prehrane, da su svakog dana siti, Milomir zastane, uzdahne, pa nabraja – i kosio i plastio, i kopao kanale, i strugao bukve po šumi, i cepao drva, i zidao kuće, i malterisao i sve šta je za jednog seljaka, mučenika, nesrećnika i paćenika izmišljeno da mu odere kožu s leđa, i preko toga.
A on, uz sve to, nema desnicu ruku.

Da Vas podsetimo:  Planinarka iz Niša proslavila 100. rođendan

Kad ujutru pođe u planinu, žena mu okači motornu testeru o kožni kaiš o vratu, koji mu je umesto desne ruke, posle testeru po vazdan ne skida s vrata. Jesenas, pritisnula ga u planini bukva koju je odsekao, ležao pod njom šest sati u komi, nesvesti, posle ga našli komšije i odneli u bolnicu. On se samo malo oporavio pa ponovo u šumu. A, od čega drugog da živi, od ono malo penzijice što prima ne može da istraje ni za suv hleb, a kamoli za lekove deci.

-Nema druge, svestan sam ja situacije, sinovi bolesni, Bog tako dao, sve je na meni, a meni ništa drugo sem borbe, svakodnevne, od jutra do sutra i ne preostaje. I ne mislim da odustanem, sve dok me noge drže, sve dok dišem. Nemam ja pravo da odustanem, niti o tome mislim niti planiram do zadnjeg dana, onog koji mi je Bog odredio – kaže.

Sa jednom rukom Milomir radi sve, i po poljima i po šumama, čak i zida i malteriše, žao mu što ne može više, kao do pre desetak godina i rabadžija da bude. Za 40 godina sa suprugom Vukosavom stekao taman onoliko koliko im treba. Kuću, štalu, torove… I ona borac, neviđen. Samo za lekove Radojku i Srećku , rođene sa mentalnim poremećajem, treba 8.000 dinara mesečno, a Radojka našla i epilepsija…

-Divim se mojoj Vukosavi, po ceo dan treba brinuti o Radojku i Srećku, meni je opet lakše – kaže.

Iz dana u dan, iz nadnice u nadnicu. S jednom rukom. Mnogo ga, kaže, zaboli kad ga ljudi potcene, kad kažu za njega da je invalid. On se sa tim nikad nije pomirio, a svakog dana iznova dokazuje da ono što on može da uradi, ne mogu ni mnogo mlađi, sposobniji, jači.
Stigne i da pomogne komšijama. Sa kosom, sekirom, motornom testerom, krampom. Jedino što ne zna jeste – šta je odmor. Ponekad, na crveno slovo, izađe sa sinovima i Vukosavom gore do imanja na planini i kućice koju je sam napravio.

Da Vas podsetimo:  Kako nas sistem postporođajno deprimira u Srbiji

A već sledećeg dana, zorom, prekrsti se levom rukom pa u borbu.

Šta mu drugo preostaje? Uz ranu, onu na srcu, onu koju ga guši, onu najtežu, koja najviše boli, što ne može sa sinovima u planinu, da zajedno rade, pevaju i plaču, obaraju bukve…

Zoran Šaponjić
Izvor: iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime