Kako se kalio titan iz Bošnjana

Miroslav Mišković je simbol pljačkaške privatizacije i paradigma parazitskog sistema, poslovnu imperiju stvorio je kriminalnim aktivnostima i korupcijom, nanoseći štetu državnom budžetu i svim građanima, a politički moćnici su ga uvek štitili od krivične odgovornosti.

Aleksandar Vučić ima pravo da tako misli o vlasniku „Delte“, ali ne i da zloupotrebom službenog položaja u izvršnoj vlasti utiče na rad pravosudnih organa, usmerava istragu i montira optužnicu i sudski postupak. Zarad političkog marketinga, kako bi se pred lakovernim glasačima predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, Vučić je poveo hajku protiv Miškovića. Pritiskom na medije, policiju, tužilaštvo i sudove stvorio je atmosferu linča u kojoj su državne institucije kršile procesna i ljudska prava Miroslava i Marka Miškovića i nanele im ogromnu materijalnu i moralnu štetu. Pod torturom, koja je počela 2012. godine, Mišković je u pritvoru proveo 7,5 meseci, izložen je javnoj difamaciji, nezakonito su mu uskraćena građanska prava, onemogućen je da normalno posluje, a premijer, ministar pravde i predsednik nadležnog suda direktno su uticali na tok postupka i smenu nepodobnog sudije.

Kampanja satanizovanja targetovanog preduzetnika, vođena kroz sve režimske medije, prikazala je Miškovića onakvim kakvim ga vidi Vučić. Vlasnik „Delte“ je pokušao da otupi oštricu napada, zaklinjao se da podržava Vučićevu vladu, a da bi to dokazao ugasio je dnevni list „Pres“, koji je do tada finansirao. Naravno, Mišković je dobro shvatio šta mu se priprema. Dve decenije je medije i sam koristio da amortizuje kritiku protiv sebe i svoje imperije, ali i da udara po svima koji su mu smetali. Uticaj, kupljen reklamama ili na drugi način, koristio je da promoviše poslovne uspehe, a ne sebe lično. Kao sušta suprotnost Karićima i mnogim drugim tajkunima, Mišković u medije nije plasirao sage o svojoj porodici. Svojom voljom predstavljen kao robotizovani bogataš, javnosti je omogućio dostupnost samo osnovnih podataka o sebi.

Na isti, dehumanizovan, način predstavio se i „časnim sudijama“ Specijalnog suda. Umesto o sebi, govorio je o poslovnim dostignućima preduzeća u kojima je radio. U prvoj rečenici, pored obesmišljenog podatka da je „najmlađi dobitnik nagrade AVNOJ-a“, ponosno je naglasio da je bio generalni direktor Hemijske industrije „Župa“, koja je zapošljavala 1.700 radnika; proizvodila 43% svetske proizvodnje ksantata, sredstva za flotiranje ruda obojenih metala; proizvodila je i pod nemačkim brendom „Hoechst“ i pod američkim brendom „Cyanamide“; izvozila je na tržište Evrope, Azije, Severne i Južne Amerike; bila je najveći proizvođač sredstava za zaštitu bilja u ondašnjoj SFR Jugoslaviji; imala najmoderniju elektrolizu u Jugoslaviji; „Župa“ je bila firma sa najvećom prosečnom platom u Jugoslaviji u 80-tim godinama; nije bilo zaposlenog sa visokom stručnom spremom, sa 2,5 godine staža, da nije dobio stan; dok, nažalost, danas „Župa“ zapravo ne postoji, firma ima 20 radnika koji privremeno rade.

Pošto flotiranje i elektroliza nemaju nikakve veze ni s optužnicom, a ni s optuženim, očigledno je za ovakav izbor predstavljanja kriva podsvest. Pokušavajući da uspehe „Župe“ kao ordenje prikači sebi za rever, Mišković je zapravo objasnio uzroke propasti srpske privrede – da bi tajkuni poput njega mogli da stvore vlastite imperije, morale su da propadnu sve društvene i državne „Župe“, među kojima su mnoge, poput „C marketa“, „Pekabete“, Luke Beograd, pa i preduzeća za izgradnju puteva, po vrlo povoljnim cenama i u spornim okolnostima, pale u njegove spretne ruke.

Pravi uspon „giganta iz Bošnjana“ počeo je rukovanjem sa Slobodanom Miloševićem, koji mu je 1989. godine poverio funkciju potpredsednika izvršnog veća SR Srbije. Miškovića su, navodno, preporučili rezultati rada u „Jugobanci“, „Trajalu“ i „Župi“, u kojoj se prvo istakao kao finansijski, a potom i generalni direktor. Navikao na posao s hemijskim preparatima i otrovima, solidno se snašao i u izvršnoj vlasti, a još bolje u njenoj senci. U vladi je ostao samo šest meseci, toliko mu je trebalo da shvati da je došlo vreme za privatni biznis. Prema legendi, osnovao je preduzeće „Delta M“, zakupio dva apartmana u hotelu „Slavija“ i sa četvoro pripravnika počeo da se bavi trgovinom i osiguranjem, a kasnije i bankarstvom. Prema kritičarima, Milošević je Miškoviću poverio kontrolu sive finansijske zone u vreme hiperinflacije. „Delta M“ je imala privilegiju na odloženo plaćanje carine na 45 dana, što je donosilo astronomsku zaradu. Nezavisni mediji su objavljivali tvrdnje da je „Delta banka“ imala ekskluzivno pravo da od Narodne banke Jugoslavije otkupljuje devize koje je prodavala na ulici, ostvarajući profit na razlici u kursu dinara. Preko „Delta banke“ poslovali su Penziono-invalidski fond Srbije, Elektroprivreda Srbije i druga velika državna preduzeća. U arhivu Narodne banke nalaze se dokumenti koji potvrđuju da je Miškovićeva banka imala odobrenje srpske vlade da prenese 25,98 miliona dolara iz Jugoslavije u neimenovane off-shore banke. S obzirom na način rada tadašnje vlasti, logična je pretpostavka da je Miloševićev režim, u uslovima sankcija, preko „Delta banke“  na strane račune transferisao novac kome kasnije ni Interpol nije mogao da uđe u trag.

U vreme slobizma, Miroslav Mišković je, pored banke, razvio trgovačke poslove s automobilima, nekretninama, drvetom, stokom, osnovao je nekoliko preduzeća na više kontinenata i stekao status najbogatijeg Srbina. Do prvog miliona je došao, kako je jednom sam priznao, „više na tuđu glupost, nego na sopstvenu pamet“.U vreme propasti srpske privrede, gašenja stotina firmi i pada miliona građana u krajnju bedu, tokom ratova i međunarodne blokade, Mišković je napravio imperiju.

Mišković nije javno podržavao Miloševićevu politiku, ali nije mogao ni da sakrije vezu čija prisnost je uveliko izlazila iz okvira obične saradnje biznismena i državnika. Njih dvojica su bili toliko upućeni jedan na drugoga da se Mišković uselio u Miloševićev stan u Ulici 14. decembra 61/A. Iz četvoroiposobnog stana od 125 kvadrata, na trećem spratu, Milošević se 1991. preselio na Dedinje, u predsedničku rezidenciju. Kao pravi drugar, stan je ustupio Miškoviću, da ne samuje u hotelu „Slavija“. Kasnije su tamo živeli Miškovićeva ćerka Ivana i njen suprug Goran Karić. Stan, vredan oko 225.000 evra, i danas se vodi kao vlasništvo Opštine Vračar, a pretpostavlja se da su ga Miškovići otkupili, ali nisu uknjižili u katastru.

Idilično prijateljstvo potrajalo je dok Slobodan Milošević nije oboren s vlasti. Da ne bi s njim otplutao niz vodu, Miroslav Mišković se stavio na raspolaganje petooktobarskim pobednicima. Na Vidovdan 2001, kad je bivši predsednik Srbije izručen Haškom tribunalu, pojedini mediji su izvestili o proslavi koja je održana u „Deltinu“, restoranu u poslovnoj zgradi „Delta Holdinga“.

Iako se uporno distancirao od Miloševića, Mišković je tek mnogo kasnije javno progovorio o bivšem prijatelju i partneru.

– Milošević mi je ponudio saradnju krajem 1989. godine. Od mene je traženo da organizujem privatizaciju i demokratizaciju tržišta u Srbiji. Pošto sam oduvek više naginjao kapitalizmu i liberalizmu, prihvatio sam poziv, ali ubrzo sam shvatio da sam na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Napustio sam položaj potpredsednika vlade posle šest meseci, kad sam shvatio da imam drugačije ideje u vezi sa Srbijom, Jugoslavijom i razvojem. Jedan od razloga mog odlaska bio je lično Slobodan Milošević. On nije bio nacionalista, već čovek koji je voleo moć i želeo je tu moć po svaku cenu. Sve što je radio bilo je samo da bi zadržao svoju moć – rekao je Mišković u intervjuu italijanskoj agenciji „Nova“, koji je objavljen 16. novembra 2014.

Smena vlasti nije iznenadila Miškovića. Dokazujući spremnost da caru daje carevo, kao što je nekada finansirao JUL, tako je podržao i DOS. Tačno je pretpostavio da će Zoran Đinđić voditi glavnu reč, pa se potrudio da mu se na vreme približi. Pristup su mu olakšali stari poslovni partner Dušan Mihajlović i vrlo kooperativni Mlađan Dinkić. Uz njihovu pomoć uspeo je da amortizuje udar poreza na ekstra-profit. Nova vlast je Karića sankcionisala sa 40, a Miškovića sa samo pet miliona nemačkih maraka.

Đinđić je pristao da se ne raspituje kako je Mišković došao do prvog miliona i da se prema njemu ne odnosi revanšistički, ali nekoliko puta je „molio“ za finansijsku pomoć u određenim aktivnostima vladinih agencija. Pošto je znao da se takve „molbe“ ne odbijaju, tajkun je s tugom u srcu ipak pristajao da rastereti državni budžet i priskoči kad zatreba. Dobru volju za saradnjom Mišković je pokazao i kad je Đinđiću predložio da za šefa kabineta uzme „Deltinog“ vunderkinda Nemanju Kolesara, čija supruga Jelena je ostala na značajnoj funkciji u kompaniji. Takođe, ponudio se i da kupi jedne beogradske novine, kako bi promenio njihovu opozicionu uređivačku koncepciju.

Ipak, Đinđić je zadržao rezervisan stav prema Miškoviću. Finansijska policija je proveravala rad „Delte“, a lično je premijer u nekoliko slučajeva insistirao da u privatizacionim procesima ne učestvuje „Delta banka“, nego „Komercijalna banka“.

Razloge za distanciranje nove vlasti od vodećeg predstavnika „Miloševićeve finansijske elite“ objasnio je Vladimir Popović, zvani Beba, šef biroa za komunikacije DOS-ove vlade.

– Mišković nije ni ubijao političke protivnike, ni premlaćivao građane, niti sa čarapom na glavi pljačkao banke. Ali jeste podržavao režim koji je to radio i jeste učestvovao u pljačkanju Srbije. Pre svega sa olovkom i mozgom. Radio je sve, od šverca cigareta do pranja i iznošenja para na Kipar, koristio je povlastice pri uvozu i izvozu, a do najslađih para je došao preko fondova i javnih preduzeća koja su držala novac kod njega, u banci, sa mizernom kamatom, a onda bi im „Delta“ taj isti novac davala za plate, ali uz kamate koje su nekada bile i po 2-3 odsto dnevno. Nije se, međutim, eksponirao kao Karić, a davao je i gde treba i kad treba. Bio sam prisutan na prvom sastanku Zorana Đinđića i Miroslava Miškovića u zgradi vlade, koji se desio dva ili tri meseca nakon što je Zoran postao predsednik. Ja sam bio pozvan da mu kažem za glasine koje su se tada širile, a odnosile su se na njegove navodne izjave da je „kupio oprost“, jer je „dao pet miliona maraka“ Demokratskoj stranci, što nikakve veze sa istinom nije imalo. Iako nam je to potvrdio jedan njegov blizak poslovni partner, Mišković se kleo Zoranu i meni da su to laži i da nikada tako nešto nije ni pomenuo. Čak sam mu tada i rekao za ove pljačke koje je pravio preko fondova. On je pokušavao da nam objasni kako je to legalan i normalan poslovni potez i da nema ničega nezakonitog. On se na tom sastanku žalio zbog Zoranovog stalnog pominjanja „Delte“, Karića i sličnih firmi, tvrdeći da to uništava njegov sistem, a time i privredu Srbije. Zoran je onda predlagao održavanje donatorske večere gde će svi ti, koji su se tako obogatili, dati državi jednokratno deset-dvadeset miliona maraka, kao što je javno prihvatao Bogoljub Karić. Mišković se bunio, tvrdeći da nije lopov kao Karić i da neće da bude izjednačavan s njim. Rekao je tada da neće da daje, ali može da pomogne projekte vlade kreditima, privatizacijama, novim fabrikama… Kasnije sam ga puno puta viđao u zgradi vlade, ali skoro uvek u kabinetu Nemanje Kolesara. Nemanja je bio Zoranov savetnik za privredu, pa je ovaj tamo verovatno pleo mrežu kako da pojede Srbiju. Videli smo se, kasnije, u Herceg Novom dva ili tri puta, a jednom nam je na jahti Miodraga Kostića, u sred afere Janjušević-Kolesar, objašnjavajući da moraju da „lete“, tvrdio da te ljude i ne poznaje. Iako je Mišković s Kolesarevom ženom Jelenom osnovao „Deltu“, iako je Kolesar u vladu došao iz „Delte“, iako je Mišković proveo više vremena u Kolesarevom nego u svom kabinetu, gledao me je u oči i tvrdio da ga je Zoran upoznao s njim. Tad sam shvatio kakav je to čovek i šta znači izraz „varvarinski igrač“. Mišković je sa Zoranom uspostavio blizak i direktan kontakt krajem 2002. godine i tačno je da je u tom periodu počeo da pravi izuzetne monopolske pozicije u raznim sferama poslovnog života, ali je to samo započeo. Tada, krajem 2002, Zoran više nije imao podršku ni samih članova vlade, mediji i „javnost“ su ga uništavali, ministri „eskperti“ sprovodili su politiku koja je terala privrednike da napadaju vladu i Zorana, koji je, nemajući kud, pravio neke saveze i s Karićem i s Miškovićem, jer su obojica imali udruženja privrednika iza sebe i izuzetan uticaj na medije koje su kontrolisali. Karić je imao televiziju, a „Delta“ je kontrolu ostvarivao zahvaljujući budžetima za reklamu, donacijama za štampu, kovertama urednicima i Milki Forcan. U atmosferi medijskog linča čak je u „Deltinu“ organizovan i jedan sastanak između urednika medija i dueta MM. Miškovićev interes je bio da smiri političke tenzije, jer mu je to omogućavalo normalan ambijent za poslovanje.  Mišković je opstao zahvaljujući nesposobnosti i nemanju snage one heterogene vlade, ali i njegovom talentu da korumpira pojedince, pre svega političare. Postao je apsolutni vlasnik Srbije. On je vlasnik političkih stranaka, on je vlasnik skupštinskih mandata, on se pita ko će biti ministar, mediji objavljuju samo ono što se dopada Mišku i „Madame Milki“, nema privatizacije ako je on ne dozvoli. Protivnike uništava preko medija ili tera u zatvor. Razne „mafije“ u Centralnom zatvoru su dokaz moći ovog titana iz Bošnjana. Svi to znaju i ćute. Ili se plaše, ili ih plaća. Na sreću njegovih protivnika, za sada ne ubija. Ali, i Milošević je počeo tako što je prvo hapsio. On je njegova kopija u svemu. I on ima sina Marka. Tajkuni i političari od po pedeset i više godina izlaze noću po klubovima sa njegovim sinom od 26, dodvoravaju se i ponižavaju, nutkaju funkcije i mole za vezu, baš kao što su mnogi od njih cupkali po stolovima „Madone“ uz muziku Leontine – pričao je Vladimir Popović. („Status“, april 2007.)

Naravno, niko ozbiljan ne može verovati tzv. Bebi, ali njegove izjave značajno pomažu u sagledavanju atmosfere u kojoj se, posle petooktobarskih promena, našao Miroslav Mišković.

U koliko opasnoj situaciji se nalazi, vlasnik „Delta Holdinga“ nije shvatio ni 29. marta 2001, kad je njegov sin Marko pukim slučajem uspeo da pobegne otmičarima. Na putu od surčinskog aerodroma ka Beogradu, BMW u kome se, s dvojicom prijatelja, nalazio mlađi Mišković, pokušao je da zaustavi tamno plavi „audi“. Posle dva „češanja“ i preticanja, BMW je udario u bankinu i zaustavio se na autoputu. Mišković je istrčao iz auta i popeo se na nadvožnjak, gde se nalazila patrola saobraćajne policije.

Policija i Miškovići nisu ozbiljno shvatili incident, procenili su da je u pitanju bio pokušaj otimanja auta, a ne sina Marka. Deset dana kasnije, 9. aprila, u 8,15 ujutru, u bulevaru Arsenija Čarnojevića, pred uključenjem na autoput, isti „audi“ zaustavio je „alfa romeo“ u kome su se nalazili Miroslav Mišković i njegov šofer Dragan Krstić. Trojica maskiranih napadača, naoružanih „kalašnjikovima“, izvukli su Miškovića i ubacili ga u „audi“. Šofera su zatvorili u gepek „alfa romea“.

U izjavi policiji, posle oslobođenja, Mišković je opisao događaj:

– Sa svojim vozačem krenuo sam na posao. U jednom trenutku, „audi“ nam je preprečio put. Kad su me izvukli iz auta, hteo sam da otmičara udarim nogom. Zamahnuo sam, a sledećeg trenutka sam dobio udarac u glavu. Drugi maskirani otvorio je vrata i ugurali su me u njihov auto. Oči su mi oblepili širokom selotejp trakom, preko glave navukli kapu i krenuli smo da se vozimo u nepoznatom pravcu. Prvi deo vožnje je bio kratak, a onda su me prebacili u drugo vozilo. Vozač je bio izuzetno iskusan i spretan, vozio je brzo, a bilo je puno skretanja. Vozili smo se oko 20-25 minuta. Onda sam osetio da idemo po lošem putu, verovatno zemljanom. Kada smo stali, izgurali su me na zadnja leva vrata i rekli mi da idem pravo. Ugazio sam u blato, a posle tri-četiri koraka ušao sam u neku prostoriju. Mislio sam da je reč o nekoj garaži sa kanalom u sredini.Ugurali su me u uzan prostor u koji sam se spuštao metalnim merdevinama. Kada sam sišao, zatvorili su poklopac. Uspeo sam da se nekako oslobodim selotejpa i video sam na desnoj strani zid sa alkom za koju su me vezali lisicama. Na suprotnom zidu gorela je sijalica. Prostorija je bila otprilike metar i po sa metar i po, visoka oko 175 cantimetara. Posle izvesnog vremena, izveli su me iz šahte i tražili da mobilnim telefonom pozovem sekretaricu. Posle poziva iznova me vraćaju u prostoriju-šaht. Potom su me vozili desetak minuta, a onda su mi dali telefon da zovem Milana Spasojevića. Posle su tražili da zovem i ministra policije Dušana Mihajlovića i prenesem mu njihovu poruku. Onda su me ponovo vratili u onu prostoriju…

Mišković nijednom nije imao priliku da vidi svoje otmičare, samo je iz razgovora primetio da jedan ima beogradski, a drugi bosanski naglasak. O otkupnini Mišković je pregovarao sa čovekom koga su otmičari oslovljavali sa „šefe“. „Šef“ je tražio da mu se isplati deset miliona maraka, ali, kad mu je Mišković objasnio da nema šanse da sakupi toliko, pristao je na upola manju cifru. Dogovor su potvrdili rukovanjem.

Pare za otkup prikupio je Milan Spasojević, Miškovićev kum i direktor jednog sektora u kompaniji „Delta“. Otmičari su mu dali uslov da do 17 sati preda pet miliona maraka. Pošto je taj rok probio, kriminalci su mu dali još dva sata, uz uslov da doda još dva miliona maraka. Kad je prikupio celu sumu, Milan Spasojević je postupao po uputstvima koja su mu otmičari davali s različitih telefona. Nekoliko sati se vozao tamo-amo, čas prema Nišu, pa prema Novom Sadu i nazad. U zoru 10. aprila, kad su primili otkup, otmičari su kod muzeja „25. maj“ oslobodili Miroslava Miškovića. Pare su prebrojane i podeljene u kancelariji Ljubiše Buhe Čumeta, šefa surčinske mafije. Pola plena je, navodno, uzeo Milorad Ulemek Legija.

Bez obzira na to što ga kidnaperi nisu tukli i zlostavljali, Mišković je vrlo teško podneo tu nevolju. Posle straha za svoj i život članova porodice, naročito se iznervirao kad je saznao da je slobodu platio sedam a ne dogovorenih pet miliona maraka.

– Stvarno sam mislio da ti kriminalci imaju neku čast i da drže reč. Dogovor je bio pet miliona i pružili smo jedan drugom ruku – razočarao se Mišković.

Tri nedelje kasnije, u Parizu su zbog falsifikovanih pasoša uhapšeni Dušan Spasojević, Mile Luković, Vladimir Milisavljević i braća Aleksandar i Miloš Simović. Deportovani su u Beograd, gde im je određen pritvor. Sredinom jula 2001. osuđeni su zbog tog krivičnog dela, Spasojević na 15 meseci zatvora. Novu istragu, pod sumnjom da su izvršili otmice Miškovića, Dragoslava Vukovića i Milenka Aleksića, dočekali su na slobodi. Zaštitu im je, prema tvrdnjama brojnih svedoka, među kojima su i tadašnji čuvari u Centralnom zatvoru, pružao Čedomir Jovanović, koji je nekoliko puta posećivao Dušana Spasojevića. Jedan zatvorski stražar (Ljubiša J.) kasnije je javno tvrdio da mu je Spasojević ispričao kako se s Jovanovićem posvađao oko podele novca od otkupa koji je plaćen za Miroslava Miškovića.

– Kad smo krenuli ka kancelariji upravnika Blanuše, Spasojević počinje da mi priča, sam od sebe… Kaže mi doslovce: „Ljubo, zapamti, ovaj mali je došao da traži pare! Pare koje smo uzeli od otmice Miškovića! Iz Francuske su nas deportovali kao zbog pasoša, a sada nas krive za otmicu! I još pare hoće da izvuku! E, ne dam! Pare su na sigurnom. I sad hoće da podignu optužnicu protiv mene za otmicu Miškovića, a oni su nam naredili da ga otmemo. Oni koji mi sada traže pare. Rekli su nam da ne sme dlaka s glave da mu fali, a tim parama od otmice trebalo je da plate hapšenje Miloševića, ali se to posle izjalovilo.“ Sve mi je to ispričao Spasojević – tvrdio je čuvar Ljubiša J.

predragpopovic.wordpress.com