Plansko zatiranje uspomene zajedničke borbe protiv istih neprijatelja, strateški je zadatak montenegrina danas, zato što su potomci junaka sa Mojkovca pregli 1999. godine da ne dozvole prodor šiptarskih terorista u NATO redovima, u tadanju zajedničku državu SRJ!
Prošao je ceo vek da je Janko Vukotić doneo hrabru i mudru odluku vojskovođe, da predupredi očekivano lukavstvo KuK generala Rajnera, planera željenog prodora agresorske vojske kroz Mojkovačka vrata da preseče odstupnicu delu srpske vojske, na njenom planiranom povlačenju do Jonskog mora i potom ostrva gde cveta limun žut!
Da se vojsku povede u kontranapad na veliki hrišćanski praznik, smela odluka opravdana je umećem vojskovođe da pronikne u zamisao generala Reinera, koji se u svojoj proceni najviše oslanjao na majora Hubku, nekadašnjeg vojnog atašea na Cetinju, umešnog zanatlije i najboljeg poznavaoca vladarske porodice Petrović, i njihovih dvorskih udvorica.
Kao vojni ataše, Hubka je carskim parama obrlatio veći deo vlade i vladarske porodice, vešto im laskajući i poklone obilato deleći.
Prodajući veru za večeru, potkupljenici njegovi počeše poodavno pre Velikog rata da se prikazuju kao gorljivi „branioci“ samostalne Crne Gore, i ljuti protivnici kraljevine Srbije u kojoj stoluje zet „gospodara“ Petrovića, a sinovi mu unuci njegovi.
Zaokupljen poslovima osavremenjivanja narodne vojske, ustrojene kao plemenska milicija, sa svim njenim manama koje su vidljive ali teško savladive, čak i za briljantnog pitomca učilišta u Modeni, serdar Janko nije znao pozadinu ovih prljavih igara.
Malobrojni školovani crnogorski oficiri, uglavnom iz talijanskog vojnog učilišta, jer je ćerka kralja Nikole kraljica Italije, skoro svi su bili u bližem ili daljem srodstvu sa vladarskom porodicom Petrović!
Međutim, želeći jaku odbranu od neprijatelja u svom okruženju, jednodušno su prihvatali predloge Janka Vukotića za ustrojstvo moderne vojske.
Podržali su i njegov predlog, da se oficiri upute u ruske i srpske vojne akademije, da se u artiljerijskom umeću specijalizuju.
Predlog za otvaranje podoficirske škole u Nikšiću, gde bi ti školovani oficiri bili nastavnici praktične obuke, ujedinio ih je sve, nasuprot brojne razularene grupe plemenskih komandira, skutonoša kralja Nikole, što je svoj kurs u francuskoj akademiji Sen Sir uporno proglašavao za briljantno vojno znanje, a oni sami bez ikakvog vojnog znanja, zdušno mu u toj farsi pomagali, za sitne povlastice.
Ponešto je Janko i uspeo da u red dovede, uspesi u Prvom balkanskom ratu, delo su i njega i saradnika koji su ogromne napore u tim pripremi iskazali, ali i zaslužene pobede odneli.
Iako lično sujetan, kralj Nikola nagradiće ih i činovima i ordenjem, sve se nadajući da će samo njemu a ne i narodu srpskom, verno služiti.
Zajednička ideja oslobođenja od istog dušmanina, sjedinila je napore crnogorskih i srpskih oficira u jedinstven spoj, koji se oslanjao na stručno znanje i na rusko oružje, jer je narod u Crnoj Gori pušku Mosin-Nagant od milja već prozvao „moskovka“!
Znajući koliko su Svetosavlju i tradiciji privrženi, što ih je održalo kroz vekove surove otomanske okupacije, Hubka je rezolutno tvrdio da će Crnogorci na Božić ostaviti samo zaštitne odrede, na prednjoj liniji odbrane!
Tvrdio je da će se glavnina vojske razići kućama, da u krugu porodice dočekaju rođenje Hristovo, te je zato samouvereno predložio napad na sam Badnji dan!
Pobednik Mojkovačke bitke, Janko Vukotić već vek ceo trpi lažne optužbe potomaka onih što su Hubkine priznanice za Judine srebrnjake potpisivali, a oni sami i potomci im, tokom postojanja dve zajedničke države, gospodare svoje i tobožnja ubeđenja, menjali ko pos…ne gaće!
Vidljiv napor montenegrinskih NATO perjanica, da serdara Janka Vukotića oblate u narodu, da se potisne sećanje na slavne pretke i još slavniju pobedu, koju je umni vladika Nikolaj Velimirović tako vizionarski opisao rečima:
– „Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.“ -, danas je strateški zadatak za najnoviju generaciju „hupkovaca“, što na tuđe pare gadljivi nisu a zaklanjaju se „odbranom ugroženog montenegrinstva“ u Crnoj Gori, koje kao i pre jednog veka navodno ugrožavaju ti agresivni „velikosrbi“!
Kao da prepisuju tekstove iz nekadašnjih bečkih listova „Tagesblatt“ i „Wienerzeitung“, u kojima su se antisrpstvom utrkivali „vidioci“ iz okoline kralja Nikole, a možda su im i iz porodične zaostavštine pretekli, kao tradicija beščašća?!
Napuštajući Crnu Goru, kralj Nikola pakosno je ostavio poslednju naredbu serdaru Janku Vukotiću, da potpiše kapitulaciju crnogorske vojske, kako bi obesmislio i unizio sve njegove vojničke pobede!
Interniran u zarobljeništvo, proslavljeni vojskovođa, kroz nekoliko logora detaljno je upoznao humano postupanje „preteče EU“, te su ga potpuno iscrpenog uneli na nosilima u rodnu kuću, pri povratku novembra 1918.-e godine!
Vek ceo, Janka Vukotića lažno optužuju potomci onih što se posle bekstva iz Crne Gore u talijanskoj varoši Gaeti sakupiše, jer su za talijanske velikodržavne i Nikoline lično vladarske interese, podbunili nezadovoljnike, da se terorizmom suprotstave odlukama mirovne konferencije u Versaju, koja će samo priznati već stvorenu zajedničku državu!
Janko Vukotić, imao je vojničke mudrosti i lične hrabrosti, da o tom nemoralnom činu javno kazuje kao general vojske zajedničke države, koju je Crna Gora ujedinjena sa Srbijom dočekala bez kralja Nikole i nekadašnjih Hubkinih abonenata, koji su već bili na novoj (tuđoj) sisi, ne mareći nimalo za srpski narod u Crnoj Gori, i njegove žrtve u Velikom ratu!
Zato je danas, svako ko veliča Janka Vukotića i njegovo neumrlo delo, otvoreni neprijatelj (eventualno) buduće „NATO Montenegrije“!
Prljave igre pre jednog veka i pozadinu njihovu na dvoru u Cetinju, briljantno je opisao nekadašnji vojno-diplomatski predstavnik carske Rusije, N.M. POTAPOV.
Svoje je godine službovanja od 1903. do 1915. u beleškama pedantno opisao, te vremenu pre i tokom Velikoga rata dao potreban značaj, detaljno oslikavajući događaje i učesnike.
Briljantan obaveštajac, majstorski je raspleo dvorske intrige i intrigante, koji su uporno pokušavali da rusku diplomatiju i samoga cara Nikolaja II, u zabludu dovedu!
Uprkos njene neskrivene brige za narod u Crnoj Gori, jednako kao i narod u Srbiji, rusku se državu planski i perfidno obmanjivalo, a drugu srpsku državu uporno lažno optuživalo!
Kako je istorija učiteljica života, sada, u vremenu vidljivog nasrtaja NATO moćnika da narod u Crnoj Gori preumi, ove beleške (pretočene u dvotomno izdanje) kazuju i razjašnjavaju mnoge zakulisne radnje, koje su naslednici Hubkinih poslušnika u svoje istorijske „istine“ pretočili tokom trajanja bravarove države, u kojoj su (ne slučajno) potomci „gaetaša“ kao upravnici bili određeni za preumljivanje tobožnjih „nevernika“, na Golom otoku!
Sve uporne laži, o navodnom nedovoljnom snabdevanju crnogorske vojske oružjem, opremom, municijom i hranom, što već vek ceo lažu potomci „gaetaša“, vidljivo razjašnjavaju mnogobrojne depeše ovog detaljno informisanog diplomate.
Pokvarene igre kralja Nikole, u sprečavanju jačeg angažovanja serdara Janka Vukotića, kako bi se slomila kičma carsko-kraljevske vojske koja je u samo Sarajevo bila saterana, razjašnjene su njegovim jasno vidljivim nastojanjem da se ne rukovodi zajedničkim strategijskim planom vojvode Putnika, usaglašenim sa ruskim generalštabom, već samodržačkom željom njegovom, da se on kao pobednik po Baščaršiji sam prošeta!
Razjašnjene su i igre saveznika Francuza, da se tobož crnogorskoj vojsci „pomogne“ u osvajanju važne tvrđave Kotora, sve sa namerom da se u Jadranu nikako ne pojavi ruska ratna flota, i ne daj Bože tu i stalno bazira!
Beleške su preživele burne godine Iljiča i njegovih „usrećitelja“ ruskog naroda, dočekale svoj trenutak, da omoguće rasplitanje pozadine koja je prethodila „spontanom“ opredeljenju vidioca-montenegrina, koji „NATO sunce“ na Jadranu u svojoj viziji željno ugledaše!
Istraživači će imati dodatno zadovoljstvo, da istraže rodoslov mnogih gorljivih današnjih motenegrina, jer je iskusni obaveštajac detaljno beležio učesnike igara bez granica, te će se mnogi iz tadašnje Dvojne monarhije u gradu Kotoru u njima naći, kao i tadašnji čelnici RKC, a neće nedostajati ni šiptarskih predaka današnjih gorljivih natoovaca, boraca za „samostalnu“ Crnu Goru (ako je ikako moguće, bez srpskog naroda u njoj!).
Preumljenici, u svom „junačkom“ grlu serdara Janka Vukotića zato osećaju kao kosku, te bi da ga ispljunu, kako bi tako lakše sadašnjem „gospodaru“ klicali na putu u NATO društvo, makar i da su onu priču o guskama i magli čitali, ali lekciju potrebnu, očito naučili nisu!
Vladimir Frolov
www.fsksrb.ru
Istorija se ponavlja….za one koji nisu naucili lekciju.