Dok god ne vratimo u pravoj meri veru u srca neprijatelj će pokazivati svoju nadmoć. To je za očekivati jer najjače oružje neprijatelja je naša malodušnost. Najjače naše oružje je vera, hrabrost, istrajnost i ljubav, a vreme je da se dobro naoružamo. Ne očekujemo valjda podršku od neprijatelja? Dokle naivno da čekamo da nam se kukavice pridruže? Valjda smo do sada shvatili da u vremenu možemo ostati urezani po nečemu samo svojim činjenjem. Oni koji žele da trag koji ostave za sobom bude na ponos njihovim potomcima moraju tako i da žive.
Mnogi se šepure i pokazuju snagu, kriju se iza sile držeći tako naivne u strahu. Prava moć i snaga je zaštititi druge one slabije. Za tako nešto je potrebna vera, hrabrost i ljubav. Ne smemo dozvoliti da živimo u zabludama, praveći fatamorganu oko sebe samo zato što nismo imali dovoljno vere, časti, hrabrosti i ljubavi. Ne bežimo od svima znane činjenice da je uvek bilo lakše da nas istina povredi nego da pokušamo da se utešimo lažima. Istina koja nas u trenutku zaboli u sledećem će nas otrezniti a tada ćemo shvatiti da je vreme da krenemo pravim putem. Onim koji su Srbi vekovima hodili.
Moramo naučiti da ne molimo za ljubav one koji nas ne vole. Šta tražimo u društvu onih koji nas ne cene? To što zapad kaže da nam ne veruje, ne znači da mi treba da im se pravdamo. Naše je da vide da su nam srca puna ljubavi za one koji to zaista i zaslužuju. Da li će oni biti deo te pravedne ljubavi zavisi od njih. Mi nemamo više prava da se trošimo na nerazumne i one koji to ne zaslužuju. Kada vide da nas njihova mržnja ne može ni pobediti ni promeniti, otićiće. Za takvima sigurno nećemo žaliti a još manje ih pratiti.
Možda bi oni shvatili život i ljubav, možda bi i od njih bili ljudi da ih nije vodila pohlepa. Ta zaslepljenost sobom i materijalnim koja vodi zapad ih je uvek vodila na pogrešnu stranu. Umesto recimo da su se sa crncima ponašali kao prema ljudima oni su ih uvek smatrali robovima. Indijance nisu pokušali recimo da razumeju i da sa njima žive kad su već došli na njihovu zemlju, nego su rešenje videli u njihovom istrebljenju i otimanju njihovog bogatstva. Nikad nisu želeli da ih zaista upoznaju jedino što ih je vodilo bilo je da ih iskoriste. Da su pokušali da ih upoznaju bar malo pokušali da ih čuju možda bi uspeli bar nešto da nauče.
„Unutar svakog čoveka se vodi bitka, poput borbe između dva vuka…
Jedan vuk predstavlja zlo – bes, zavist, ljubomoru, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivicu, greh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos…
Drugi vuk predstavlja dobro – radost, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost, srdačnost, darežljivost, istinu, saosećajnost, veru…
Na kraju uvek pobeđuje onaj koga hraniš“
Narodna priča Čiroki Indijanaca
Danas jasno vidimo kog vuka je zapad hranio i to sigurno nije onaj dobri srpski vuk. Indijanci su to kasno shvatili, nadam se da u mom narodu nema takvih indijanaca. Zapadu je taj vuk zla delovao jači i sa oštrijim zubima njihova greška je što su zaboravili da ne pobeđuju jači već izdržljiviji. Sada neka se sami bore sa tom zveri koju su stvorili ne verujem da zlo ima toliko ljubavi da bi im oprostilo. Mi ćemo i dalje nastaviti da hranimo svoju veru, pravdu, iskrenost i ljubav. Samo tako možemo računati da se i nama ljubavlju vrati. Mnogi nas zbog toga voleti neće kao što nas i do sada nisu voleli. Nemamo za čim da žalimo. Šta bi imali od toga da nas vole oni koji u svojim srcima nemaju ljubavi.
Mi moramo samo da se potrudimo da prepoznamo zlo i da mu se jasno svojom verom, hrabrošću i istinom suprostavimo. Isto tako moramo oko sebe stalno širiti ljubav da se u nas nikad ne uvuče zao duh zapadnog vuka. Nažalost skoro nas je napusti jedan pravi iskreni vuk pun ljubavi. Mnogi će ga pamtiti po njegovim neponovljivim ulogama u filmovima, serijama i predstavama. Lepo je što će ga njegove uloge učiniti večno živim, a sigurno da je to svojim ulogama na sceni i „daskama koje život znače“ i zaslužio. Međutim Milorada Mandića Mandu treba da pamtiti po nečem sasvim drugom, po njegovoj životnoj ulozi, po njegovoj duši. Tu ulogu Manda je igrao celog života nesebično svim srcem pokazujući uvek onaj srpski svetosavski duh tiho i nenametljivo kako je samo on umeo. Toliko nenametljivo da mnogi to nikad nisu ni primetili, skoro monaški dajući svu ljubav uvek onima kojima je najpotrebnije ne štedeći sebe.
Tu ljubav su uvek primećivali oni još uvek neiskvareni, anđeoskog srca, oni najmlađi. Deci nikad nije bilo potrebno na to ukazivati, njihove neuprljane duše su to uvek osećale zato su se i sakupljale oko njega. To veliko srpsko srce u njemu su mogli da primete i oni dobronamerni, nadam se da ih je bilo mnogo više nego što nam se čini. Svi oni će sada osetiti prazninu, ali ta praznina treba samo da im bude primer kako Srbin mora da živi. Moraju svetosavci da se bore moraju neki put da pokažu zube ali ono što uvek moraju to je da budu puni ljubavi, iskrenosti, časti. Samo tako možemo da budemo sigurni da smo se Otadžbini i narodu odužili na pravi način.
Neki te ne vole ljudi
Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’, nemoj da te to brine,
ne može voleti svako…
Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cveće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voleti neće…
Zajedno teku vam dani.
Za isti sto ćete sesti.
Ali ste svetovi strani
koji se ne mogu sresti.
I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.
I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići!
Opet će da te se klone
i svom će ostrvu ići…
I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vetar šalje!
Ne osvrći se – i grabi!
Razapni jedra i maštaj.
Pobeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vetar!
A kada stigneš do duge
i svet kad pronađeš novi,
nek` te ne pobede tuge.
Opet ih, opet pozovi…
Nedeljko Popadić
Dok god nas zapad ne voli i pokušava na sve načine da nas sputa znamo da hranimo pravog vuka u sebi. To što smo mi njima na zlo uvek odgovarali ljubljvlju nije njihova srca otopilo i omekšalo to je nemoguće. Njihove zaražene duše na sve dobro odgovaraju samo pojačavanjem mržnje. Taj svet izopačenih vrednosti ne poznaje iskrenost i ljubav u njemu ljudi kao Manda ne bi imali šta da traže. Njihova jedina težnja je da otimaju da svojom silom žive na račun tuđeg rada. Voleli bi da to učine i Srbima, videli su da imamo dušu deteta. Takvu dušu je lako povrediti jer je ona puna iskrene otvorenosti i ljubavi. Zaboravili su samo da kada povrede svetosavsku dušu reagovaće onaj najhrabriji i najjači vuk pravde koga svaki pravi Srbin nosi u sebi, a koji je nepobediv.
„Što više čovek ispituje negativna i tragična dešavanja na ovome svetu, veoma je teško steći mir u sebi i oko sebe, ali u svetu ima i nečega lepog, i samo ga treba tražiti i naćiće se. Potrebno je biti umetnik za stvaranje lepoga u toj lepoti osetiće se radost kao kad umetnik završi svoju uspešnu i lepu sliku, jer on se tada beskrajno raduje svome uspehu, pa tako i čovek kada stekne mir u sebi, on se tada raduje beskonačno u Gospodu.“
Arhimandrit Gavrilo (Vučković)
Znamo da se naš Manda sad beskrajno raduje u Gospodu. Nama ostaje da svoj život vodimo tako da zaslužimo isto smirenje. Naše je da pokažemo srce, pružimo ruku ne plašeći se činjenice da ćemo za mnoge ostati svet koji ne razumeju. Svetosavci znaju kuda moraju da plove i nikakva bura ih u tome ne može sputati. Srpski brod će stići u svoju luku zahvaljujući onoj neizmernoj ljubavi i snazi koju mu nikakva mržnja oduzeti ne može. Mnogi nas i dalje voleti neće. Ne brinimo to je samo dokaz njihovog prihvatanja zapadnih vrednosti koji im donosi samo mržnju i nesreće.
Nenad Blagojević
FSK
