Mišković ostaje Vučićev adut

Stiče se utisak da ni pravosuđe ni vlast u Srbiji ipak ne znaju šta će sa Miroslavom Miškovićem. „Ja tražim da u ovom procesu primenjujete pretpostavku nevinosti, jer je to pravo svakog čoveka u sudskom postupku. A ne da primenjujete pretpostavku krivice, kao što je do sada bilo, i da ja moram da dokazujem svoju nevinost“. Ovo je rekao Miroslav Mišković u sudnici na kraju ponovljenog postupka početkom februara. To mu očito nije pomoglo.

Miroslav Mišković je danas (8.3.) iskoristio svoje zakonsko pravo i nije došao na izricanje presude. Prvostepeni Specijalni sud presudio je da su i on i njegov sin Marko krivi zbog utaje poreza. A po svoje mišljenje, da li je postojala obaveza oporezivanja za sporni period, sud je još na prošlom suđenju išao u Skupštinu. Zbog čega je Apelacioni sud poništio prethodnu presudu.

Ponovo će se Miškovićeva odbrana žaliti na presudu Apelacionom sudu. Pravosudna sapunica zvana „slučaj Mišković“ zabavljaće narod još pola godine. Jedno je sigurno, dokle god se sudi Miškoviću, Aleksandar Vučić će moći da proizvodi medijsku sliku borbe protiv korupcije. Doduše, nijedan sud u Srbiji nije sudio Miškoviću za ono što mu je prišivao Vučić – da plaća neke političare i do 50.000 evra mesečno. Ali naprednjačka propaganda Miškovića odavno predstavlja kao neku vrstu srpskog Sorosa koji vuče konce u pozadini, „rušeći Vučića“.

Pravna država i ekonomija

Miroslav Mišković priznaje da je bio u zabludi kada je mislio da ekonomija rešava sve. Rekao je jednom prilikom da ga je iskustvo sa srpskim pravosuđem nagnalo da promeni mišljenje: „Bez pravosuđa nema države“. Ta spoznaja je došla nakon hapšenja krajem 2012. godine.

U srpskoj javnosti je činjenica da je Mišković iza rešetaka imala učinak katarze. Sve to je predstavljeno kao posvećenost Aleksandra Vučića obračunu sa korupcijom. Posle nekoliko meseci, Mišković je pušten iz pritvora uz najveće jemstvo u istoriji srpskog pravosuđa – 12 miliona evra.

Sudski postupak protiv vlasnika „Delta holdinga“, njegovog sina i još devetoro optuženih počeo je 2013. godine. Posle tri godine on je osuđen na pet godina zatvora. Odbrana je uložila žalbu Apelacionom sudu, a on u jesen 2017. ukida sve presude i nalaže novo suđenje. Današnja, druga po redu prvostepena presuda neće biti konačna: odbrana i tužilaštvo imaće pravo žalbe, a konačnu odluku doneće Apelacioni sud.

Ko je Miroslav Mišković?

Osnove ekonomije Miroslav Mišković je naučio u Jugoslaviji. Fakultetsku diplomu stekao je 1971. u Kragujevcu – jer su na beogradskom fakultetu primali samo 300 brucoša, a on je bio ispod crte.

Kako će osoba kojoj u ličnoj karti piše da je rođena 1945. u mestu Bošnjane kod Varvarina docnije postati najmoćniji poslovni čovek Srbije i regiona? Mišković voli da kaže da je imao sreću, pa se kao mladi atletičar koji je dogurao do reprezentacije Jugoslavije još u studentskim danima povredio. Time mu je oduzet sprinterski adrenalin, ali je bio prinuđen da se posveti – ekonomiji.

Menadžerske i liderske veštine kali u Kruševcu, gde je Mišković posle završenog fakulteta radi u Jugobanci, pa onda i u tada moćnom Trajalu. Potom prelazi u hemijsku industriju Župa gde se na mesto generalnog direktora uspinje janura 1987. To nije loša karijera za socijalističkog biznismena – stati na čelo jake firme sa svega 42 godine.

U isto vreme počeo je meteorski politički uspon čoveka koji nije stvorio Miškovića, ali mu nije ni smetao u poslovanju – Slobodana Miloševića. Kada se aprila 1989. na Kosovu sivo socijalističko pače Milošević pretvorilo u dvoglavog srpskog labuda – rečenicom upućenom lokalnim Srbima „Niko ne sme da vas bije“, to širenje krila srpskog nacionalizma stvoriće nešto kasnije idealan biotop za veštine koje je posedovao Mišković. Na neki način on je došao na gotovo.

Kada je decembra 1989. postao potpredsednik Vlade Srbije – tada se to zvalo Izvršno veće – Milošević je u isto vreme postao predsednik Srbije – tada se to zvalo „predsednik Predsedništva“. A prethodno je već iza sebe imao svoj pobednički „blickrig“, srušivši rukovodstva u Vojvodini, na Kosovu i u Crnoj Gori.

Mišković je na funkciji ostao samo pola godine. Mnogi kažu da se povukao na rezervni položaj koji je Miloševiću bio potreban kao ekonomska logistika. On stvari tumači drugačije. U jednom intervjuu 2014. kaže: „Delta je podržavala svaku vlast. Ali ni sa jednom nije bila izuzetno bliska“.

Sve se raspada – samo Delta raste

Ne zna se ko je u pravu – oni koji tvrde da je Mišković na vreme shvatio da mu nije mesto u politici, ili oni koji u njemu vide Miloševićevu mašinu za finansiranje ratova. Kompanija Delta M osnovana je početkom 1991. Jedno je sigurno: u tadašnjem Beogradu biznis međunarodnih razmera nije se mogao voditi protiv plebiscitarno izabranog autokrate, već samo zahvaljujući njemu.

Tada je isproban model poslovanja koji će kasnije postati uzorna mustra za razne srpske tokove novca: Miškovićeva firma na Kipru posedovala je Miškovićeve firme u zemlji. Ako je turbofolk bio zvuk jugoslovenskih ratova, onda je Miškovićev meteorski uspon od Miloševićevog ekonomskog birokrate do oligarha bio slika i prilika ratne i poratne ekonomske partiture. Po toj melodiji se igralo sa velikim ulozima. Nekom je rat brat, rekao bi narod.

Mišković kaže da je tih devedesetih od američkog koncerna Najk dobio licencu za trgovinu na istočnoevropskom tržištu i da je svoje kadrove, kako ih on naziva, za vreme kriznih godina sankcija i rata sklonio u Rusiju, kako bi na miru radili posao. Nikada se nije bavio alkoholom, cigaretama i naftom, tim brzim polugama bogaćenja ratno-tranzicione državne i paradržavne elite.

U njegovu biografiju je, nakon pada Miloševića, stala i jedna otmica koju su mu priredili ljudi iz zemunskog klana. On je svoju slobodu masno platio – sedam miliona maraka. Nezvanično se tvrdi da je Mišković oduvek podržavao sve stranke potrebnim donacijama. Ali njegova poslovna imperija nije bila umešana u veće korupcionaške skandale. On to objašnjava ovako: „Nema korupcije ako ne radite sa državom ili javnim preduzećima“.

On – tajkun

Ekonomski novinar Miomir Brkić je na promociji Miškovićeve knjige „Ja, tajkun“ rekao: „Nije čudno da se Mišković najbolje razumeo sa Đinđićem. Obojica su imali vizije. Da bi ih temeljno iskorenila Srbija je jednu viziju ubila, a drugu utamničila“. Ovo izrazito pozitivno mišljenje o Miškoviću Brkić zasniva na za njega logičnom sledu: Mišković simboliše liberalni kapitalizam – a kapitalizam je jedina snaga modernizacije Srbije.

Pri tom Brkić zanemaruje osnovne postulate kapitalističke filozofije – bez konkurencije nema napretka. A Mišković je u jednom trenutku mrežom monopola diktirao šta će Srbija da kupuje u samoposlugama, šta će da jede i kako da se oblači – ako ne ide kod Kineza. Mišković je doveo moderan način trgovine u Srbiju po ceni koju je on diktirao. U to vreme je švajcarski sir na Zapadu bio dva do tri evra, a u Beogradu sedam.

No na prošlogodišnjoj promociji, Brkić će izreći i jednu istinu: „Svaki uspešan i bogat čovek sumnjiv je i kandidat za hapšenje“. U Srbiji koju su davili i julovski biznismeni i ratni profiteri i devijacije „žute“ privatizacije, u zemlji koju sada dave neprozirne domaće i arapske muljaže uz blagoslov aktuelne vlasti, osiromašeni ljudi, podbodeni populističkim parolama, imaju razvijen refleks netrpeljivosti prema Miškoviću. To je iskoristio Vučić pronašavši u Miškoviću idealnog žrtvenog jarca.

Prevelik da bi pao

Uprkos sudskim procesima, kompanija Delta holding ostala je „najveća ekonomska celina u Srbiji“. Princip poslovanja može se plastično objasniti Miškovićevim osnivanjem i razrađivanjem Delta banke. U to je uložio manje od milion evra. A kada je razrađenu banku prodao, kupac, Banka intesa, platio je 40 milion evra. Mišković to do danas smatra najvećim uspehom. Kao što najvećim neuspehom smatra odustajanje od dogovora sa hrvatskim biznismenom Todorićem i slovenačkim Merkatorom da naprave regionalnog trgovačkog džina.

Posle ovakve presude, reči Miroslava Miškovića iz njegove autobiografije zvuče skoro proročki: „Ko posluje nekorektno – izgubiće. Ko nema znanja – izgubiće još pre. Ko svoj biznis veže za politiku i političare – izgubiće najpre“.

Dragoslav Dedović
Izvor: DW.com