Mitropolit Amfilohije i „korisni pljuvači“

1
2601
Foto: Srđan Ilić / Amfilohije Radović

Postoji alternativa. To je delanje. Ta alternativa je i Apel za odbranu Kosova i Metohije koji stoji pred javnošću. Ako sâm Apel ne može da preokrene odnos snaga do obrta se dolazi lavinom koju i Apel može da pokrene. Panika u režimskim redovima pokazuje da Apel ima tu inicijalnu snagu

Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može
Gorski vijenac

Biće da nam je božićna radosna vest prilično povisila očekivanja i u svetovnoj, političkoj i peticionaškoj areni. Možda je među srpskim rodoljubima došlo do temeljnog duhovnog pročišćenja. Ili su se pogordili pošto su se izborili sa iskušenjima prazničnog blagoutrobija (da je bilo lako – nije).

Kako bilo, kriteriji koji mogu da važe (ako za Njega važe ikakvi kriterijumi, to je tema duge i vrlo teške filozofsko–bogoslovske diskusije) samo za onog koji je „Jedini Bezgrešan“ primenjuju se, okamovski oštro, na učesnike u jednoj javnoj stvari.

Ta stvar je, razume se, Apel za odbranu Kosova i Metohije, među čijim je potpisnicima i mitropolit crnogorsko–primorski Amfilohije. Apel, koji je – prema pisanju prestoničkog tabloida Blic – mogao da postane prvi tajni apel u novijoj a i daljoj istoriji, prezentovan je javnosti uoči Božića. Reakcije kritičara ovog dokumenta i njegovih potpisnika (drugih je daleko više no prvih) su za sada trojake: prvo, onaj deo političke javnosti koji sebe označava „građanskim“, a koji smatra da se princip sekularnosti države krši kada predsednik čestita Božić, odmah je počeo da bljuje jednoličnu vatru; toliko jednoličnu da ona nije ni vredna detaljnijeg komentarisanja. Druga kritičarska škola ponikla je iz okvira vladajuće napredne stranke i koncentriše se za sada na odbranu lika i dela Aleksandra Vučića i napade na mitropolita Amfilohija. Naprednjačko izlivanje tabloidnog mulja ne treba da čudi – uvek to rade i uvek to rade na isti način. Prvo jurišna grupa okleveta targetiranu osobu – u formaciji se smenjuju Aleksandar Vulin Zorana Mihajlović, Nebojša Stefanović, Marko Đurić, te dežurni novinari informerovskog tipa i dežurni analitičari vidovdanskog tipa. (Ovog puta su ojačani Nikolom Selakovićem, za koga neki rekoše da je „ponajbolji u SNS-u“… Ako je on najbolji, onda je pametnome sve jasno.) Nakon što se sruči baražna vatra usledi pomiriteljski ton patrona svekolikog javnog života u Srbiji – Aleksandra Vučića. Taj glas ćemo, kako je već najavljeno, čuti u mamurnim postnovogodišnjim časovima. Ne znamo šta ćemo tačno čuti ali je moguće naslutiti da će to biti nešto otprilike „mi nikada nećemo, a oni hoće da mi hoćemo a mi nikada nećemo“ i sve tako dalje u tom smislu.

Da Vas podsetimo:  Mi evropi (ne) značaimo
Apel za odbranu Kosova i Metohije (www.neodustajemo.rs)

No, žestina napada iznenađuje. Mitropolit Amfilohije nije opozicioni prvak. Nije, koliko je poznato, ni preterano blizak nekom opozicionom prvaku, a nije nam poznato ni da planira da istakne svoju listu na predstojećim beogradskim izborima. Jedno objašnjenje za ovako ostrašćeni medijski juriš može biti da se priprema pretekst za Vučićevu pomiriteljsku, očinsku izjavu u nedelju. U duhu njegovog, kvazimonarhijskog, vršenja vlasti nije zgoreg da mu se dâ prilika da dela kao nadpolitički entitet.

Drugo, možda i verovatnije, obrazloženje – koliko god čudno zvučalo –jeste da mitropolit Amfilohije značajno utiče na biračko telo koje je sklono da glasa za Aleksandra Vučića. Njegov politički performans, kada je Ivici Dačiću i Vladi Srbije držao opelo, nikako ne deluje kao doprinos normalizaciji javne/političke scene. No, takvi šešeljevski performansi mogu da pošalju snažniju političku poruku i da pobude i one koje veleučene rasprave Miloša Kovića, Mila Lompara i Slobodana Antonića nimalo ne dojme.

Mitropolit Amfilohije stoga deluje kao politički subverzivna ličnost. S tim da ne bismo mogli da zanemarimo mogućnost da je stepen njegove potencijalne subverzivnosti viši od onoga što je i sam priželjkivao! Osamdesetogodišnji duhovnik – bez političkih ambicija – delatnik je čiji je uticaj teško proceniti. Neizvesnost rađa zebnju.

Treća velika i mnogobrojna grupa kritičara potpisnika Apela izrodila se u okvirima raznoraznih pronacionalnih političkih grupacija. I tu su reakcije pretežno usmerene na neke posebno istaknute potpisnike Apela. Opet je tu, Amfilohije.

Treba imati na umu da je kao i vladičina izjava i tekst Apela prilično umeren. On zahteva radikalno odstupanje od dosadašnje Vučićeve politike prema Kosovu ali zar se, barem za one koji se smatraju srpskim pronacionalnim političkim delatnicima, protivljenje Vučićevoj kosovskoj politici ne smatra elementarnom pristojnošću?

Do ovog trena više od 8000 potpisnika Apela

No, pošto načelnih osporavanja teksta Apela sa tih političkih pozicija nema, a nije samougodno da se kao relevantni istaknu lični razlozi, moralo se preći na kvazinačelnu raspravu. Na dubinsko skeniranje (polu)nezvaničnih biografija. Izronile su razne lične pizme, dugogodišnja eklesiološka razmimoilaženja, razne nelagode i netrpeljivosti svake moguće vrste.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo: Republičkoj javnoj tužiteljki, gospođi Dolovac

Možemo da očekujemo sve i svašta. Od toga ko je kako pisao kosu-tanku/uspravnu debelu, preko ljubavnih pisama iz mladalačkih dana, kako se ko orijentisao kada su Slovenci u Cankarjevom domu podržali arnautske separatiste, do ispijanja viskija sa Miloševićem i nezvaničnog dosijea iz Laze Lazarevića. Paškvilanti su često vrlo maštoviti. Najbolje je, čini se, mitropolita „branila“ Milica Zavetnica pričom o tome kako je vladika Amfilohije posetio njihovu porodičnu kuću, oni ga na petak „nepromišljeno“ ponudili mrsnom hranom i „on se posle nekoliko trenutaka poslužio“.

Nije potrebno obrazlagati bezgrešnost i besprekornost (istaknutih) potpisnika Apela – nje nema, niti može da je bude. Nužno je, međutim, da radimo sa onim što nam stoji na raspolaganju. Mi se, svesni toga ili ne, nalazimo možda pred razvrgnućem Zaveta – Kosovskog zaveta – koji je u temelju naše nacionalne, moralne i duhovne zajednice poslednjih više od pola milenijuma. Ako to užasno saznanje može da neutrališe i relativizuje saznanje da je mitropolit Amfilohije podržao Mila Đukanovića u političkoj borbi (da dodamo, borbi protiv neosocijalističkog slobićevca M. Bulatovića) onda su problemi onoga što sebe naziva „srpskom desnicom“ prilično duboki.

Jedan od napada na mitropolita Amfilohija (Izvor: Blic)

Srpska desnica prolazi kroz nekolike procese. Jedan njen deo prolazi kroz porođajne boli dešešeljizacije. Nije nam lako. Veći njen deo prolazi kroz proces samomarginalizacije, odnosno kroz nekakvu puritansku isključivost koja ukazuje da će svako relevantno političko delanje biti nemoguće. U pećini je lako biti u pravu. Van nje je nužan kompromis.

Po nemogućnosti postizanja kompromisa – a cepanje dlake na tri polovine u vezi sa Apelom za odbranu Kosova i Metohije to rečito svedoči – podseća na jednu stariju političku sektu, predeldepeovsku „Drugu Srbiju“. To je onaj segment drugosrbijanske, tobože „građanske“ političke, javnosti koji je, kako je to naširoko obrazlagao Zoran Ćirjaković, zgotivio Zorana Đinđića tek kada je ovaj postao počivši.

Dobar deo „Druge Srbije“ je brzo učio lekcije. Oni sa srcem u LDP-u a novčanikom u DS-u lako su se snašli u novoj konstelaciji snaga. Oni tvrđi u svojim uverenjima zabarikadirali su se u još manju političku enklavu.

I samomarginalizujuća srpska desnica ima, Bože sakloni, svoje nekrofilske sklonosti. Prvo i osnovno utočište im je Sloba, mitski lik izgrađen oko počivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića. Neumorni borac za Kosovo i srpske nacionalne interese.

Da Vas podsetimo:  Džabe ste krečili

„Svi posle…“ ne valjaju (gde se tri tačke mogu po želji dopuniti nekim drugim likom osim Sloba), sve je isto i ništa ne vredi ništa pokušavati, sve je gotovo i propalo – nekoliko popularnih antipolitičkih formula koje ubijaju volju za akcijom. Da li je reč o opravdanjima, izgovorima, tužbalicama ili nesvesnom prihvatanju dobro osmišljene kampanje neprijatelja – u ovom trenu nije toliko ni važno.

Srpske pronacionalne snage sada ganjaju jednoroga politike bez kompromisa. Takvo stvorenje teško da će uloviti.

Postoji alternativa. To je delanje. Koliko god trapavo, možda ni ne do kraja promišljeno, puno improvizacija, ovakvih ili onakvih kompromisa i poslovičnih gutanja knedli.

Ta alternativa je i Apel koji stoji pred javnošću. Profesor Časlav Koprivica, na predstavljanju Apela javnosti, ukazao je kako ovakav dokument ne može da doprinese onome što je neupitni cilj – vraćanju Kosova i Metohije u ustavno-politički sistem Republike Srbije. Čemu onda, upitaće lažni dušebrižnici. Ali, ako sâm Apel ne može da preokrene odnos snaga (koji nam ne ide u korist, to znaju i relevantni strani faktori, kao i njihovi domaći nameštenici), do obrta se dolazi lavinom koju i Apel može da pokrene. Panika u režimskim redovima pokazuje da Apel ima tu inicijalnu snagu. A da li će doći do lavine – dobrim delom zavisi od nas.

Politika je, kako je jedan učeni Englez zapazio, odnos snaga a ne odnos argumenata. To je, srećom po nas, samo delimično tačno. Politika je i stvar percepcije. Onaj ko u političkoj utakmici igra za publiku ne mora nužno da završi u nižerazrednom Vratniku.

Ovaj Apel je naš dribling u poslednjim minutima utakmice. Pokušaj da se publici sugeriše kako nije sve gotovo i da se utakmica igra „do poslednjeg sudijskog zvižduka“. Prikupljanje političkog kapitala za uspešniji, snažniji i žešći otpor izdaji Kosova i Metohije. Zar to ne deluje kao dovoljno dobar razlog da na popisu zanemarimo ona imena koja ne simpatišemo?

Miloš Milojević

Autor je zamenik glavnog urednika „Stanja stvari“ i jedan od prvih 178 potpisnika „Apela za odbranu Kosova i Metohije“

stanjestvari.com

1 KOMENTAR

  1. Мислим да је цео Његошев цитат вредан да се наведе, и да је крај најважнији.

    „Треба служит чести и имену,
    нека буде борба непрестана,
    нека буде што бити не може –
    нек ад прождре, покоси сатана!
    На гробљу ће изнићи цвијеће
    за далеко неко покољење.“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime