Mladi bez budućnosti, budućnost bez mladih

1
679

Ustoličena globalna ideologija, kako god da je nazovemo, bilo menadžerska ili korporativna, bilo sajber ili selebriti, uz erozivne društvene tendencije, promoviše i nove individualne „slobode“ kako bi se lakše ugradila u lokalni društveni poredak. To je često najefikasnije učiniti u okvirima obrazovanja. Kada tamo obezbedi mesto, postaje nevidljiva i nedodirljiva. Globalna svest se tako reprodukuje u lokalu.

trendsfolio-public-school-2016-spring-summer-collection-01-700x467Proklamovana sloboda od tradicionalnih autoriteta u vidu roditelja, nastavnika ili javnih autoriteta karakteriše prvu globalnu generaciju. Generacija Y, drugačije nazivana i Milenijumska, Net generacija ili Eho bumeri, trenutno obuhvata socijalnu grupaciju približne starosti od 25 do 35 godina. Ime „Y“ potiče od sličnosti u izgovoru sa engleskom rečju “why” („zašto“). Prihvataju se odgovori koje uglavnom nudi Internet. Grubo govoreći, nešto stariji pripadaju takozvanoj generaciji X, koju pretežno čine „prevaziđeni“ autoriteti. Mlađi su strpani u naredni koš / kod sa slovnom oznakom Z, i pohvalnom etiketom „digitalni urođenici“ (digital natives).

Žigosani su u obavezi da hrabro (pod)nose dodeljene opšteprihvaćene uloge. Na seminarima stručnog usavršavanja nastavnika, recimo, dovoljno je da izlagač konstatuje da je većina prisutnih iz generacije X, pa da slušaocima odmah bude jasno zašto im predavanje nije jasno. Evo primera takvog novogovora: „Prilikom primene fišboul (fishbowl) metode, dobro je koristiti mikrotičing (microteaching), a najbolji se fidbek (feedback) dobija kada se sve prikaže na flipčartu (flipchart).“ Ukoliko vam ovakva i slična terminologija nije bliska, pripremite se za gorku istinu: pripadate precrtanoj generaciji.

Ideologiju virtuelnog ekonomsko-tehnološkog progresa po svaku cenu, propagiraju lokalni stručnjaci inicirani u globalno neoliberalno bratstvo. Jedna naša stručnjakinja svojevremeno je, na primer, o državnom trošku „imala priliku da finski obrazovni sistem vidi na licu mesta, zajedno sa dvadesetak direktora škola i stručnih saradnika, a u okviru projekta „Karika koja nedostaje” Centra za interaktivnu pedagogiju.“ Na sopstveno oduševljenje, u Finskoj je zatekla raj za „digitalne urođenike“: „U učionici je atmosfera opuštena, neka deca sede na podu… oni su shvatili da za neku decu škola nije najadekvatnije mesto za obrazovanje… nastavnik matematike ih odvede na utakmicu, pa posle u parku proćaskaju koliko je koštala karta, koliko je bilo gledalaca, a koliko stolica, kolika je to zarada…“

Da Vas podsetimo:  Š'o, š'a hvali izborima?

Barijeru na zacrtanoj trasi u svetlu budućnost predstavljaju oni brendirani iksom, skrenuti sa puta sveprožimajućeg kapitala, mita i profita. No, greh je nadu gubiti. Uz promenu pola sve je popularnija i „promena svesti“. Tako nas već pomenuta stručnjakinja iz Saveza učitelja Srbije i koordinatorka mreže podrške inkluzivnom obrazovanju, u tekstu „Matematika na utakmici, književnost u kafiću“ [1] obaveštava: „Da bi se ova ideja realizovala i u srpskim školama, neophodno je da se promene nastavni planovi i programi, ali i svest ljudi, što je možda najteži deo posla.“ Da l’ je manje stresno kad se menjaš svesno?

Krenimo od „najtežeg dela posla“, od pomenute ideološke ugradnje u temelje društvene strukture. Pre pet godina smo u vizionarskom nacrtu za diskusiju Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine upozoreni da se „zahteva otvaranje sistema obrazovanja, i njegovo orijentisanje i fokusiranje na njegovu spoljašnjost umesto tradicionalnih težnji da bude autonoman u odnosu na ostale sisteme.“[2] Školstvo se potčinjava zahtevima „ostalih sistema“. Kojih?

Akcioni plan za sprovođenje Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, objavljen na sajtu Ministarstva obrazovanja i nauke[3] obiluje ispraznim jezičkim formama koje se uporno ponavljaju poput „analiza potrebnih kompetencija“ ili „definisanje ključnih kompetencija“ ili „praktična znanja i spremnost za rad“ ili „efikasnije studiranje“. Na pojedinim stranicama ovog bitnog dokumenta i po pet ili više puta (str. 23) navodi se čarobna ideološka formula „programi koji odgovaraju potrebama tržišta rada“. Suvereni zadatak obrazovanja je što jednostavnija i brža / uža profesionalna obuka. Za koje / čije tržište, realno ili virtuelno, sadašnje ili buduće, lokalno ili globalno, ne specificira se. Ko će ga kreirati, ko će njime upravljati, na koji način će ga regulisati? Očigledno nije na nama da o tome brinemo. Naše je da se uklopimo.

Na koji je način „efikasnije studiranje“ oblikovalo prvu globalnu generaciju? Generaciju Y definišu kao „najmasovniju grupaciju mladih koja ne uspeva da uđe na tržište rada“[4]! Po statistikama najrazvijenijih ekonomija sveta, blizu četvrtine Generacije Y je nezaposleno! Nude se ugovori na određeno vreme, i status stažiranja koji treba da u budućnosti dovede do stalnog zaposlenja za najupornije. Do tad, minimalna prava iz radnog odnosa i niska primanja.

Da Vas podsetimo:  Malo nam fali pa da svi budemo mali

Ne čudi stoga što francuski analitičari predviđaju da će pripadnik Generacije Y u svom radnom veku promeniti tridesetak šefova! Samo Francuska ima skoro 1,5 milion stažista! Generacija Y postaje deo šireg socijalnog fenomena – prekarijata. Naziv novog proleterijata izveden je iz engleske reči „precarious“ (nesiguran). Takav „štimung“ i nama je dobro poznat: „Iz istraživanja koje je uradio Republički zavod za statistiku može se zaključiti i da je među 2.253.294 onih koji ne rade i ne žele da rade čak 47 odsto onih koji bi trebalo da su najproduktivniji, odnosno imaju između 35 i 55 godina.“[5] Vraćamo se, eto, nedaćama otpisane generacije X.

Ideologija slobodnog tržišta, dakle, ne realizuje ni jedini zacrtani cilj – integraciju sa tržištem rada. Za goruće lokalne probleme klonirana globalna ideologija apsolutno je slepa, te ih sistemski i „strategijski“ ignoriše. Tako se ni ne pomišlja da bi obrazovanje suštinski moglo da pomogne smanjenju kriminala i nasilja, odliva stanovništva i nivoa razvoda a doprinese decentralizaciji vlasti, povećanju nataliteta, razvoju zemljoradnje, oživljavanju opustošenih krajeva i širenju osećanja porodične sigurnosti, društvene solidarnosti i samopouzdanja… Zar o svemu tome ne treba / ne može / ne želi ozbiljno, odgovorno i originalno da brine sistem školovanja jedne države? Očigledno – ne. Barem do 2020. godine.

Prof. dr Miladin Ševarlić, recimo, navodi podatke iz decembra 2016. godine: „Srbija ima 5.513 nezaposlenih agronima i veterinara. Među njima je 46 doktora nauka i 418 magistara i mastera… Srbija ne koristi više od 1,5 miljardu dolara kapitala uloženog u obrazovanje tih mladih ljudi.“[6] Možda ti mladi ljudi nisu dovoljno na školskom podu sedeli ili o sportu u parku ćaskali? Ponude radnih mesta u Finskoj i Srbiji se razlikuju, vaspitne metode to neće promeniti. Prava slika ideologije su ružičaste naočare koje filtriraju realne probleme oko nas a istovremeno postavljaju imaginarne ciljeve ispred nas. Plodna zemlja se napušta, agronomi su nezaposleni, hrana se uvozi a naša „karika koja nedostaje“ nalazi se, ni više ni manje, nego u Finskoj! Uočavate li problem? A rešenje? Zašto se onda ne razmišlja u tom pravcu? Ispravno zaključuje francuski hrišćanski mislilac Žak Elil, kada tvrdi da je ideologija kompenzacija stvarnosti u meri u kojoj se ne bavi stvarnošću.

Da Vas podsetimo:  Radnici Krušika: ništa nije regularno, ni u redu, i VučIć to zna

Cilj Strategije razvoja je degradacija obrazovanja u jednostavnu profesionalnu obuku pa je jasno da će se o ovakvim problemima sve manje razmišljati. A nadolazeća vremena upravo zahtevaju sve više promišljanja. Za očekivati je da će to neko drugi činiti za nas. Jasno je i ko jer nas Akcioni plan obaveštava (str. 2-3) da su „za razvoj obrazovanja, predviđena sredstva iz sledećih izvora: SB – Svetska banka, EIB – Evropska investiciona banka, CEB – Banka za razvoj Saveta Evrope…“ Sve rasadnici neoliberalne ideologije.

Tradicija, porodica i dobro utemeljeno obrazovanje oblikuju ljude. Ljudi oblikuju i tržište i radna mesta. Zašto onda postavljati stvari naglavačke? Hirovito globalno tržište navodno je ideološki nepristrasno, a ništa nije dalje od istine. Onaj ko kontroliše globalne tržišne fluktuacije, poseduje polugu apsolutne moći preko koje čvrsto drži u rukama i lokalnu ekonomiju, kulturu, obrazovanje, pa i samu budućnost, koja se diktiranim promenama pasivno – prilagođava, bez obzira na posledice po sebe.

Zacrtana Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji treba da doprinese boljitku najmlađe, tek nastupajuće generacije Z. Teško je ipak poverovati da će ideologija koja je dva puta teško omanula, iz trećeg puta pogoditi centar. Ostaje da se nadamo da Z generacija nije imenovana po krajnjem karakteru engleske abecede u sasvim ciničnom maniru – kao poslednja.

Jovan Pavlović

www.fsksrb.ru

_________________________

[1] www.politika.rs/scc/clanak/322954/Matematika-na-utakmici-knjizevnost-u-kaficu

[2] pescanik.net/ekspertni-jezik-buducnosti-obrazovanja/

[3] www.mpn.gov.rs/strategije-2020/

[4] bif.rs/2012/08/mladi-i-globalna-kriza-generacijay-nezavrsena-recenica/

[5] www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=07&dd=22&nav_id=447068

[6] www.agrosmart.net/teatar-apsurda/srbija-zemlja-latifundista-5500-nezaposlenih.html

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime