Misao o srpskom stanovništvu

0
912

srpskoratnoslikarstvo06

Ako srpsko stanovište nije unapred suprotstavljeno ideologijama jugoslovenstva, one su unapred suprotstavljene njemu

Suočen sa besprizivnim i žučnim obezvređivanjem same zamisli o srpskom stanovištu kao mogućem političkom stavu, kao jednom od stavova koji ispunjavaju našu političku pozornicu, čovek biva pomalo zatečen: pogotovo ako je pošao od saznanja da živi u Srbiji, naročito ako je upućen u okolne političke pejzaže, svakako ukoliko ima nekih osnovnih vesti o savremenim evropskim političkim procesima. Jer, nijedan od mogućih istorijskih konteksta ne isključuje regionalno i evropsko postojanje autentičnih analogona same zamisli o srpskom stanovištu. Otud je neminovno da se zapitamo o ukorenjenoj predstavi, očvrsloj i razgranatoj, koja koliko neobrazloženo toliko i beuslovno osporava pravo na postojanje srpskog stanovišta kao kulturno-političkog stava.

Sámo osporavanje uvek apeluje na neku savremenost koja, pak, svoju snagu crpe iz svojih budućih mogućnosti: postoji neko sada koje nas obavezuje onim što će tek biti. Zajamčena potpunim institucionalnim odsustvom bilo kog poslanika koji bi predstavljao evroskeptičku ili nacionalnu orijentaciju, neprikosnovena u prvenstvu koje joj daju masovni mediji, vladajuća ideologija evropejstva nastoji da unapredi zatečeni mehanizam navika, običaja, potiskivanja i prinuda, koji nam je ostavilo višedecenijsko javno iskustvo.

Odlučujući zupčanici aktuelnog kulturno-političkog mehanizma oblikovani su dugotrajnim dejstvom ideologijâ jugoslovenstva. Upravo je upotreba ovih ideologija odigrala ulogu onog činioca koji je trebalo da neutrališe i – postepeno – poništi svaku javnu zamisao o srpskom stanovištu. Tako je bilo od samog nastanka jugoslovenske države. Jer, nova državna konfiguracija poimana je kao nešto što nalaže promenu pređašnjih shvatanja koja su bila u visokom stepenu vezana za postojanje srpskog stanovišta. U sukobu između starih i novih predstava iskristalisao se niz elemenata koji ne pripadaju samo političkim prilikama nego i kulturnoistorijskim konstantama. Upravo se ti elementi aktuelizuju u sličnim okolnostima.

Panoramu motiva, ideja i postupaka koji se ponavljaju u sadašnjim prilikama nudi nam jedna davnašnja polemika: od 1. oktobra 1924. godine do 11. aprila 1926. godine trajala je rasprava o „istorijskoj ulozi Srba“. Ona se odvijala u nemirnom i vrtložnom vremenu. Jer, posle problematičnog donošenja Vidovdanskog ustava slabom kvalifikovanom većinom, suvišnog centralizovanja i prekomernog ograničavanja veličine i ovlašćenja teritorijalnih oblasti, forsiranog uvođenja novog ustavnog stanja bez prethodnih priprema, nastao je znatan sukob ne samo između političkih stranaka nego i između različitih narodnosnih grupa u novostvorenoj državi. Loša državna administracija, skopčana sa korupcijom i zloupotrebama vlasti, potonji razlozi političkog oportuniteta da bi se zadovoljile težnje onih koje je trebalo pridobiti za ideju jedinstva, stvorili su ambijent velikih društvenih uznemirenosti i nervnih prenapregnutosti, u kojem ni srpsko-hrvatski sporazum – koji se pojavio pri kraju polemike, ulaskom Hrvatske seljačke stranke u skupštinu i vladu – nije delovao kao postojan rezultat na putanji državnog i narodnog jedinstva.

Sama rasprava odvijala se – sa jednim značajnim izuzetkom – u časopisu Nova Evropa, koji je izlazio u Zagrebu, koji je oblikovan u važnim saglasnostima sa idejama i pogledima Siton-Votsona, uticajnog britanskog eksperta za istočno pitanje, južnoevropska i balkanska područja: nesumnjiv i dugotrajan apologeta hrvatskih interesa, nekima je izgledao kao zao duh srpsko-hrvatskih odnosa. Taj časopis, koji je uređivao avangardni pesnik, naučnik i publicista Milan Ćurčin, obrazlagao je i zastupao osobenu vrstu jugoslovenske ideologije u novostvorenoj državi. U takvom okruženju dolazi, dakle, do rasprave u kojoj učestvuju poglavito ljudi srpskog porekla, pa ona ima karakterističan oblik unutarsrpske rasprave o jugoslovenstvu, koja posredno otkriva istorijsku sudbinu ideje o srpskom stanovištu.

U tekstu kojim rasprava počinje i koji nosi dalekosežan naslov „Uloga Srba“, objavljenom 1. oktobra 1924. godine, Laza Popović – jedan od najznačajnijih urednika časopisa, u tekstualnom smislu gotovo alter egoglavnog urednika – postavlja pitanje o mogućem i valjanom srpskom odgovoru na istorijski izazov novih okolnosti. Jer, taj izazov ne oličava sámo nastajanje jugoslovenske države nego i precizno ocrtan raspored sila u kulturno-političkoj stvarnosti. Kakav je taj raspored? On počiva na saznanju kako „postoji danas već kompletna organizacija Hrvata, a organizacija Slovenaca funkcioniše izranije“,[1] jer „desilo se na nesreću još nešto, elementarno i tragično: Slovenci i Hrvati odvojiše se od opštega i stadoše na svoja takozvana domaća stanovišta“. [2] Ova svest o situaciji svakako da upućuje na neku promenu u ponašanju.

Da bismo shvatili kakva promena u ponašanju treba da nastane, Popović naznačuje kako su razlozi za obrazovanje slovenačkog i hrvatskog stanovišta neraskidivo i bezuslovno vezani za srpsko ponašanje. Jer, „ako je to zlo, to jest ako ne vodi dobrome, krivica je na srpskoj strani: u Hrvatskoj i Sloveniji ’srpska akcija’ daje povoda reakciji“, [3] pa je „odgovornost pred celinom bačena u prvom redu na Srbe, utoliko pre što su oni provocirali ono odvajanje“. [4] U ovom razmišljanju je potpuno odsutna svest o dugotrajnoj političkoj slovenačkoj i hrvatskoj tradiciji koja uslovljava i oblikuje stanovišta nacionalnog ekskluzivizma, jer su to bili oblici zaštite i unapređivanja nacionalnih posebnosti u Habzburškoj monarhiji. Svi se ti brojni činioci potpuno uklanjaju sa političke pozornice, da bi neproblematizovana ostala svest o tome da je hrvatski ekskluzivizam samo reaktivan, izazvan, posledičan.

U skladu sa osveštanom tradicijom ovog aksioma hrvatske politike, dolazi do potpunog prenebregavanja dubokih istorijskih zasada hrvatskog stanovišta, do zanemarivanja njegovih eksplicitnih izraza, poput poznate izreke Ante Starčevića o Srbima kao nakotu za sekiru, kao što dolazi i do zanemarivanja nepotkupljivih istorijskih i ličnih osvedočenja u masovne akcije protiv Srba u Habzburškoj monarhiji, jer su protivsrpski izgredi u Zagrebu bili česti: 14 i 15. oktobra 1895, juna 1899, februara 1900, i – posebno – u septembarskom pogromu 1902. godine. [5] Da bi se, dakle, obrazovala svest o prvostepenoj srpskoj odgovornosti za nastajanje hrvatskog stanovišta,neophodno je zanemariti sámo istorijsko iskustvo: i u području zamisli, i u području činova; i kao lično, i kao opšte iskustvo. Tek se tada hrvatsko stanovište može svesti na političke prilike u šest prvih godina novostvorene države, premda je ono proisteklo iz starijih oblika hrvatskog političkog mišljenja.

U ime čega nastaje ovako veliki previd koji deluje kao svesno samooslepljivanje? On kao da se pojavljuje usled osobene fatamorgane koju stvara pounutrašnjeno jugoslovenstvo, jer ono poprima svojstva neke opštosti koja deluje snagom neumitnog. Čak i oni tragovi stvarnosti koji otkrivaju da stvari nisu onakve kakve se prikazuju, da srpska odgovornost nije tolika kolikom se pravi, bivaju neutralisani: „To, dabogme, ne mora da bude realno stanje stvari, ali je u svesti, a to je dosta. Ta se svest proteže na sve staleže i na sve grupe.“ [6] Tako se obrazovana javna svest – koja je svagda posledica dugotrajnog taloženja navika, običaja, predubeđenja i interesa – shvata kao trenutna činjenica, ali i kao nešto nepromenljivo i zadato, čak i ako nije u skladu sa samim činjenicama. U takvim okolnostima, kada je već zasnovano i slovenačko i hrvatsko stanovište, u čemu se ogleda istorijska uloga Srba?

Ona ima svoj trenutni i svoj dalekosežni momenat. Otud se ona ogleda u nastojanju da se postigne „sporazum danas, a jedinstvo posle“, pošto se „oboje mora hteti, mora jasno uočiti, i za obojim se mora ići svom energijom“. Nije bez značaja nagomilavanje predodređujućih, imperativnih, bezuslovnih uputstava u ovako intoniranom nalogu: tako se u ovoj rečenici tri puta ponavlja glagol morati. Šta je, dakle, imperativni nalog trenutka? „Srbi moraju po svaku cenu održati zajednicu i jedinstvo celine.“ [7] Narasta bezalternativni potencijal samog naloga: Srbi ne samo da nešto moraju nego to ima da bude po svaku cenu. Da bi se u stvarnosti otelotvorila i održala ideologija jugoslovenstva, neophodna je – dakle – krajnja srpska predanost kao obescenjivost svake srpske cene.

Šta to znači? „Opšta reakcija sastojaće se u građenju svesti, da za opstanak i sreću, za blagostanje i zadovoljstvo cele ove društveno-državne zajednice, u kojoj se i za koju se živi, treba dati sve što se najbolje može i ima, i u tome naporu videti svrhu života.“ [8] Istorijska uloga Srba – i svrha života – prebiva u tome da daju sve, ne bi li opstala društveno-državna zajednica sa kojom se niko ne poistovećuje, pošto se na nju već motri iz perspektive zasnovanih ekskluzivizama: sa slovenačkog i hrvatskog stanovišta. Kakve god da je prirode ovaj nalog, njegov prvi i neophodni praktični momenat sastoji se u tome da stvori svest u kojoj „svetluca uverenje o apsurdnosti jedne srpske plemenske organizacije, srpskog fronta, sve kad bi njegovo stvaranje i bilo odmah moguće i provedivo.“ [9] Nužni uslov da se krene put sreće i blagostanja novostvorene društveno-državne zajednice jeste da se – u istom času kada su u dejstvu zahtevi slovenačkog i hrvatskog stanovišta – ne obrazuje nikakvo srpsko stanovište.

Da Vas podsetimo:  Kako su obmanjivali građane o opremi i testovima

To nije samo neophodni uslov jedne društvene i političke situacije nego je ugaoni kamen svake ideologije jugoslovenstva. Otud Srbi treba da svrhu života potraže u napuštanju bilo kakve zamisli o srpskom stanovištu: u tome je njihova istorijska uloga. Jer, „kad ta ideja pobedi među Srbima, nastaće nova reakcija kod Hrvata, pa i kod Slovenaca, reakcija u pozitivnom smislu, – probiće i njihova jugoslovenska duša plemenski obruč i preliti granice uske pokrajinske svesti.“ [10] Šta nam jamči da je reč o neumitnosti ovakvog ishoda? Ko određuje čas u kojem je pobedila jedna ideja u srpskoj kulturnoj politici? Ako se o njenoj pobedi kod Srba zaključuje na osnovu hrvatskih reakcija, onda se zanemaruje da su hrvatske težnje originalnog porekla i da nisu nužni plod činova srpske politike. Tako se ova zamisao o pobedi jugoslovenske ideje u hrvatskoj kulturnoj politici pojavljuje prevashodno kao neophodna ideološka racionalizacija izvornog nastojanja da se – u korist ideologijâ jugoslovenstva – zatomi svaka svest o srpskom stanovištu.

Istorijska uloga Srba – po Lazi Popoviću – nije u negovanju srpskog stanovišta, u njegovom oblagorođavanju i postepenom usklađivanju sa univerzalnim oblicima života i uverenja, nego u porađanju jugoslovenske svesti unutar slovenačkog i hrvatskog stanovišta. Sama jugoslovenska svest se pojavljuje kao nešto bezuslovno, nesporno, neproblematično u istorijskom zadatku Srba: oni snose odgovornost za njeno buđenje i u slovenačkoj i u hrvatskoj javnoj i delatnoj svesti. U ovakvom razmišljanju ima čudne spletenosti jednog neobrazloženog mesijanizma i jedne bezrazložne usmerenosti ka samoporicanju. Oni tvore jedan nalog koji ne podleže nikakvoj istorijskoj i aktuelnoj evidenciji: bezalternativnost samog naloga počiva na potpunom privilegovanju onoga što treba nad onim što jeste.

Ovako uobličeno shvatanje istorijske uloge Srba izazvalo je – u Novoj Evropi od 21. novembra 1924. godine – kritički odziv LJubomira Stojanovića. Ovaj izuzetni srpski naučnik, filolog krupnih zahvata i postignuća, predratni ministar i predsednik vlade, predvodnik samostalnih radikala, koji je insistirao na moralnoj komponenti politike, u meri da je njegova stranka često nazivana „moralnom žandarmerijom“ predratne političke pozornice, bio je u zrelom životnom dobu, ostvarenih ličnih ambicija u visokom stepenu, predvodnik republikanske stranke u posleratnoj monarhiji i zagovornik autonomnog uređenja jedne centralizovane države: bio je, dakle, u naglašenoj opoziciji. On je pokušao da raspravu koja je istorijsku ulogu Srba postavila u perspektivu mogućnosti, u područje naloga i imperativa, kao duboko iracionalnih i nesigurnih projekcija istorijskog nasleđa i kretanja, premesti na tvrdo tle realnosti i proverivosti, kao racionalno sagledavanje sredstava i ciljeva.

Tako je – u tekstu pod naslovom „Još o ulozi Srba“ – naglasio kako se „svi Srbi… osećaju kao jedna celina prema drugim narodima i plemenima“. [11] Ova učvršćenost nacionalne individualnosti pojavljuje se iako – za razliku od izgrađenog slovenačkog i hrvatskog stanovišta – „nema jedne plemenske srpske organizacije, pa ni jedne političke orijentacije“, [12] kao što „kod Srba ima regionalizma“. [13] Osećanje srpskog integralizma relativno je, dakle, preovladavalo nad istorijskim iskustvom srpskog regionalizma.

Ljubomir Stojanović je nastojao da razvije diferenciranu javnu svest, u kojoj je neophodno razlikovati oblike i uređenja države, usklađivanje različitih mentaliteta i nasleđa u društvu, od ideje srpskog integralizma ili srpske ideje kao takve. Otud rđav rad činovnika po novooslobođenim pokrajinama ne treba vezivati za njihovo srbijansko poreklo, jer „ti ljudi ’jašu’ ne samo ’prečane’ nego i Srbijance, po celoj Srbiji, pa i usred Beograda“. Nije, dakle, valjano rđav i koruptivan rad administrativnih činovnika vezivati za njihovu regionalnu pripadnost, pogotovo iz pojedinačnih slučajeva obrazovati javnu svest o opštim svojstvima jedne kulturnoistorijske tradicije, pa „govoriti o kakvoj želji Srbijanaca da ’jašu’ druge, kleveta je, ma i nehotična“.[14]

Sva ova istančana razlikovanja nemaju onaj sudbonosni značaj za istorijsku ulogu Srba kakav ima Stojanovićevo odbijanje imperativnih naloga jugoslovenstva u dva momenta. Jer, znameniti srpski filolog je izričit u tvrđenju da istorijska uloga Srba ne može biti u tome da po svaku cenu održe novostvorenu društveno-državnu zajednicu. Srbi je – odsečan je on – ne moraju održati, ali „ne zato što oni to ne bi hteli, već što ne mogu“. [15] Tako je pomeren smisaoni naglasak sa htenja kao subjektivne kategorije na moć kao objektivnu činjenicu. Uvedeno je prakseološko načelo u razumevanje istorijske situacije: da bi zajednica bila održiva, što bi trebalo da bude cilj, neophodno je da svi njeni sastojci, kao sredstva koja su u skladu sa ciljem, teže njenoj održivosti. Tako je jedna sasvim realna i proveriva činjenica postavljena nasuprot apstraktnoj i ultimativnoj ideologiji jugoslovenstva. Ta činjenica proističe iz konkretne egzistencijalne evidencije: „Oni ga, po nevolji, održavaju evo već šest godina, ali ga održati ne mogu.“[16]

Ovaj trezveni momenat u razmišljanju vrsnog naučnika, koji je potonje istorijsko iskustvo učinilo nepomerivim iskustvom, praćen je – i to je od velikog značaja – povratkom srpskom stanovištu: „Srbi niti moraju, niti hoće, niti treba silom da ga održavaju, već moraju gledati sebe.“ [17] Ovaj blesak trezvenosti, ovaj rasvetljujući čas u kojem se pomalja srpsko stanovište, praćen je otklanjanjem svake nametnute svesti o posebnoj srpskoj odgovornosti za novostvorenu društveno-državnu zajednicu. Jer – veli Stojanović – odgovornost mora uvek biti zajednička a nikako posebno srpska, utoliko pre što je Jugoslavija država i realnost, nešto sasvim praktično i izračunljivo, dok je jugoslovenstvo tek nesigurnost i mogućnost. On, dakle, odbija da jednu realnost, koja se procenjuje sporazumima, ugovorima i rokovima, shvati kao bezuslovnost samo zato što tako nalaže jedna mogućnost.

Jer, realistična svojstva srpskog stanovišta podrazumevaju ugovorni karakter samog jugoslovenstva, pa se državno jedinstvo „može… odmah stvoriti, samo ako to hoće sva tri plemena (ili kako Hrvati vole da kažu, sva tri naroda): a ako od njih troje samo jedno neće, onda ni njega ne može biti“. [18] Nije prošlo mnogo vremena od nastanka novostvorene društveno-državne zajednice dok se pojavilo jedno sasvim realistično i demokratsko mišljenje o njenoj istorijskoj sudbini. Odlučujuće je pitanje: zašto je ovo mišljenje – uprkos izvrsnoj reprezentativnosti njegovog nosioca – ostalo tako nedelotvorno u srpskoj javnoj svesti?

Sam Stojanović je isijavao neko duboko pouzdanje u životnu sposobnost srpskog stanovišta. Otud je odviše hrabro povlačio i poslednju konsekvencu iz sopstvene procene aktuelnih okolnosti: „Ako se ne može održati Jugoslavija, Srbi moraju, hoće, i mogu održati svoju novu, veliku, i ujedinjenu Srbiju“, jer „ne radi se ovde o glavi Srbima, već se radi o glavi Jugoslavije“, pa „kad smo mi mogli za više od sto godina održati malenu sa svih strana prigušenu predratnu Srbiju, i u susedstvu neprijateljske Austrijske Carevine, moći ćemo nesumnjivo održati veliku posleratnu Srbiju, a bez Austrije i pod boljim međunarodnim prilikama“. [19] Dok je Laza Popović posezao za imperativnim i voljnim glagolima tek kada bi se približio ideologijama jugoslovenstva, karakteristično je kako je uzorni srpski političar upotrebio takve glagole – „moraju, hoće“ – u času kada se dotakao misli o srpskom stanovištu. NJegove procene povoljnih spoljašnjih okolnosti svakako su bile preuveličane, premda je njegovo pouzdanje u srpsko stanovište proisticalo iz očvrsle istorijske i političke tradicije, koju će tek potonje ideologije jugoslovenstva učiniti poroznom i slabom.

Koliko je Stojanovićev povratak srpskom stanovištu, kao povratak nečemu što je bilo racionalno i realno politički obrazloženo, što je imalo svojih korelata i u unutardržavnom i u spoljašnjem okruženju, bio subverzivan po obrazovanu ideologiju jugoslovenstva, pokazuje okolnost da njegov tekst nije ostavljen bez komentara u Novoj Evropi. U komentaru Milana Ćurčina dominira stav kako je jugoslovenstvo već postalo realnost i kako ono – u 1924. godini – znači isto ono što znači nemstvo, dok određenja Srbin ili Hrvat „znače još manje nego što tamo znače Bavarac, Saksonac, Prus“. [20] Ova vapijuća neistina – koja će vremenom postajati sve veća – pokazuje nam kako je ideologija jugoslovenstva od početka podrazumevala duboko i svesno neuviđanje istorijskih i kulturnih činjenica, potpuno zanemarivanje raznorodnih uticaja i nasleđa, bezuslovno osporavanje svakog egzistencijalnog oblika srpskog stanovišta i – nota bene – neproblematično pristajanje na obrazovanje i delotvornost slovenačkog i hrvatskog stanovišta. Upravo je ovakav raspored smisaonih naglasaka omogućio asimetrični simetrizam kao skriveni temelj različitih ideologija jugoslovenstva.

Da Vas podsetimo:  Pismo iz karantina

Sama zamisao o srpskom stanovištu uslovila je brojne i istovrsne odzive u Novoj Evropi. Tako je Laza Popović ustvrdio da „tek malopre je jedna velika ideja (ideja srpska) odletela u zaborav i u mrak, a iza nje je već ostao strahovit levak vrtloga i praznine“. [21] Ovo je jedan od ključnih iskaza u dugotrajnoj polemici. Jer, sadržaj ove misli predstavlja često prećutanu i podrazumevanu no svakad težišnu istinu svih ideologijâ jugoslovenstva. NJeni naglasci su precizni: ne kaže se da je srpska ideja, poput drugih partikularnih ideja, otišla u mrak i u zaborav, već se – u oglašavanju njene smrti – kao samorazumljivo prihvata delotvorno postojanje slovenačkog i hrvatskog stanovišta. U takvom rasporedu sila ultimativno se oglašava nestajanje srpske ideje. To je sudbonosna proporcija: nestanak srpskog stanovišta je nužan uslov za obrazovanje društveno-državne zajednice koja je uobličena u saglasju sa ideologijama jugoslovenstva. Ova proporcija racionalizuje i ideologizuje najunutrašnjiji pokret samoporicanja i pretvara ga u nužan deo istorijskog i društvenog mehanizma koji postepeno počinje da upravlja javnom svešću.

Ako se ova izričita tvrdnja Laze Popovića poveže sa njegovim prethodnim razmišljanjima o istorijskoj ulozi Srba, onda nas njihov sklad dovodi do saznanja o tome da je istorijska uloga Srba u tome da se po svaku cenu založe za egzistencijalni, kulturni i politički zaborav srpske ideje. Ka kom cilju mora biti upravljeno ovo dalekosežno istorijsko kretanje? Gde se nalazi privilegovano područje odlučujućeg raspleta istorijskih sukoba? Na kom mestu je neophodna vladajuća svest o mraku u kojem je iščezla srpska ideja? „Da bi do potrebne reakcije u Beogradu došlo, mora Beograd da bude osvojen i pobeđen došljacima, koji će imati duha, srca i hrabrosti, i koji će na bedemima Beograda podići zastavu Jugoslovenstva.“ [22] Zaborav srpske ideje nalazi se, dakle, u bitnoj korelaciji sa podizanjem zastave jugoslovenstva: nije reč o proizvoljno dovedenim elementima u istorijsko-politički odnos, već je sam odnos uspostavljen u zakonomernoj rezonanci istorijskih pokreta, kao što je Beograd imenovan za njegovo privilegovano područje.

Nije drukčije mislio ni Nikola Stojanović kada je – 21. decembra 1924. godine – napisao da „prvenstvena zadaća Srba u državi je: da budu što bolji Jugosloveni“. [23] Ostalo je neobrazloženo zašto bi ovaj zadatak važio samo za Srbe, odakle ova unapred upisana odgovornost srpskog naroda za sudbinu jugoslovenstva, kao i posledična krivica za nepovoljan ishod samog jugoslovenskog poduhvata. Nikakva ideja uzajamnosti ne postoji na ovako obrazovanom istorijskom i političkom horizontu. Jer, postoji samo nalog jugoslovenstva koji bezuslovno obavezuje samo srpsku promenu ponašanja. Otud Laza Popović – 11. januara 1925. godine – može da napiše kako „iza formiranja središta, i iza preuzimanja velike, jugoslovenske ideje, predstoji Srbima pohod na zapad, u susret Hrvatima“. [24] Ideologije jugoslovenstva – u ovoj artikulaciji – podrazumevaju snažno kulturološko predodređenje, jer su zamislive samo u zapadnoj kulturološkoj redakciji svog smisla. Pravac kretanja koji podrazumeva istorijski susret sa Hrvatima nužno je prethodno utrven kao zapadni pravac: sam odnos sa Hrvatima pripada otud zapadnoj perspektivi sagledavanja i procene istorijskih aktera. Taj odnos je, dakle, refleks i transfer jednog dalekosežnijeg pomeranja. Nije otud moguće obrnuto kretanje: Hrvata u susret Srbima.

Treba opaziti da Srbi u Jugoslaviji, zbog Jugoslavije, negde putuju: „To nije jedini pohod, ali je po redu i po važnosti prvi i neodloživ… Bez jugoslovenske ideje Srbi ne mogu među Hrvate.“ [25] Ako bez jugoslovenske ideje Srbi ne mogu među Hrvate, premda ne važi i obrnuto, jer je već obrazovano hrvatsko stanovište, a sama jugoslovenska ideja nužno podrazumeva zaborav srpske ideje, onda bez tog zaborava unutar jugoslovenske ideje, kao potpunog samozaborava, srpski narod ne može stupiti u plodan, dobronameran i autentičan doticaj sa zapadnom tradicijom, pa je srpsku ideju neminovno ukloniti kao prepreku „u pohodu na zapad“. Jer, „Srbi moraju svoju prošlost ostaviti ’kod kuće’, skinuti je sa sebe, i tako poći napred, oružani jedino čovečanskim vrlinama“. [26] Podređeni zapadnoj teleologiji putovanja, oni mogu stići svojoj svrsi samo kao Jugosloveni: nikako kao Srbi.

Odjednom se Jugoslavija uspostavlja kao ukidanje svake narodnosne uzajamnosti koja bi obuhvatila i srpski narod. Ona deluje kao ime njegove izuzetnosti u odluci da sebe porekne i nestane. Tako je mislio – 1. avgusta 1925. godine – i Jovo Zubović, jer je naglasio da su Srbi „naročito dužni održavati zajednicu i jedinstvo celine“, pošto su oni „utopili svoju državnu ideju u ovu Jugoslaviju“, koja je ni manje ni više nego „ta generacijama sanjana velikosrpska država“. [27] Odjednom velikosrpska država nije ona u kojoj se ostvaruje velikosrpska ideja, niti ona u kojoj uopšte postoji srpska ideja, nego ona koja ostvaruje zaborav same srpske ideje i njeno iščeznuće u mrak.

Pozvan da se iznova oglasi, LJubomir Stojanović je – 14. novembra 1925. godine – pokazao bitne prednosti koje unosi svest o srpskom stanovištu u realističko, racionalno i praktično područje političke rasprave. Svakako da se među tim prednostima nalazi izvorna nenasilnost srpskog stanovišta koja stoji nasuprot skrivenoj nasilnosti jugoslovenskih ideologija: „Ako bi to bilo preko njihove volje, nekom silom, onda je za Hrvate svejedno naturali im mi ime srpsko ili jugoslovensko.“ [28] Otud sledi da sav zaborav srpske ideje i njeno potonuće u ideologije jugoslovenstva ne samo da nije nešto što onemogućava nasilje nego nije ni nešto što bi unapred bilo prihvatljivo za već potpuno obrazovano hrvatsko stanovište. Sasvim je očigledno da se – sa srpskog stanovišta – ne vidi ništa sporno u samom postojanju hrvatskog stanovišta.

Tako stanovište slobode u zasnivanju političkih i nacionalnih odluka, koje lebdi pred očima znamenitog naučnika i političara, nije samo u prednosti nad neobrazloženom neumitnošću ideologijâ jugoslovenstva nego otkriva i da je u samoj zamisli srpskog stanovišta smeštena ideja sporazuma: „Ja sam odobravao Hrvatima njihovo nezadovoljstvo centralističkim državnim uređenjem, i verovao sam da bi se s njima moglo doći do sporazuma na osnovi avtonomija koje ne bi dovele u pitanjr državno jedinstvo (kao što je, na primer, avtonomija kantona u Švajcarskoj). Ako i pored toga ne bi hteli s nama u zajednicu, onda da se razdelimo. Smatrao sam i smatram, da bi deoba bila velika nesreća i za nas i za njih; ali svakako veća za njih nego za nas. Ako se to može nazvati separatizmom, on se kod mene javio od nevolje, i posle petogodišnjeg bojkotovanja države od strane Hrvata.“ [29] Srpsko stanovište nije, dakle, unapred suprotstavljeno ideologijama jugoslovenstva, već ih ono saobražava sa realnim činjenicama života, utoliko više što samu jugoslovensku državu – i njeno unutrašnje uređenje – postavlja kao plod mogućeg dogovora i sporazuma. Ali, u skladu sa osećanjem slobode izbora koje je uvek prirođeno zamisli o srpskom stanovištu, ni mogući sporazum o jugoslovenskoj državi, kao ni njeno postojanje, ne mogu biti nešto bezuslovno i neizbežno, nešto što je unapred osuđeno na uspeh niti zadato, već samo jedna od istorijskih i političkih mogućnosti.

Ovako zasnovana, zamisao o srpskom stanovištu može biti neophodan korektiv u političkom ponašanju, kao korektiv koji dovodi do sporazuma: „Ja verujem, da je prema njima odmah upotrebljen taj metod, do sporazuma bi došlo mnogo ranije, jer ma kakav da je Radić, na parcelaciju ne bi smeo pristati.“ [30] Ova aluzija se odnosi na aktuelne političke okolnosti u 1925. godini: odustajanje Hrvatske seljačke stranke od republikanskog samoodređenja, njeno priklanjanje Vidovdanskom ustavu i, štaviše, njen ulazak u vladu. LJubomir Stojanović – premda misli da su elementi postignutog sporazuma odviše primitivno postavljeni – prihvata sam sporazum o državnom jedinstvu kao gotovu činjenicu. On samo ostaje u veri da u samom postojanju srpskog stanovišta prebiva jedan racionalni i politički potencijal taktičkog karaktera koji bi omogućio postizanje sporazuma na efikasniji i čvršći način.

Da Vas podsetimo:  Vidovdan, leta gospodnjeg 2020.

No, ako srpsko stanovište nije unapred suprotstavljeno ideologijama jugoslovenstva, otkriva se kako su one unapred suprotstavljene njemu, jer neprestano posežu za ideološkim racionalizacijama univerzalističkog ili opštečovečanskog karaktera. Ostavši na tvrdom tlu političkog realizma, LJubomir Stojanović pokazuje karakterističnu i plemenitu skromnost u najboljim naučnim i političkim predstavnicima „predratne Srbije“, jer veoma trezveno procenjuje unutrašnje mogućnosti srpskog stanovišta. On prvo raskriva ideološku upotrebu univerzalističke argumentacije jugoslovenstva: „Ako mi Srbi u ’pohodu’ na zapad u susret Hrvatima treba da budemo ’oružani jedino čovečanskim vrlinama’, onda nam nije potrebno ni jugoslovenstvo ni slovenstvo, već samo čovečanstvo.“ [31] Privid univerzalizma, koji je neophodan ideologiji jugoslovenstva, kao i sam univerzalizam – ovako misionarski dodeljen srpskom narodu – deluju kao potpuna racionalizacija i način neutralizovanja svake zamisli o srpskom stanovištu. Otud oni ne mogu biti realni sadržaj jedne političke orijentacije. Jer – veli Stojanović sasvim trezveno i lišeno bilo kakvog mesijanizma, sasvim skromno i samokritično – „mi smo potpuno svesni, da nismo pozvani da budemo nosioci tako uzvišene ideje, iako je vrlo dobro osećamo“, pošto je to „zadatak moćnijih i kulturnijih narodâ a ne naš“. [32] U proceni istorijskih, kulturnih i političkih prilika, zamisao o srpskom stanovištu biva ispunjena saznanjima o brojnim manjkavostima i zaostalom duhovnom i kulturnom stanju srpskog naroda: ta saznanja su njen prirođeni sadržaj.

Otud ona obuhvataju i velike promene koje su došle posle Prvog svetskog rata: „U Srbiji pre rata, zato što su bili sve Srbi, nije bilo nikakva ’jedinstva srpskog fronta’, već su bili podeljeni u političke partije. Tako podeljeni ušli su u novu državu, u nadi da će se tako podeliti i novi državljani. Ali su se prevarili. Sem Srba, ostali to nisu učinili. Tako u Srba ni sad nema tog jedinstva fronta.“ Ne žaleći zbog toga, veran političkoj tradiciji koja podrazumeva demokratsko i društveno razvrstavanje ljudi u okviru lepeze mogućih političkih izbora, odviše uveren u snagu i prisustvo srpske ideje koja – makar i nevidljivo – obezbeđuje neophodne činioce nacionalne svesti i čini nepotrebnom politički jednoumnu organizaciju, LJubomir Stojanović ipak uočava kako se pod ideologijama jugoslovenstva odvija jedan proces unutrašnjeg raslojavanja srpske nacionalne svesti, jer – veli on – „sad među srpskim partijama… nema pređašnjeg idejnog jedinstva“, već se „u njima… sad jasno vide provincije: Vojvođani, Hrvaćani, Dalmatinci, Bosanci i Hercegovci, Crnogorci, Južno-srbijanci.“ [33] Da li je ovo razgranavanje kulturnoistorijskih, regionalnih i pokrajinskih svesti moglo pokolebati LJubomira Stojanovića u njegovom poverenju u misao o srpskom stanovištu?

On je oblikuje sasvim precizno: „Ako on misli, da je propala srpska (ili velikosrpska) ideja koja je htela da proždere Hrvate i Slovence, mogu mu reći da te ideje – bar kod nas Srbijanaca – nije nikad ni bilo.“ [34] Tako se od zamisli o srpskom stanovištu uklanja onaj momenat koji su joj ideologije jugoslovenstva neprestano pripisivale: momenat velikosrpske hegemonije. Premda se istrajno pojavljivao unutar habzburške političke konstante, prirodno prisutne i na sednicama carske vlade još u 1862. godini, [35] ovaj momenat je doživeo bitna potvrđivanja, dopune i primenu u britanskoj redakciji Siton-Votsona, da bi – putanjom koju su ocrtali austromarksisti – doživeo novu ideološku kristalizaciju u kominternovskoj ideološkoj perspektivi. [36]Uporeklu jedne ideje ne nalazimo nužno i njenu odlučujuću ideološku redakturu, niti njenu presudnu istorijsku delotvornost, pošto su različite ideologije – zbog dubinskih podudarnosti u rasporedima istorijskih i civilizacijskih sila – sklone da upotrebljavaju i, primereno sopstvenim racionalizacijama, obrazlažu istovetnu političku ideju. Tako zapadna redakcija – habzburška, britanska, austromarksistička, američka – daje različita obrazloženja za neprestano poistovećivanje same zamisli o srpskom stanovištu sa velikosrpskom hegemonijom.

Ako treba – po mišljenju LJubomira Stojanovića – dosledno osporavati i svagda onemogućavati ovo dalekosežno poistovećivanje, to ne znači da treba da nestane samog srpskog stanovišta, jer se – veli on – svaki njegov oponent „pozitivno ljuto vara da je propala, ili da je nestalo srpske ideje kao faktora u ujedinjenoj državi“. [37] U ovom samopouzdanju uvek možemo potražiti i udeo ličnog temperamenta i usvojenog kulturnog nasleđa, kao što ono može biti samo oblik praktičnog poziva na delovanje. No, ono nagoveštava kako je srpsko stanovište ne samo živo nego i neophodno u oblikovanju svake složene istorijsko-političke konfiguracije u koju je uključen srpski narod. Ono treba da bude – štaviše – conditio sine qua non srpskog učešća u svakoj složenoj konfiguraciji: bilo jugoslovenskoj, bilo evropskoj; bilo ekonomskoj, bilo kulturološkoj. Premda je bilo precizno vezano za ideju slobode, demokratije, izbora, sporazuma, ipak je Stojanovićevo shvatanje srpskog stanovišta bilo je izloženo serijskim osporavanjima u Novoj Evropi, kao osporavanjima u kojima je ono što mora i treba neprestano odnosilo prevagu nad onim što jeste.

_________

Uputnice:

[1] [Laza Popović], „Uloga Srba“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga X, broj 10, 1. oktobar 1924, 281.

[2] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288.

[3] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 281.

[4] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288.

[5] Vasilije Đ. Krestić, Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji 1848–1914, Politika, Beograd, 1991, 344–358.

[6] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 282.

[7] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 284.

[8] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 286.

[9] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288.

[10] [Laza Popović], „Uloga Srba“, 288.

[11] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga X, broj 15, 21. novembar 1924, 461.

[12]Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 460.

[13] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 461.

[14] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 461.

[15] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 462.

[16] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 462.

[17] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 462.

[18] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 458.

[19] Ljub. Stojanović, „Još o ulozi Srba I“, 462.

[20] Milan Ćurčin, „Još o ulozi Srba II“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga X, broj 15, 21. novembar 1924, 464.

[21] [Laza Popović], „Pogledi su uprti u Beograd“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga X, broj 17, 11. decembar 1924, 524.

[22] [Laza Popović], „Pogledi su uprti u Beograd“, 524.

[23] Nikola Stojanović, „Još o ulozi Srba: Srbi i država“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga X, broj 18, 21. decembar 1924, 524.

[24] [Laza Popović], „Potreba velike ideje i njeno izvođenje“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga XI, broj 2, 11. januar 1925, 35.

[25] [Laza Popović], „Potreba velike ideje i njeno izvođenje“, 35.

[26] [Laza Popović], „Potreba velike ideje i njeno izvođenje“, 36.

[27] J.[ovo] Zubović, „Srpsko pitanje“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga XII, broj 4, 1. avgust 1925, 101.

[28] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, Nova Evropa, Zagreb, knjiga XII, broj 14, 11. novembar 1925, 423.

[29] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 421.

[30] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 421.

[31] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 424.

[32] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 424.

[33] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 417.

[34] LJub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 425.

[35] Čedomir Popov, Velika Srbija – stvarnost i mit, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2014, 276.

[36] Alex N. Dragnich, „The Anatomy of a Myth: Serbian Hegemony“, Slavic Review, AAASS, Stanford University, Stanford, Volume 50, Number 3, Fall 1991, 660.

[37] Llub. Stojanović, „Još o ’Srpskom pitanju’“, 425.

_________

Milo Lompar

Nastaviće se

Novi standard / Pečat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime