Znam da mnoge građane Srbije još uvek buni kako se, i po kom osnovu, globalna finansijska institucija, kakva je MMF, bavi određivanjem cena struje jednoj navodno suverenoj zemlji, pa ćemo se time ozbiljnije baviti u nekom od narednih tekstova, a sada ćemo se osvrnuti na status penzija i plata u javnom sektoru, koje su bespotrebnom politizacijom, osionom suspenzijom postojećih zakona i potpunim nepoznavanjem elementarnih ekonomskih zakonitosti, od strane Aleksandra Vučića, dovele do pogoršavanja socijalnog statusa miliona građana Srbije.
Smatram to neophodnim, budući da je ovogodišnja revizija MMF-a našoj zemlji praktično započeta porukom šefa Misije MMF-a za Srbiju, Džejmsa Rufa, koji je u ekskluzivnom intervjuu za NIN poručio: “Ovo je presudni period za novu vladu Srbije da udahne život novim reformama, jer se zbog njihovog kašnjenja sporije smanjuju i troškovi zarada u javnom sektoru i penzija. Zato ne dolazi u obzir ne samo povećanje plata i penzija u 2016, već u ovom trenutku ne vidimo prostora za to ni u 2017. godini, ako se do tada ne ostvare značajne nove uštede”(1).
Ova prilično jasna, mada ne i isključiva, poruka Srbiji (ipak ima ono “ako”) može biti ozbiljno upozorenje, ali i najava nove Vučićeve manipulacije koja će omogućuti srpskim pregovaračima da strateške ustupke MMF-u “pokriju” spinovanjem o izborenom povećanju plata i penzija od, recimo, 1,2% kategorijama sa najnižim primanjima. Od medijskog tretmana takvog Vučićevog “uspeha” prilikom prošlogodišnje posete MMF-a, prosvetnim radnicima i penzionerima, još uvek se prevrće želudac. (A verujem i nesretnom minstru finansija, Dušanu Vujoviću, koji se na onoj konferenciji za štampu, posle premijerove poduže tirade usudio da kaže kako “procenti povećanja jesu mali, ali…” Setite se kako je prekinut i šta se posle dogodilo. Prošao je gore nego Oliver Tvist, kada je tražio još.) (2)
Šta god da je posredi i bez obzira da li će mu MMF baciti koju spin-mrvicu ili ne, to nije suština Vučićeve prevare kada je u pitanju tretman plata i penzija kao mera štednje. Niti je suština u procentima koje nam, u takvim situacijama, nakostrešeni Vučić gura pod nos, kao prilikom treće revizije Sporazuma MMF-a i Srbije.(3) Suština je u izjednačavanju pravno i ekonomski nespojivih kategorija – plata zaposlenih u javnom sektoru i penzija građana stečenih po raznim osnovama.
Pre nego ovo razjasnimo, želim da ukažem na još jednu obmanu koju je Vučić koristio govoreći o tretmanu plata i penzija u pregovorima sa MMF-om i onog uvredljivog “povećanja” primanja koja je navodno “izborio” prilikom treće revizije. Teškom mukom, podrazumeva se. MMF ne određuje nikakve procente smanjenja ili povećanja plata, odnosno penzija, već samo definiše njihovu gornju granicu u odnosu na BDP! Prema njegovom Sporazumu sa Srbijom ukupan iznos plata u javnom sektoru može iznositi do 7%, a penzija do 11% bruto društvenog proizvoda (BDP). (4) To je sve. Zaklanjanje iza MMF-a, kao što je bilo ono kada je Vučić tvrdio da mu MMF ne dozvoljava da visokom školstvu poveća više od 2% ili zdravstvu više od 3%, najobičnija su besmislica i manipulacija građana!
No, da se vratimo suštini, a ona je kako rekosmo u izjednačavanju pravno i ekonomski nespojivih kategorija – plata zaposlenih u javnom sektoru i penzija građana.
U tom smislu plate zaposlenih u javnom sektoru (republički i lokalni nivo) koje se u Srbiji, voljom Mlađana Dinkića, isplaćuju po veoma neujednačenim i teško shvatljivim kriterijumima, svakako jesu budžetski trošak i moraju zavisiti od visine budžetskih prihoda. To nije sporno. Zato je ne samo opravdano, nego i nužno, da se ovaj segment uravnoteži sa negativnim budžetskim saldom, ne samo zbog pritiska MMF-a, već pre svega zbog sopstvenih potreba. Logika suludog partijskog zapošljavanja učinila je da Srbija u javnom sektoru ima tri puta više zaposlenih nego u vreme Miloševića, a pri tome ima i mnoštvo onih kojih nema u evidenciji (rade po ugovorima o delu, privremenom i povremenom angažovanju i sl). Koja bi ekonomija to mogla da izdrži? Samo to, da o drugom i ne govorimo!
U tom smislu ekonomska logika je jasna i mora biti surova. Kombinovane mere sa naglaskom na otpuštanje. Ali, kako to sprovesti kada je čitav sadašnji politički sistem u Srbiji satkan na principu da partije javni sektor doživljavaju bukvalno kao svoj plen koji komadaju shodno određenim ključevima i interesima. Ne zanima ih koliko to košta! Dok je u čuvenom višetomnom ekspozeu, kojim je počeo svoj prvi mandat, Aleksandar Vučić demagovao o prezaposlenosti u javnom sektoru trajalo je blic-krig zapošljavanje preko 18.000 njegovih stranačkih kolega za par meseci, na republičkom i lokalnom nivou. (Setimo se samo onog vlasnika pečenjare koji je došao za direktora železnice i hvalio nam se kako je očistio prljave vozove, ili onog muzičkog menadžera koji nas je učio kako da pravimo puteve.)
I zato je jedina mera štednje koju je u datom trenutku smeo i mogao da sprovede Vučić bila ona najprostija i najbesmislenija – linearno smanjenje plata u javnom sektoru. Procenti. To naravno daje određeni kumulativni efekat, ali donosi mnogo drugih problema. Recimo, činjenicu da sekretarica u nekakvoj sumnjivoj agenciji, kakva je bila ona Dinkićeva SIEPA, ima veću platu od direktora bilo koje srednje škole u Srbiji ili vrhunskog hirurga koji ne političi već se bavi svojim poslom. Šta s tim? Šta Guzenbauer ili Štros-Kan misle o tome?
Ništa. Jer, to Vučića nije zanimalo, niti ga zanima. Zanimalo ga je, i zanima ga, samo kako da se uklopi u propisane procente MMF-a. I zato je, da bi povećao masu ušteđenog, u smanjenje uvukao i penzije, odnosno penzionere.
Ali, penzije jednostavno nisu ista kategorija sa platama strančkih danguba i ljubavnica lokalnih moćnika. Niti su socijalna davanja. Penzioneri ne troše novac poreskih obveznika, oni primaju svoj novac koji su davno uplatili PIO Fondu, a za koji je garant država. Tokom njihovog radnog veka njima su davanja za penzioni fond uredno skidana od ostvarenih zarada i taj novac je godinama bio na usluzi državi. Iznosi penzija utvrđeni su zakonskom metodologijom koju je propisala sama država (i koja je po njih već u startu krajnje nepvoljna budući da im zakida bar 30 % onoga što im pripada). Otuda obaveze za penzije ne mogu bti tretirane kao budžetski trošak već kao državni dug. Servisiranje tog duga za državu mora imati prioritet u odnosu na obezbeđivanje servisiranja dugova po stranim kreditima!
Svaki drugi pristup nije pre svega pravno, ali ni socijalno, ni etički ispravan. Penzioneri nisu krivi što je država loše gazdovala njihovim novcem, svesno ili nesvesno uništila privrednu proizvodnju, namerno ili iz neznanja proizvela nezaposlenost. Niti što je kroz, najblaže rečeno, sumnjive privatizacije rasprodala ili upropastila ulaganja PIO Fonda u profitabilne delatnosti (turizam na primer). Otuda, njih ne treba da interesuje kako se puni državna kasa, da li je nekakva prošla vlast opljačkala Srbiju ili da li premijer ima noćne more u liku pomenutog Džejmsa Rufa, kako nam se žali. Premijer valjda zna kakvog se posla prihvatio i šta je građanima obećavao. Oni od njega ne očekuju da im objašnjava zašto nešto ne može, već kako može. A može!
Svaka penzija je svojevrsni ugovor države i penzijskog korisnika i on ne može jednostrano biti promenjen. To je otimačina zakonita taman toliko koliko i rušenje u Savamali. Država koja ne može da isplaćuje svoje dugove, a penzije jesu dug, tehnički se nalazi u bankrotu, koliko god je MMF tapšao po ramenu i hvalio njen “reformski pristup”. O tome bi morali da vode računa i Vlada, ali i sudovi koji odlučuju po žalbama penzionera, a pre svega Ustavni sud koji je ovu meru proglasio ustavnom uz obrazloženje na nivou osnovaca.
Postoji niz fiskalnih i ekonomskih mera kojima se redovna isplata penzija može obezbediti na sadašnjem nivou, ali je pre toga neophodno razdvojiti penzije od zarada zaposlenih u javnom sektoru i kao izvor problema budžetskog deficita rešavati ih svaki za sebe. Ne sme biti poistovećivanja! Sekretarica lokalnog moćnika ne može deliti sudbinu penzionera koji je 65. godina državi redovno uplaćivao poreze i doprinose. To nije i ne može biti isto.
Penzija, prema našem Ustavu, ali i prema “Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda” jeste imovinsko pravo i spada u pojam mirnog uživanja imovine, pa samim tim je i lično, odnosno ljudsko pravo.(5) Dakle, ova navodna ekonomska mera, koju je Vučić, u svom neznanju, još nazivao i reformskom, ne samo da drastično suspenduje imovinsko pravo cele jedne kategorije stanovništva (penzioneri) već i niz pratećih prava koja idu uz njega.
Ovde je vreme za malu digresiju. Naš ustav govori da se oblast penzija reguliše sistemskim zakonom koji se zove “Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju”. Međutim, kako bi ostvarila svoju nezakonitu nameru o smanjenju penzija Vučićeva vlada predlaže, Skupština usvaja, a predsednik Nikolić potpisuje, jedan surogat zakona koji se zove “Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija”, kojim država (zakonodavac), na mala vrata i praktično se služeći pravnom prevarom, stavlja van snage odredbe sistemskog zakona o penzijama, navodno privremeno suspendujući njegove osnovne odredbe. (O ovome ćuti Ustavni sud!)
U čemu se ta pravna prevara sastoji? Prvo u tome što se usvojeni “bočni” zakon naziva privremenim, ali se nigde i ničim ne oročava dužina njegovog trajanja (zna se da je počeo novembra 2014. ali se ne zna kada će se završiti). Drugo, što u nazivu zakona stoji da se njime uređuje način isplate penzija, čime se asocira da se radi o nekim tehničkim pitanjima (recimo da li se penzija isplaćuje dva ili tri puta mesečno), a ne o suštinskoj povredi imovinskog i ličnog prava penzionera, odnosno jednostranom menjanju visine penzija na nepoznato dugi rok!
Istini za volju, valja istaći da ekonomija poznaje smanjenje penzija kao deo paketa mera za stabilizaciju budžeta. U tom kontekstu poznati su primeri privremenog korišćenja smanjenja penzija kao dela šireg paketa ekonomskih mera, ali da bi se tako tretiralo, bilo kakvo smanjenje penzija, u odnosu na njihov rešenjem utvrđen iznos, mora biti striktno oročeno u trajanju (nikako duže od šest meseci), a aktom kojim se ono utvrđuje morao bi se i predvideti način i rokovi vraćanja tog novca penzionerima nakon sanacije (ili stabilizacije) budžeta.
Dakle, u takvim slučajevima, država privremeno pozajmljuje novac od penzionera da premosti određene budžetske teškoće, a zatim ga vraća po unapred poznatoj dinamici. Čak i to primenjuje se u krajnjoj nuždi. Smanjenje penzija kako ga vide i sprovode naši sadašnji vlastodršci na čelu sa Aleksandrom Vučićem, nije nikakva budžetska već pljačkaška mera.
Ta mera sprovodi se kroz, najblaže rečeno, sumnjivi zakonski akt (“Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija”) koji je ne samo u suprotnosti sa ustavom garantovanim pravima građana, već je u surotnosti i sa “Evropskom socijalnom poveljom” koja je kod nas ratifikovana 2009. godine. Kao ratifikacioni, normativni akt ona po našem ustavu ima jaču pravnu snagu od zakona. A evo šta piše u toj povelji: „Svaka država potpisnica je dužna da svoj sistem socijalne sigurnosti održava na zadovoljavajućem nivou i da ga postepeno podiže na viši nivo“.(6) Svima, osim Ustavnom sudu Srbije, jasno je da se ovde čini upravo suprotno.
Dakle, isplata penzija mora se, u smislu tretiranja restriktivnim ekonomskim merama, razdvojiti od isplate plata u javnom sektoru i imati apsolutni prioritet. I nije tačno da se prekomponovanjem budžetskih rashoda ne bi mogla obezbediti redovna isplata punih penzija svim kategorijama penzionera. Ostvarene uštede od smanjenja penzija iznose cca 210 miliona evra na godišnjem nivou, a samo subvencije koje ova vlada daje stranim firmama za navodno otvaranje novih radnih mesta, na kojima se zatim isplaćuju minimalci a ljudi mokre u pelenama, iznose milijardu evra za isti period.(7)
A cifru koju Vučić godišnje potroši na razne NVO, gej-pokrete, građanske inicijative i sl. projekte pro-evropskog (ili, ako baš hoćete, anti-srpskog) usmerenja potražite sami. Inate je na internetu.
Samo, upozoravam Vas, kako vam se može slošiti od toga. Posebno ako ste penzioner…
Dragan Milašinović
FSK
_____________________________________
Odrednice:
– http://www.blic.rs/vesti/politika/novi-nin-sef-mmf-a-povecanje-plata-i-penzija-ne-dolazi-u-obzir/efv7ggn
Junak čuvenog socijalnog romana Čarlsa Dikensa
– Tada je Vučić penzije “povećao” za 1,25%, plate u višem i visokom školstvu za 2%, zdravstvu za 3% itd.
– http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:609301-Ruf-Nema-uslova-za-povecanje-plata-i-penzije-u-Srbiji-ove-i-naredne-godine
– http://www.slobodnaevropa.org/a/most-rse-moze-li-biti-ukinut-zakon-o-smanjenju-penzija-u-srbiji/26913182.html
– Isto
– http://rs.n1info.com/a80778/Vesti/Dosta-je-bilo-Povecanje-plata-i-penzija-je-manipulacija-Vucica.html
