Mnogi penzioneri neće nazad u Srbiju

24
2025
Foto DPA Penzioneri u Nemačkoj

U razgovorima sa našim penzionerima u Štutgartu i okolini pokušali smo da  saznamo, zašto ih sve manje  vuče želјa da se vrate u zemlјu svog porekla

ŠTUTGART  Iako su mnogi Srbi koji su radni vek proveli u Nemačkoj decenijama sanjali o svom povratku u Srbiju kada odu u penziju  ta želјa se, tako izgleda, poslednjih godina rasprsla kao mehur od sapunice!  Brojnih prelazaka  –iz kako srpska administracija još uvek to  naziva statusa „gastarbajtera“ ili „lјudi na privremernom boravku u inostranstvu“, u status ponovno stalnih  stanovnika Srbije, kao da  više nema.  Taj tzv. „privremeni boravak“ trajao je  ne samo čitav  radni vek, nego je kod mnogih,  njihovih  je grobova sve više u tuđoj zemlјi,  i ceo život i prešao u večnost. Izgleda, kao što Nemačka još uvek ne želi da prihvati činjenicu  da je odavno postala zemlјa doselјenika, tako ni Srbija, iz samo njoj znanog razloga, ne želi da svoje nekadašnje „doživotne gastarbajtere“ nazove pravim imenom- iselјenici!

Poznati su nam slučajevi   da je dosta  penzionera  koji su se pre destak godina puni nostalgije  vratili u postojbinu gde su izradili često lepe kuće, u poslednje dve, tri godine rasprodali ili poklonili drugima sve što su mogli i, baš kao u vreme kada su se pre četrdesetak godina sa jednim koferom doselјavali u Nemačku, opet krenulo nazad, u zemlјu Švaba.

Pokušali smo da iz razgovora sa našim penzionerima u Štutgartu i okolini saznamo, zašto ih više ne vuče želјa da se vrate u zemlјu svog porekla. Čuli smo podosta, kako su nam tvrdili,  opravdanih  razloga. Popričali smo i sa sociologom Milanom Stankovićem koji je nedavno za nemačku stranu radio na projektu istraživanja pomenutog fenomena. On nam je sažeto  rekao sve ono što smo čuli i od naših sagovornika- penzionera.  Želјa za povratak u rodni kraj kod mnogih  još uvek postoji, ali se sve više lјudi, posle trezvenog razmišlјanja šta da urade, ipak odlučuje da ostane u Nemačkoj.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili opstajanje u doba korone

Ta činjenica se primećuje, kaže Stanković, i kod drugih stranaca koji su  radni vek proveli u Nemačkoj a ne samo kod Srba. To i za zemlјu domaćina- Nemačku počinje da predstavlјa sve veći finansijsko-socijalni problem. Nekada se računalo da će se stranci kad-tad vratiti u rodne krajeve gde su sebi, za razliku od Nemačke, kupovinom uglavnom osigurali stanbeni prostor i da neće u sve većem broju morati da  postanu korisnici nemačkih domova za stare osobe.  Mesečno u tim domovima dobar smeštaj može da košta, naravno uz tretman i negu koja se sa tretmanom starih osoba u Srbiji  ne može nimalo uporediti, i do 3500 evra koje stranci uglavnom ne mogu da plaćaju.  Oni često nemaju ni rodbinu koja bi se o njima brinula, pa država iz svojih socijalnih fondova mora da plaća najveći deo tih troškova.

Milan Stanković nam je rekao, da su mnogi penzioneri uplašeni  sve težim životom u Srbiji o čemu čitaju u jedinim novinama na srpskom jeziku koje izlaze u Nemačkoj kao i u Internet izdanjima  srpske štampe.  Plaše ih i sve  veći troškovi života koje u nekim slučajevima ne mogu da pokriju čak ni njihove penzije  ako bi  morali da  u Srbiji plaćaju kiriju a želeli bi da zadrže dosadašnji standard života. Problem je, čuli smo iz razgovora,   pogotovo ako   od jedne penzije  žive npr. dvoje jer supruga nije radila.  Poznato je da penzije u Nemačkoj u proseku iznose od 750 do 1200 evra mesečno, žene  često dobijaju dosta manje.

Osim toga, iselјenici sa malim primanjima se osećaju nemoćnima i postiđenima zato što  ne mogu da i dalјe   pomažu svojoj rodbini koja je ostala u Srbiji, ako je još imaju,  jer para za pomoć često nema. Mnogi više nemaju ni bližu rodbinu koja bi se, ako zatreba, starala o njima.  Stari lјudi se plaše i povremene nestašice lekova o čemu čitaju a „trn u oku“ im su predugački redovi kod lekara, loše opremlјene, često runirane  bolnice, nelјubaznost medicinskog osoblјa, „podivlјala“ birokratija, svuda i na svakom šalteru duga čekanja itd.  -Naravno, lјudi koji su duže od pola veka živeli u pravno uređenim državama i koristili sve blagodeti socijalno-zdravstvenih sistema, teško, pogotovo ako su već ostareli i onemoćali, mogu da se naviknu na javašluk i još uvek veliku birokratiju u Srbiji! Zato, iako su usamlјeni jer su porodični dom njihovi potomci, ako su ih imali,  davno napustili stvarajući u ko zna kom delu Nemačke svoje porodice, ostaju i pored nostalgije za rodnim krajem da žive tamo gde ih na to navodi  njihov urođeni nagon za preživlјavanjem -kaže g. Stanković.

Da Vas podsetimo:  Ko rastura Srbiju novokomponovanim jezicima i novim „nacijama“

Da se penzioneri vraćaju u Nemačku, potvrdio nam je i  Petar Rajković. Kaže, i on se vratio iz jednog sela iz okoline Batočine  nedavno  u Štutgart. Kuću nije mogao nikome da proda. Neka propada, kaže nam. U njoj od mojih sinova i unuka neće sigurno niko da živi. I što bi živeli  u Srbiji u kojoj su mnoga sela pa i manji gradovi delimično već postali pustahija, – pita se Petar. Svi bi u veće gradove a sela ostaju pusta. –Pogledajte samo jedne novine  koje ovde izlaze. Pune su oglasa iselјenika  koji bi za bilo koje pare da se reše stanova i kuća po Srbiji.

Ovde, nastavlјa Petar svoju priču, na moju malu penziju od nemačke države dobijam još tzv. „dodatak za preživlјavanje“ kao i novac za deo kirije – i retko ko me  gleda popreko zato što sam stranac. U Srbiji svi misle da smo mi koji smo dugo u inostranstvu milioneri i stalno pružju ruku. Moje Šumadince  ne interesuje mnogo činjenica da brojni penzioneri, čak i sami Nemci, i u Nemačkoj teško žive ali ovde gde smo  imamo bar osnovne uslove za preživlјavanje. Penzije stižu uvek na vreme, tu su  i dobri lekari, odlične bolnice sa sve više srpskih lekara i sestara- pravih „begunaca“ iz srpskog zdravstvenog sistema, i uvek je dovlјno lekova. Ako je nekome zbog bolesti ili starosti potrebna kućna nega, o tome se redovno stara patronažna služba. A sve to, u to sam siguran, nažalost u mojoj Srbiji ne bih imao- kaže Petar.

Mojim zemlјacima koji se nisu kao ja otisnuli u svet je izgleda najvažnije  da nama iselјenicima kada posetimo rodnu grudu kažu -hajde plati turu pića ili gozbu, časti, pozajmi, pomogni, uradi… Valјda imaš toliko para!

Da Vas podsetimo:  Izmišljanje neprijatelja u liku brata svog

Po tom pitanju me u Štutgartu niko ne vuče za rukav.

Predrag Rakočević

24 KOMENTARA

  1. @Б.М.
    „Можда је потребна млада крв, откуд знам, можда мој или нечији живот да би кренули потиштени, а некада најхрабрији“, рекосте.
    Ето, то је младост. Хтео бих да Вам, као старији, скренем пажњу на нешто. Почетком прошлог века, један Фројдов сарадник, Вилхелм Штекел, рекао је: незрео човек се препознаје по томе што хоће херојски да погине за неки велики циљ, а зрео човек се препознаје по томе, што хоће да живи и ради за ТАЈ ИСТИ ВЕЛИКИ ЦИЉ.( Не пада ми на памет да Вас сматрам незрелим – далеко од тога. Ви сте млади, импулсивни и пуни енергије, то је све. Стендал би рекао, у Вама гори свети жар ). Да је поменути Штекел био у праву, показаћу Вам на једном примеру. Гаврило Принцип и Иво Андрић, обојица, били су чланови Младе Босне. Гаврило је пуцао, Иво Андрић је писао. Обојица су отишли у вечност и постали део колективног памћења нашег народа. Шта мислите, ко је више од њих двојице учинио за српски народ? Тешко питање; можда је погрешно постављено, ко зна. Али чињеница је да су обојица урадили много, сваки на свој начин. Размислите о овоме што сам Вам рекао. Парафразирајући Фројда, професор Јован Марић је рекао како се треба понашати у тешким временима: будите племенити и радите свој посао, тако је рекао. Експлозив је тако муџахедински, талибански, ионако смо стигматизовани, пустите то. Муџахедини гину за своју веру, а ми хришћани живимо за своју. Нажалост, политика је нешто друго. Примите много поздрава од мене.

    • Госп. Питагора, хвала Вам на Вашем објективном коментару и савету, које дубоко ценим. Није тешко питање, лако је одговорити: Учинио је Иво Андрић из разлога, што Гаврило Принцип зарад свог убеђења и свог енормног фокуса на атентат није био у стању да сагледа целу слику до часа извршетка истог, те му је једна битна чињеница измакла из вида. Релативно млади наследник Аустроугарске је био такорећи на страни Краљевине Србије са убеђењем, да треба остати аутономно подручје. Тај фаталан корак није смео да се деси, малтене је резултат био први светски рат. Гледајући објективно, да, пун сам енергије, релативно сам млад али само селективно импулзиван. Да ми дођу импулзивни нагони, то је тачно, стим што сам у стању да своју импулзивност држим под контролом, а поготову бес. Погледајте пажљиво реченицу: „Можда је потребна млада крв, откуд знам, можда мој или нечији живот да би кренули потиштени, а некада најхрабрији.“, „можда“ али не значи да је то право решење и да се мора спровести. Мој одговор на све је организација, генијално што сте ми баш пажњу одвукли на двојицу легендарних актера наше историје, одговор је пут великог писца Ива Андрића. Видите: „Можда сви брилијантни које нико и не слуша, а у које искрено не мислим да спадам, треба да следе кораке блискоисточних верних самоубилачких команди. Ја сам за другу варијанту, ефективнију и са мање безмислене жртве.“ Истакао бих другу реченицу и реч „можда“ у првој, само не заборавите ту реч. У другој реченици истичем јасно нагон ка опционалним варијантама, које не захтевају пролиће крви, јер, цитираћу Вац: ,,Експлозив је тако муџахедински, талибански, ионако смо стигматизовани, пустите то. Муџахедини гину за своју веру, а ми хришћани живимо за своју.“ Тражим одговор на једно питање, метафорично изражено: Шта морам да учиним, да бих ујединио парцијалне смеше гасова у свемиру, што је под диктатом случајности, како бих створио фузију, која ће након рођења саму себе хранити и расти до размере сунца, која би обасјала простор у црнилу. Како створити ту нуклеарну ракцију? Тешко могу даље да говорим о мојим идејама на овом порталу, већ сам и превише обелоданио што јесте незрело и импулзивно. Интернет није сигуран, ниједан технолошки систем није сигуран од пенетрације те ни овај портал. То је све што могу рећи. Потребно је тихо деловање у сенци, потребно је створити невидљиво око и руку, то је све што могу рећи. Само како то извести, када је потребан корак ван интернета. Видите, једном приликом сам био у контакту са истомишљеником који је остао само у оквиру интернета, где је сигурност била гарантована. Предложио сам састанак, међутим до истог није дошло из страха особе истомишљеника. Иако нисам познавао ту особу био сам спреман на ризик, јер тихи рад до великог циља захтева скуп активних анонимних лица, анонимни непријатељима. Ако се не усудимо, да се састајемо, а то је овде кључни проблем, сав рад и труд било кога неће примити плод, а управо суштина промене су заједнички рад многих на једном проблему. „Црна рука“ су кључне речи, само не по Принципу, већ по Андрићу. „Парафразирајући Фројда, професор Јован Марић је рекао како се треба понашати у тешким временима: будите племенити и радите свој посао, тако је рекао.“; Убеђен сам, да је свакоме на овој земљи додељен задатак, мој је, да аналитичким размишљањем и прагматиком налазим и применим решења за одбрану српског народа и православне вере. Не сумњајте у то, ја живим за тај велики циљ и радим на истом али мој следећи важан корак ка том циљу је хомогенизација расутих, без којих не постоји шанса за остварење промена: Разни таленти умне природе потребни је сажети и концентрисати, потребно је створити равнотежу, антидот овом систему, у мојим очима неминовно. Са великим поштовањем.

  2. @vera
    Нисте разумели. Додуше, нисам то ни очекивао.Као лекар, помогао сам хиљадама људи, ( неки од њих и мени),а радим још увек. Готово да нисам ни мислио на материјалну страну (стан, кола, уштеђевина, то се подразумева). Као што ја нисам наглашавао материјалну димензију, тако Ви нисте ни поменули духовну, етичку, културну, јер не знате ни шта је то. Укратко, ја Вас разумем, али Ви мене не можете разумети све и да хоћете. У полемику сам се упустио зато што смо превише и предуго оћуткивали извесним људима, па они преовладаше.

    • Razumela sam ja odlicno jer i struka mi je bila takva da su mi razumevanje i razum bili najpotrebniji. Kazem bili jer sada sam u penziji. Ja u mojim komentarima uvek koristim svoje pravo ime nekrijem se iza pseudonima a moji sugradjani it Stutgarta i okolnih mesta dobro me poznaju i znaju sta sam sve doprinela da bi se nasa tradicija, kulturna bastina, ljubav prema nasoj duhovnosti i Otadzbini prenela i sacuvala od zaborava iz generacije u generaciju. Jos samo da vam kazem da ja nikada nikome nisam nista ni ocutkavala ni precutkavala ali kada je trebalo da se usta otvore bilo nas je malo i sada smo tu gde smo. Vi i ja bi mogli jos dugo polemisati oko raznih stvari ali ja za sada stavljam tacku. U koliko vas bilo sta jos zanima odobravam redakciji Korena da vam da moju e-mail adresu.

  3. Овај доле „Срђан“ мора да се шали. Балкански политичари самостално одлучују на својим прћијама и стварају „атмосферу кризе“ и „неповерења“? И врапци на грани знају да су они – са изузетком Додика – ту где јесу по вољи запада, и да су ту само дотле док слушају. Ако „Срђан“ не зна за историјску чињеницу да западне силе већ вековима кроје судбину Балкана према својим интересима, његово незнање је стварно за жаљење.

  4. @ Penzioner iz Nemačke, „Eh, Žarko, Žarko! Zaista velika šteta -ne zato što se penzioneri ne vraćaju, nego što takvi kao ti očigledno čine sistem koji uništava i Srbe, i Srbiju“ Jel ti ovo ozbiljno pises?! Pogledaj malo moje komentare, pa ces videti koliko sam protiv ove ludacke vlasti, al takvi kao ti, nemaju mozga da izvrse vise od tri misaone funkcije u jednom danu. Ovo sto ti pises, je jos jedan dokaz, da takvi dzangrizavi matorci ni ne treba da se vracaju. Da nam pametujete ovde i popujete, pa ne treba nama vasa milostinja , nama treba uredjena drzava u kojoj moze da se zivi od postenog rada. Egomanijaci matori!

  5. @vera
    Чим сте коментар почели пословицом, или изреком, шта ли је већ, намеће се утисак да сте хтели некоме да очитате лекцију . Нема потребе. Већ су нам овде, с врха, недавно рекли да смо глупи и лењи, нерадни итд, па не треба понављати. Знамо. А ја Вам, међутим, тврдим, да има повелики број људи, веома стручних и образованих, који су вредно радили своје послове и скромно живели, а нису стекли ништа. На пример, моји покојни родитељи. Па онда ја. Није све зависило од нас. Готово ништа није зависило од нас. Ви говорите о материјалној страни и јасно је да сте добро овладали технологијом живота, ситуирани сте, уживате, како рекосте. Go on, lucky you. Милиони других то нису успели, чак ни многи од оних који су отишли на запад. Нормално је да сте поносни, до хвалисавости на оно што сте постигли, упорно радећи на остварењу једног јединог циља – добробити сопствене гузице. Па то исто овде раде наши политичари, деценијама. То су радили и у време када сте ви отишли и БАШ ЗБОГ ТОГА СТЕ И ОТИШЛИ. Али у међувремену нисте научили ништа. Зато се не враћајте. Србији требају само они који виде даље од носа и знају нешто више од пословица, дакле они, који не живе за гузицу.

    • Jedino rešenje je stvaranje tvrde antikomunističke organizacije sa dokazanim antikomunističkim borcima,bez onih komunističkih sinova i unuka,koji varaju narod.Samo tako će se promeniti,van togaNIŠTA.

      • Hm,hmm…uuuhsunce ti hebem,ti bi,jos vise da povecas,stepen eksploatacije,u srbiji,da pobijes penzioerere,koji su se obezobrazii,da se vraete srbiju,i trose svoje “ komunisricke penzie“ u Srbiji..

    • Gospodine Pitagora sram vas bilo kako se pisanim slovom obracate i vredjate. Ocigledno nista neznate kako se ovde radilo pre pedeset godina. Ni najmanju zelju nisam imala da sebi napisem hvalospev ali sam htela da kazem ko je pametno i razumno radio sve je mogao da stvori jer to mu je ova drzava ( Nemacka ) i pruzila. Nepoznajete me i bezobrazluk je da kazete da sam radila sa ciljem za dobrobit svoje g…… moj suprug i ja smo raddili i za dobrobit svojih bliznjih pa cak i za dobrobit ljudi koje nikada u zivotu nismo videli. Vidim da ste svojim zivotom nezadovoljni i frustrirani ali to je licno vasa stvar. U Srbiji je tako kako je ali narod je izabrao i sta tu dalje reci. Moj glas sigurno nisu dobili. Ja cu se opet vratiti starim i mudrim poslovicama svako zanje ono sto poseje. Vi ocigledno nista u svom zivotu niste posejali pa tako nemate nista ni da uberete.

  6. I ja sam mastao da cu se vratiti iz Amerike kada odem u penziju, ali bogami ne verujem. U sta da se vratim? U Vucicevu Srbiju kulta licnosti, gde svi obozavaju Putina koji ce na vlasti biti 25 godina, gde svi mrze Zapad a zeleli bi zapadni standard zivota. Gde ti za svaku sitnicu treba veza, gde ti skoro svaki covek kaze blago tebe sto pobeze odavde. Nije problem za mene ni tranzicija, ni nizi standard zivota, vec malodusnost, depresija nacije koja je ubijena u pojam. Ovde nikoga ne interesuje za koga sam glasao na izborima, niko te to ne bi ni pitao, a kod nas onaj Vucic se ne skida sa medija, samo dramoseri, zajedno sa ostalim barabama sa Balkana stvara vestacke krize i odrzava tihu vatru nepoverenja i nesigurnosti. Ko prozivi zivot u stabilnoj zemlji gde sve funkcionise nece se lako vratiti u korupciju, muljanje radikalske bagre. A oni za kojima sam tugovao tri decenije, vec su se preselili na groblja i u moje srce. I sa mnom su gde god da sam.

    • Srđane,nema se šta dodati,a i Žarko ima dobre namere,ali se prvo mora konstatovati odakle je problem,pa onda početi sa nekom promenom.To je kao kod hirurga,pronađe žarište,pa onda rez.

      • Постоји само ј е д а н п р о б л е м: Наша емоционалност је наша слаба тачка, ахилова пета, змајева крв, те и липин лист! Ми се налазимо под штокхолмовим синдромом и нисмо спремни да истини погледамо у очи, да морамо да чинимо оно што до сада нисмо смели ни хтели, да нисмо смели да кршимо наш друштвени кодекс! Ово не води никуда, како то нико не види! Ми преместамо датум крајњег ударца док старимо! Али кога брига, ја сам само посрнуо момак, луди ум, кога нико и не схвата озбиљно, један међу многима. Ову коцкетину обрћемо већ деценијама, безброј пермутација смо прешли, као да не знамо који низ истих чини решење, правимо се луди. Решење сви знамо или свесно или несвесно! Дође ми да сав бес претворим у парампарчад српског пасоша, али не не да ми и тај најмањи трачак наде ДА ЋЕМО ВЕЋ ЈЕДНОМ СХВАТИТИ ДА МОРАМО ДА СЕ БУНИМО И ДА ПОКАЖЕМО ЗУБЕ! Можда је потребна млада крв, откуд знам, можда мој или нечији живот да би кренули потиштени, а некада најхрабрији. Размишљам, шта је потребно да се пробудимо, можда млађа посрнула особа са килограмима експлозива око струка, која ван себе упада у скупштину или НАТО канцеларију у задњим минутима свога живота, да каже да је доста. Можда је потребно да тај бес претворим у ходајућу бомбу или неко други. Можда сви брилијантни које нико и не слуша, а у које искрено не мислим да спадам, треба да следе кораке блискоисточних верних самоубилачких команди. Ја сам за другу варијанту, ефективнију и са мање безмислене жртве. Они вам узимају слободу, Срби, узеће вам храну, узеће вам воду, узеће вам здравље, остаћете без душе! Ако је то одлука свих, да се настави као досада дискутовањем о једним те истим проблемима без предузимања мера, онда се моја борба завршава, један активан и одлучан мање, а све више ће предати своју имагинарну униформу срца. Шта вреди борити се, веровати, надати се, када покрета нема. Страх од преузимања одговорности и уједињења. Па бих свакоме поставио само једно питање: Да ли смеш себи, не, не влади, не западним силама, не источним силама, не, само себи, да ли смеш СЕБИ да допустиш, да се називаш Србином? Добро то размислите, а бес и енергија, о да, сама ће по себи доћи. Нити себе сматрам нечим посебним, нити послаником било које више силе, нити сам рођен под звездама великих вођа али рекао бих једно, као мали обични Србин, само једно: Као појединац, и то говорим сваком Србину, као појединац ниси ништа више од маковог зрна, као маса си страх и трепет поколењу, страховити одјек беса слободе. Па те још једном питам, не само Вас поштовани господине Србо, зар си једини Себине који ћеш допустити да ти одузму право на слободу и живот, од Бога ти дато? Са поштовањем од младог патриоте и србољуба.

  7. E bas mi je zao sto se penzioneri ne vracaju, kakva steta ej… Pa koji ce nam penzineri bre, daj da vidimo kako ove mlade ljude da sacuvamo, da i u Srbiji moze da se zivi od svog rada, a ne da nam 40.000 mladih ode svake godine.

    • Eh, Žarko, Žarko! Zaista velika šteta -ne zato što se penzioneri ne vraćaju, nego što takvi kao ti očigledno čine sistem koji uništava i Srbe, i Srbiju a najgore što poklanjanjem srpskih resursa, npr. Arapima i drugim tobožim „prijateljima“ tvog?“velikog vođe“ -ređe prodajom radi trpanja u sopstvene džepove brojnih SNS-ovaca na vlasti, uništavaju budućnost mladih koje ti pominješ! Penzioneri iz inostranstva, dok su bili aktivni, mnogi odvajajući od usta to čine i danas, da im rodbina u Srbiji jednog maloumnika na vlasti ne pocrka od gladi, godišnje su slali u SRB i do 5 milijardi dolara! Sada se suma, zahvaljujući mladim beguncima koji takođe iz istih razloga kao raniji „gastarbajteri“ vredno šalju pare u Srbiju,- ranije je starija generacija bežala od tiranije J.B.Tita, sada od tiranije njegovog „naslednika“ AV, je suma nešto manja. „Kosovka devojka“ Jorgovanka Tabaković, tačno, na nju mislim, ona sa sumnjivim doktoratom kao i drugi SNS-ovci, se hvali da iz dijaspore stiže oko 4 milijarde dolara- godinu za godinom! Da nije toga, možda i ti ne bi dosta lagodno živeo kao i mnogi SNS trutovi danas! Da nema nedaća o kojima su se izjašnjavali sagovornici u članku o penzionerima, u Srbiju bi, da su se vratili mnogi stariji ljudi, stizalo više deviza- ali bi vlast trljala ruke!
      Ovako, to važi i za brojne moje poznanike, od povratka nema ništa, pare ostaju u državi u kojoj su dobro živeli, bili cenjeni i ponešto zaradili! Još nešto- da znaš: prema računanju eminentnih ekonomskih stručnjaka, od početka bežanije iz Srbije na Zapad, daleke 1965.g. do danas u Srbiju je stiglo od „večitih gastarbajtera“ 250 milijarde dolara! U poslednjih 12 godina u Srbiju je od dijaspore stiglo oko 50 do 60 milijarde dolara. I -gde su te pare? Prema izveštajima Agencije za praćenje kretanja „crnog“ novca iz Vašingtona, istovremeno je iz Srbije na crno izneto možda čak i 70 milijarde dolara. Devize „gastarbajtera“ su menjane u malovrednu hartiju zvanu dinar, a devize je vlast bunkerovala negde po Kajmanskim ostrvima i drugim destinacijama, možda da im se nađe kada ih narod najuri sa vlasti! Ili?Toliko, Žarko tek da znaš malo više – a ako znaš neki od svetskih jezika, na internetu imaš bezbroj pouzdanih popdataka o tiranijskoj vladavini u Sbiji, mažnjavanja para, korupcij i lopovluku!

      • Недипломатски речено, али истина: за Србију јесте много битније да остају млади, него да се враћају пензионери (то нема никакве везе с тим што су они слали паре у Србију). Да ли иједна земља може да очекује ишта од будућности ако јој млади одлазе да раде у иностранство, а враћају се као пензионери – или чак ни тад? Врло је очигледно да је решење за оба проблема исто: кад млади буду имали услове да живе и раде у Србији, пензионери из иностранства ће имати услове да се враћају…

        • Па онда шта се чека? Сем малобројних добровољаца нико није спреман да промени ишта, што и није за осуђивање, јер Србијом галопирају два од четири, а ја бих рекао да је настао и пети, апокалиптичких коњаника, како бих се изразио мало маштовитије: 1. Смрт, 2. Глад и „5. Депресија“, још нам фале 3. Рат и 4. Црна куга или болест. Младе ти коњаници вуку за собом везани за репове, е па док их неко не одвеже биће одвучени, где год их судбина поведе. Ја бих предложио следеће: На дело, срп у руке и за коњаницима, па ће се вратеити и они одвучени млади назад, тамо где их рат не чека, а глад гони и стари где ће смрт и болест на неко дуже време бити преоптерећени борбом око истих. Није поетички али надам се да покушава да објасни суштину. Са поштовањем.

        • Vlado odgovori na jedno jedino pitanje: šta je AV (ali i sve vlade pre njega) učinio da mladi zaista ostanu u Srbiju -ili ako su otišli, da se vrate? Na šta da se vrate, na robovske plate stranih firmi, jer su političari sve važnije firme već rasprodali i uz to strancima dali narodne pare da tobože otvore nova radna mesta, u stanove u kojima bi živeli sa dedom, babom i svojim roditeljima, u državu koja ne poštuje sopstvene zakone itd. itd. A šta su političari učinili da mladi ne beže u svet? Gotovo ništa- posla nema (50.000 akademski obrazovnih građana je u Srbiji bez posla) a i ako se nađe, osim informatičara koji zarađuju za sada dovolno, plate su mizerne! Pogledj lekare. Još malo pa će nas lečiti „priučeni“ lekari-stažisti. Zato dosta, bre, trabunjanja, neka političari najzad učine nešto korisno i za narod a pogotovu za mlade a ne samo za svoje lično bogaćenje!

    • Hm,hmm…ako toliko,ponizavas ljude,zasto uopste diskutujes, Ako nista ne umes,valjda umes “ da se setis“ da ce svoje penzije,deviznog porekla trositi ovde,povecati promet roba i usluga.

  8. Poslovica kaze “ pitacete starost gde je bila mladost“: zasto pocinjem ovom poslovicom? krajem sezdesetih i sedamdesetih godina kada je bio bum dolaska na rad u Nemacku nasi ljudi su bili izuzetno vredni. Dosli smo svi na par godina pa da se vradimo svojim gradovima i selima. Radilo se dan i noc, u svojoj zemlji dizane velolepne zgrade a ovde se zivelo po raznim suterenima i potkorvljima. Vecina dijasporaca bilo je prijavljeno samo na minimalne plate a gro primanja isao je na crno na ruke sto se kasnije odrazilo na penzijska primanja.. Godine su prolazile, pa dosle i nesretne devedesete a retko ko se vracao nazad. Stali smo za penzije koje su vecini bas iz razloga minimalne uplate sada male od kojih se danas tesko zivi. Zene su radile takodje, u proseku, samo pola dana jer tu je dila porodica, deca, dodatni poslovi tako da su danas i njihove penzije male. Moj suprug i ja radili smo preko cetrdeset godina puno radno vreme u solidnim firmama. Nije bilo lako, ujutru vrtic, pa posao pa kuca ali na vreme smo mislili pa tako stvorili svoja cetri zida i ovdde u Stutgartu i u Otadzbini. Deca su nam ovde u Stutgartu tako da je i nasa glavna baza ovde. Zavrsili su visoke skole tako da nije istina, kako su mi pojedini govorili, da ako majka radi nista od dece i njihovog dobrog obrazovanja. Na kraju sve su se kockice slozile Danas moj suprug i ja u starosti uzivamo u plodovima naseg rada iz mladosti i ovde u Stutgartu i u Beogradu i u Crnoj Gori.

  9. Još jedna od milion istina.Aovde med i mleko,a deo naroda se hvali kako je glasao,do sada u naj većem broju.Da su obavezno glasali vlast,a da one DVERI,nemaju šta da traže,kao jedina opozicija.Glasači glasaju,oni koji ih ne glasaju,oni sede kući,pomažući onima koji glasaju.Stari,putuju,deca im otišla ili odlaze u tu neprijateljsku evropu,kome neprijateljsku,komunistima,ko će ove sahranjivati,to će valjda ovi arapi koje sada naseljavaju po Srbiji,po kvoti za svaki grad.Sad se setih,Gutovićeve predstave,E SRBI,BRE BAŠ STE USRANCI.e,za to će šiptari imati uskoro tri države,već dve imaju.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime