Ne volim more. Zapravo, više je to veza za noć ili dve, brzo i bez nekih emocija izgustiramo jedno drugo pa na rastanku masno lažemo kako su te dve noći vredne života, kako ćemo čekati jedno drugo, kako ću mu pisati a ono će otpisivati talasima i slične patetične budalaštine a jedva čekam da sperem so sa sebe i siguran sam da more kako okrenem leđa otrči pod tuš i…
Ne zamerite, dete sam brda, planine, vapijem za ta četiri dana moračkih blagovesti, tamo poviše Crkvina malo posle Kolašina, baš pred sam početak kanjona pa naviše do u same oblake…
Radujem se onom papratištu kroz koje vodi prastara prtina do Gradine, najlepše livade imanja koja se vazda poslednja kosila.
Ne kosi moju Gradinu odavno niko. Jedva smo se poznali minulog leta, nadam se da me čeka i da mi se raduje koliko i ja njoj..?
Može li se toliko voleti obična livada s vrha imanja, više kuće u kojoj nikoga do ikone Svetog Arhangela Mihaila, veriga i prađedovskih gusala?!
Može, jer Gradina, ljudi, nije obična livada, verujte, čudesno je to mesto najmirisnijih cvetova kad Ćetan protrči kroz njih pa zarže, stane na kratko, vikne mu neko od stričeva, a on ćudljiv i vazda svojeglav samo strese grivom, zanjišti i opet u galop nekud u nedogled…
Zora je, kakvih više nema, jedva da se šta dana uhvatilo za nebo, baba je podložila šporet, vazda se loži zorom bez razlike dal je leto, a ja kroz okna onih malih, starih, drvenih prozora tankih stakala gledam put Gradine.
Sad će, znam da će sad, odavno su otac i stričevi uprtili kose o ramena, nasuli bidon ledene vode s vrela i pride flašu lozovače, čuo sam čašice, one za jedan ali doooobar gutljaj, kako zvone ko praporci u strika Draganovoj šarenici…
Sad će, znam. Sad će planinom da jekne to zvono za jutrenje kad braća Medenice i kumovi Radovići počnu da otkivaju kose, jednako ritmično tukući čekićima o njihove oštrice…
Svi ko jedan: Momčilo moj, stričevi Dragan, Miroslav, Miodrag, kumovi Veljko, Šćepan i Đoko, vazda su virtuozi livadskih „violina“ kosili oba imanja ko jedno. Ne međaši se s kumovima! Nema tu ljese nit kočeva dokle je naše a odakle njihovo- ko će dušu da razdeli?
Gradina je bila jednako naša i njihova a opet samo moja i kuma Dragića!
Odrasli smo na njoj. S nje mu se i grob vidi mada znam da je još tamo, u onoj nekoševini, samo se sakrio negde iza leskovine a lažu me da ga više nema…
Zvoni planina, odjekuje jutrenjem kosača, osećam miri cicvare, jak i zasitan, prejede se čovek samo od mirisa…
Čujem Ćetana kako rže, vazda taj nekud luta pa se u sumrak ko kockar što je izgubio sve pokajničkim korakom, smišljajući kakvu laž da sve porekne, vrati kući.
Ustrčim do Gradine. Sve potokom naviše, između bukava u koje je otac urezao bratovljevo i moje ime, pored već sađenutih naviljaka pa pravo do prestola.
Prestola mog gradinskog kraljevstva- kamen obrastao mahovino, odvajkad je tu, najudobniji kamen na kugli zemaljskoj…
Sedimo moj Dragić i ja, čekamo da kosci viknu da uzmemo bidone i otrčimo po vodu, a livada… Ništa na ovome svetu ne miriše hilandarska kandila i gradinski otkosi dok u njima mirsno umire stotinu svakojakih cvetova. Ništa, kunem vam se!
Ćutimo i gledamo taj božiji poredak- svaki kosač za po otkos iza prethodnog, grabe jedan za drugim pa zastanu, potegnu bilegije iz vodijera da dooštre kose i nastave.
Vodijeri, svakom ostali od prađedova, pravljeni za večnost, „karađorđeve zvezde“ najboljih kosača! Ne basta svakom javorov vodijer, ne stoji mu ko znamenje, ne zlati se na pojasu kosača ako mu dorastao nije, a otac, stričevi i kumovi jesu.
Mogao bih vam pisati do u beskraj o plesu kosača na najlepšoj livadi koja najmirisnije umire i vaskrsava ali žurim…
Žurim da joj stignem. Da see probijem kroz nekoševinu, omare i sećanja do moje Gradine.
Da zasednem na svoj presto i isplačem zvona za jutrenje što se više ne čuju.
Da vidim stričeve i kumove kako kose neke nebeske livade, valjda sigurno lepe ko Gradina!
Da Ćetan zarže pa uzgalopira po oblacima.
Da se s mojim Dragićem najlepše isćutim, lažu da ga više nema…
Da majci ponesem na grob cveća što najmirisnije umire.
Da kažem Momčilu mom kako su svi još na Gradini, otkivaju kose, ištu bidon hladne vode, pevaju…
Da se nagledam svog detinjstva, da zagrlim majku neprebolnu kad me dozove vetrom s Vučja, da sam opet dete najlepše planine i da su opet svi na Gradini…
Mihailo Medenica
www.dvaujedan.wordpress.com
