Mirna kontrarevolucija

0
514

483784_toni-bler-vucic-01-foto-blic_fZa par meseci ću podsetiti pojedine kolege na priču o stvaranju „novog DOS-a“ i destabilizaciji zemlje preko „makedonskog/ukrajinskog scenarija“.

Jednom geniju se čak počela pričinjavati i obojena revolucija u Beogradu. Sjajno. Vrhunac analitičke misli.

Istina je, destabilizacije Srbije može biti, ali uzroke za to pre svega treba tražiti u ponašanju vlasti. Aleksandar Vučić se odavno upliće u klupko iz kojeg se ne može iskobeljati.

Dug Amerikancima zbog dolaska na vlast pristao je da plaća u ratama. E sada, dok su anuiteti stizali u periodu njegove velike popularnosti i apsolutne kontrole političke scene, vlast je to podnosila bez ozbiljnijih posledica. Ali, sada ulazimo u period koji će karakterisati sasvim drugačije okolnosti.

(Pred)izbornim svinjarijama i krađom na pojedinim biračkim mestima (u opštini Leposavić predočeni dokazi su neoborivi) otpočeo je proces političke delegitimizacije Aleksandra Vučića.

Srbija ima dugu demokratsku tradiciju i istoriju izbora, čak dužu od mnogih zapadnoevropskih zemalja na koje se danas ugledamo. I pored svih priča o kampanjama koje nisu fer, o pritiscima na medije i zloupotrebama vlasti u predizborne svrhe, tokom vremena se ipak uokvirilo mišljenje da je krađa na izborima crvena linija koja se nikako ne sme preći. Odnosno, ako vlast (koja je u našem sistemu uvek i odgovarala za organizaciju izbora) želi da ukrade, onda ne sme da bude uhvaćena u nepočinstvu.

Jednostavno, ako u Srbiji ukradete par desetina miliona evra, pa čak i ako se za to sazna, može se lako desiti da budete proglašeni za uspešnog biznismena ili sposobnog političara, ali, ako ukradete glas, ostajete označeni kao lopov!

Sa hipotekom organizatora nepoštenih izbora Vučiću će biti vrlo teško da upravlja sistemom. A hajkom koju podiže protiv opozicije, američkog ambasadora i ko zna koga još, samo sebe uvodi u još goru situaciju. Najpametnije bi mu bilo da je odmah na početku, kada je već bilo jasno da je mnogo neregularnosti, inicirao formiranje skupštinske komisije i javno izvukao uši nekom od SNS-nesretniku. Tako bi ostali i vuk sit i ovce na broju.

Ovako, on će kratkoročno pružiti neko objašnjenje svojim biračima da je žrtva zavere u kojoj učestvuju Vašington, „novi DOS“, mediji i ko zna sve još, ali će srednjeročno biti gubitnik.

Kakav je to suvereni vladar Srbije, „gospodar Vučić“, koji na izborima osvoji blizu dva miliona glasova, a ne može da kontroliše ni RIK (pojavila se teza da je lista Dveri-DSS namerno spuštena za jedan glas ispod cenzusa jer je to poruka Vučiću) koju je sam imenovao? To neće dugo piti vodu čak ni kod onih koji su glasali za Vučića.

Da Vas podsetimo:  Lajkovčani ni ove godine neće dobiti zatvoreni bazen

Inače, u prilog mojoj tezi ide i niz dešavanja na srpskoj političkoj sceni.

Na primer, to da Vučića ne samo da od „destruktivne opozicije“ ne brane koalicioni partneri kojima je dao brojna mesta na listi (osim Vulina, oglasili se još i Velja Ilić i vrlo bledom reakcijom Rasim Ljajić), već ni mnogi od vodećih ljudi SNS. Realno, kako braniti priču da je glasao čovek koji uopšte nije upisan u birački spisak!? Ali, primer je i to da je Palma otkačio SNS. Kao, čekao je sedam dana da ga pozovu u koaliciju, pa pošto nisu, on im ne treba i tako to.

Palmina reakcija je gotovo identična onoj iz 2008. kada je otkačio DSS.

Okidač destabilizacije dakle, može biti sve veći raskorak između Vučićeve želje da i dalje upravlja celim sistemom, kao što je bio slučaj do izbora, i nedostatka i političke snage i političkog legitimiteta da to čini.

U „ratu“ između Vučića i sistema imaćemo ili vrlo brze nove izbore ili početak krize za koju je nepredvidivo kako će se razvijati.

Bilo da bude izbora ili krize, „novog DOS-a“ jednostavno neće biti. Zašto?

Pet je razloga zbog kojih je to nemoguće.

Prvo, zato što se namerno mešaju uzroci i posledice. Uzrok svega je neverovatna izjava Aleksandra Vučića u izbornoj noći da tri opozicione liste ostaju ispod cenzusa, a postoji mogućnost da takva sudbina zadesi i četvrtu. Premijer u ostavci je preuzeo posao RIK-a i saopštio podatke koji nisu bili saglasni ni sa čim prikupljenim do tada od strane opozicionih partija (i u SRS su na prvoj konferenciji za štampu saopštili da četiri od pet opozicionih lista prelaze cenzus). Posledica svega je okupljanje opozicije.

Okupljanje opozicije nije usaglašavanje političkih programa i ciljeva, već zahtev da se glasovi ponovo prebroje i izborna procedura u potpunosti ispoštuje. Osim na ovoj temi, opozicija će se teško saglasiti po bilo kom drugom političkom pitanju.

Drugo, čak i da zanemarimo političku heterogenost opozicije, treba podsetiti kako u politici postoji pravilo da u jednoj utakmici, dok igraju isti akteri, na jednu fintu možeš samo jednom predriblati. To je svojevremeno Miloš Crnjanski pokušavao da objasni knezu Pavlu, koji je stalno upoređivao šta su neke velike zemlje radile njegovom prethodniku.

Da Vas podsetimo:  Sud potvrdio da je prijatelj Bratislava Gašića zaposlen mimo zakona

Okupljanjem opozicije u jednu kolonu je danas nemoguće pobediti Vučića na izborima. To je poznato svima, i opoziciji, i građanima, a sasvim sigurno i američkom ambasadoru koji je „prvookrivljeni“ za rušenje Vučića. Politički okupljati Dveri i Čedu, Pajtića i Borisa na jednu listu je „ćorav posao“, čisto gubljenje vremena koje ne može proizvesti nikakav rezultat.

Treće, ne postoji neki veliki interes SAD da prave „novi DOS“. „Tiha revolucija“ se u Srbiji dogodila 2008. a njene tekovine su zacementirane na izborima 2012. i 2014.

Šta nam se dešava posle smene vlasti 2012. godine može se opisati podacima koje je javnosti pružila DS, tokom „rata saopštenjima“ sa SNS.

Pošto je SNS pomenula aferu Bodrum, iz DS su odgovorili da je osuđeni za tu aferu Alen Selimović iz DS prešao u SPS 2012., da ga je u procesu branila Maja Gojković, da je svedok odbrane bio Goran Vesić, a da je cela ujdurma nastala tokom izbora Kori Udovički na mesto guvernera NBJ.

Šta je to Vučić sistemski promenio posle 2012.?

Neko je već napisao da su se veće promene dogodile u Srbiji 2008. nego 2000.-te godine. Od prihvatanja EULEX-a, vođenja kooperativne regionalne politike, potčinjavanja državnog sistema evrobirokratiji, dovođenja MMF-a, preko Briselskog sporazuma, prodaje zemlje strancima, neprestanog zaduživanja i povećavanja javnog duga, do dovođenja Tonija Blera u Kabinet premijera, proširivanja i produbljivanja saradnje sa NATO i ostaloga.

Sledeća je promena Ustava i baš bih voleo da premijer demantuje informacije koje kruže beogradskom političkom čaršijom: da je obećao brzi početak tog posla. Koliko već posle predsedničkih izbora. Na kraju, Vučiću su prve čestitke, pre nego što je američki ambasador krenuo u svoju ponoćnu šetnju, stigle od Sebastijana Kurca, Dejvida Mekalistera, ali i kroz komentare ljudi poput Janoša Bugajskog, a u izbornoj krađi na Kosovu je saučesnik bio i OEBS!

Četvrto, da se „novi DOS“ pravi pod kišobranom Vašingtona, a da je cilj „makedonski/ukrajinski scenario“ – izlaska opozicionih stranaka na ponovljene izbore ne bi ni bilo. Pravda bi se tražila na ulici, a ne kroz institucije sistema. Ovako, opozicija (DS, Dveri-DSS i DJB) je svoje delovanje usmerila ka institucijama sistema i takvo delovanje će dalje biti nastavljeno u Narodnoj skupštini (lista ČBČ se izgleda postepeno povlači iz svega, a indikativno je što SNS nije podnela prijave protiv lidera ove političke grupacije).

I na kraju – peto: promenile su se (geo)političke okolnosti.

Da Vas podsetimo:  Direktor "Niš ekspresa" preko svoje firme kupuje i Miškovićeve akcije za 100% vlasništva

Gledajući iz perspektive velikih igrača, glavni dobitnik ovih izbora su Rusi. Ne treba, naravno, potcenjivati Amerikance, a još manje Britance, ali je posle ovih izbora njihov manevarski prostor u srpskoj politici uži.

Rusi su puno toga naučili iz „makedonskog/ukrajinskog scenarija“ pa „sva jaja nisu stavili u jednu korpu“. Na listi SNS-a su i SNP i poslanici Karićevog pokreta, koji imaju obaveze prema Moskvi, a na ovaj broj treba dodati i još nekoliko članova SNS i nezavisnih poslanika sa Vučićeve liste. Bez ovih „proruskih elemenata“ nema ni većine od 126 poslanika.

Rusi će naravno, još i pritiskati da u vladu uđe SPS, mada je smetnja ovakvom razvoju situacije i očigledan animozitet Vučića prema SPS-u, ali i raspoloženje sve većeg broja funkcionera SPS-a da se ide u opoziciju. Otuda i „guranje“ koalicije ČBČ ka vlasti, kako se ne bi dozvolilo da većina zavisi od „ruskih poslanika“.

Ukoliko SPS ostane u opoziciji, moguće je da posle sledećih izbora vidimo njihovo udruživanje sa DSS i Dverima. Time bi se stvorio jak blok za pregovore o koalicionoj vlasti, koji bi imao snažnu zaleđinu spolja.

Sa druge strane, Šešelj je očigledno dobio podršku od Dimitrija Rogozina kako bi u budućnosti pokupio glasove SNS-a. Šešelj ima još nekoliko ciljeva, pa je njegovo delovanje u javnosti trenutno pre svega usmereno protiv Dveri-DSS, ali ovo je uloga koja mu je namenjena, pošto su među SNS-ovcima njegovi birači, a u uslovima krize bi po ruske interese bilo kobno da se deo tog biračkog tela odlije ka nekoj ad-hok formiranoj listi koja bi nastupala sa „snažnom socijalnom retorikom“.

U svakom slučaju, u ovom sazivu skupštine, pa posledično i u vladi, Rusi će svoje interese kudi-kamo bolje braniti, a u sledećoj će njihova pozicija, sve su prilike, biti još komotnija.

Kako će u postojećim uslovima Rusi definisati svoje interese i šta će biti njihovi prioriteti, to je drugo pitanje. Uglavnom, glupo bi bilo tvrditi da su oni sve ovo namestili ili projektovali, ali im okolnosti idu na ruku i prilike će se, najverovatnije, tako odvijati.

Stvarati „novi DOS“ će, zato, biti moguće samo ukoliko to istovremeno bude u ruskom interesu ili ukoliko na tako nešto Rusi daju saglasnost. Ali, to onda nije „DOS“. To je nešto sasvim drugo.

I to drugo nema ama baš nikakve veze sa „obojenom revolucijom“. Već sa kontrarevolucijom.

Dušan Proroković

Fakti

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime