Mirovni (ne)sporazum

Glava i panj

0
554

ekipaDa li iko danas veruje srpskoj aktuelnoj vlasti kada kaže da nešto neće prihvatiti ili kada tvrdi da će nešto uraditi? Teško. Na primer, Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije, ovih dana uverava javnost da neće potpisati nekakav „mirovni sporazum“ s Kosovom, onako kako to tvrdi njegov šiptarsko-natovski partner i “premijer” samoproglašene paradržave Kosovo, Hašim Tači. Koliko ima onih koji bi danas mogli da poveruju da Dačić u ovom slučaju govori iskreno i ozbiljno? Pretpostavljam, veoma malo, jer današnji srpski režim je, bukvalno, na kraju, prihvatao sve ono za šta je u početku pričao da tako nešto neće prihvatiti ni po koju cenu. Konkretno, kada je Kosovo i Metohija u pitanju, Srbija je radila sve suprotno od onoga što je njena vlast u prvi mah zastupala. Pomalo to liči na onu čuvenu „narodnu“ o devojkama: Ako kaže „ne“, to znači „možda da“, ako kaže „možda“, to znači „da“, s tom razlikom što kod srpskih vlastodržaca nema onog „možda“ – ostalo je samo – „da“.

Kada čovek već zagazi u baruštinu i popršće se blatom u većoj meri, takav tada nema više nikakvog razloga da pazi da se ne uprlja. Već se toliko „isflekao“ da jedna dodatna mrlja više i ne može da se primeti. Kao u Šekspirovom Ričardu II: „Što je vedrije i čistije nebo, sve ružnije izgledaju oblaci koji u njega uplovljavaju“. To jeste, kada imamo crno (mutno) nebo, tada uopšte ne mogu da se vide novi (crni) oblaci koji ruže nebo. Ili, nebo je tada samo po sebi toliko ružno, da se više ne može naružiti. Situacija u današnjoj Srbiji bi se mogla uporediti baš sa takvim mrkim i mutnim nebom, koje dan pretvara u noć.

vladimir-popovic-i-zorana-mihajlovic-1386367595-408455Šta srpski čelnici, kakvi su pomenuti ministar spoljnih poslova ili predsednik srpske vlade, još mogu da izgube? Obraz? Čast? Poštenje? Dostojanstvo? Na ličnom planu oni su sa takvim vrednostima, reklo bi se, odavno raskrstili. I pravi problem i nije njihova lična čestitost ili, pak, sudbina, jer čovek, u neku ruku, ima pravo da bude onakav kakav želi da bude. Naravno, to pravo on gubi u onom času kada njegove odluke imaju (ili mogu da imaju) negativne posledice po nekoga u njegovoj blizini ili okruženju. Tada stvari poprimaju drugačiju dimenziju i tada okolina mora da reaguje kako bi se zaštitila od neodgovornosti pojedinca, koji svoju volju, želju ili ambiciju, pokušava da sprovede na tuđu štetu ili preko tuđih leđa. Najgore je, svakako, ako se takav pojedinac nađe na mestu sa kojeg njegove aktivnosti mogu da upropaste društvo kao celinu.

Jasno je da Hašim Tači ne bi pred Angelom Merkel govorio o nečemu što mu ona ne bi dopustila. Zapravo, Tači govori ono za šta dobije odobrenje da govori. I stoga, pomenuta Tačijeva tvrdnja, da će Srbija uskoro „potpisati mirovni sporazum s Kosovom“, ima istu snagu kao da je to isto, umesto Tačija, izgovorila nemačka kancelarka. Iz svega jasno proizilazi da je Srbiji, kroz Tačijeva usta, isporučen još jedan nemački ultimatum. U stvari, što je za Srbiju još poraznije i žalosnije, ultimatumi koje Nemačka godinama, na razne teme, šalje Srbiji – i nisu ultimatumi u pravom smislu te reči. Tu je pre reč o ucenama srpskog državnog vrha, koji je prinuđen da zbog straha za vlastitu sudbinu (pa i život), čini ustupke u ime zemlje koju vode; ustupke koje suverena država nikada i ni po koju cenu ne bi učinila. Ono najgore što može da zadesi jednu državu i narod, nije ni glad ni rat, pa ni kuga, već su to vazalni, ucenjeni i uplašeni vladari. Tako se gube sve bitke unapred, a neprijatelj svoj cilj postiže jednostavno, bez ikakvog ozbiljnijeg napora.

To što Ivica Dačić tvrdi da neće potpisati „mirovni sporazum“ sa šiptarskim Kosovom, moglo bi da bude istinito, ali jedino u onom delu kada je reč o nazivu samog dokumenta. To jeste, Dačić potpisati ono što od njega traži EU (ili, tačnije, Nemačka), ali to neće biti „mirovni sporazum“, već će se smisliti neka druga sintagma, koja će srpskoj javnosti izgledati manje opasna. Naime, Srbija mora da prizna Kosovo, ovog puta direktno, i to zvaničnici EU sve manje kriju. Još od doba pokojnog nemačkog ambasadora u Srbiji, Andreasa Cobela, koji je otvoreno rekao Srbima da im je pametnije da priznaju Kosovo, nego da se otvaraju druga pitanja – Sandžak, Vojvodina; brojni političari iz zemalja Evropske unije potvrdili su da Srbija mora da prizna paradržavu Kosovo, da bi se uopšte moglo razmatrati pitanje njenog prijema u EU. Poslednji primer je izjava Đanija Pitule, predsednika Evropskih socijalista u EU parlamentu, koji je ovih dana na direktno pitanje dao direktan odgovor: „Da! Srbija mora da prizna Kosovo!“ Priznanje Kosova je uslov svih uslova, pred kojim se srpskoj javnosti pokušavaju držati vezane oči.

Da bi se shvatila sva dubina srpske tragedije, dovoljno je da se podsetimo Dačićevih reči zabeleženih u nedeljniku NIN iz marta 2013. godine, kada je on, između ostalog, rekao i sledeće: „Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom!?“ Tako nešto nijedan Srbin, a pogotovo onaj koji vodi srpsko društvo, nikada ne bi izjavio svojom slobodnom voljom. Dakle, nema mesta nikakvoj sumnji da se vrh srpske države, iz ličnih razloga (strah za vlastitu sudbinu), odrekao svih srpskih interesa, pa i onih najvitalnijih.

Nataša-Kandić-Sonja-BiserkoIsto tako, postaje sve evidentnije, da i ovo evroatlantsko kormilo Srbije sve više preuzimaju nevladine organizacije. NVO sektor, valjda, nikada i nigde u modernoj istoriji sveta, nije postao toliko moćan kao u Srbiji, da, u stvari, direktno vlada ovom zemljom. Dokaz za takvu tvrdnju ne moramo dugo da tražimo: Nadgledanje poglavlja 35 tokom „pristupnih pregovora“ sa EU (koje reguliše odnose Srbije i samoproglašenog natovskog Kosova) i zvanično je povereno Sonji Biserko, Nataši Kandić i sličnim osobama od „posebnog poverenja“. I šta onda očekuje Srbiju, ako njome upravljaju veleizdajnici, oni koji svedoče u Hagu protiv svoje zemlje i koji optužuju Srbe za navodni genocid nad Hrvatima? Ili, ako njome upravljaju oni koji su lažno optužili predsednika države da je „ubijao babe i dede“ u slavonskom selu Antin?

Konačno, ako srpska vlada, pre donošenja važnih spoljnopolitičkih odluka, mora da se konsultuje sa čelnicima Instituta za javnu politiku, na čijem čelu se nalazi čovek sazdan od čiste laži, tada je to isto kao kada bi se žrtva konsultovala sa dželatom, koji je najbolji (najbezbolniji) način postavljanja glave na panj.

Za www.koreni.rs.

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime