Molitva u Andrićgradu

Pre neko veče, sedeo sam na obali Drine, u Andrićgradu, sa dobrim ljudima koje ponosno nazivam svojim prijateljima i pričao o problemima koji nas more. Naravno, problemi naših glava su problemi nacije i njene kulture kao nosioca njenog identiteta. U gradu umetnosti, koji i sam predstavlja umetničko delo izniklo iz Andrićevih knjiga, spominjali smo umetnike. Oni večno žive, pa smo o njima kao živima i govorili. Jedino što mi se u tom momentu, van zidina ovog grada, učinilo mrtvim jeste kultura. Nekako nam se misli složiše oko toga i taj trenutak ćutanja je trajao. U jednom momentu, Drina je htela da nas podseti gde se nalazimo, pa je nekim starim čamcem tresnula obalu nekoliko puta ne bismo li se mi povratili. U tom trenutku u meni počeše da naviru osećanja ponosa i pripadnosti gradu u kojem sam se u tom trenutku nalazio.

Svi oni o kojima smo pričali pojaviše se pred našim očima sabrani u jedan grad od kamena, nevino beo i čist kao i duše onih čije duše sada počivaju u tom gradu. Uvideo sam da na ovom mestu kultura opseda ljude. Oni sa više smisla za humor rekli bi da se ovde čovek oseća kulturno i kada pljuje na pločnik.

Sa same kapije Andrić gleda svakoga ko ima sreće da kroz tu kapiju prođe. Onaj koji tuda uđe, on više nikada neće biti isti čovek. Ophrvaće ga emocije iznikle iz istorije, umetnosti i religije, a on će, ako imalo duše ima, osetiti da tu pripada. Imaće utisak da je tu rođen i on i njegova država. Pod nadzorom Andrića, Njegoša i Tesle, niko normalan sebi ne daje za pravo da bude nekulturan. Ta tri velikana vas u Andrićgradu obavezuju da se ponašate onako kako su se ponašali naši slavni preci. Svaki kamen ugrađen u taj grad je umetničko delo za sebe. Svaka ulica je put kojim je neko od nas krenuo kroz život, a svaki trg krije neki drugi svet, pa dela, puteva i svetova u tom gradu ima za svakoga od nas i zadovoljiće sve različitosti ovoga sveta.

U toj noći, dok se mesec kupao u Drini, a svetla grada se razlivala po njenoj površini, crkva je svetlela. Svetlela je tako da sam imao osećaj da se u njoj ceo dan i celu noć moli za srpski narod i biram da verujem u svoj osećaj. Te noći sam i ja svoju molitvu pridružio toj velikoj koja ovde traje. Njihov zvuk raznose vetrovi koji putuju niz Drinu i ona će otići tamo gde treba. Niko me u suprotno ne može ubediti.

Nije ovaj tekst hvalospev Andrićgradu. Ni jedna jedina reč ne bi ga mogla dovoljno pohvaliti i opisati, već bi ga samo unizila u odnosu na ono što on jeste. Ovo samo ja lepotu i zadovoljstvo, koje sam te noći osetio, delim sa papirom i onima koji su isto to osetili.

Ovde sam spoznao kulturu u njenoj najvećoj snazi i u njenom izvornom i neiskvarenom obliku. Kultura se stalno seli, ali mi se čini da se konačno skrasila. U njenoj je ličnoj karti, kao mesto prebivališta, naveden Andrićgrad. Meni ne ostaje ništa drugo nego da ovde na Drini, ispred Lazareve crkve, Bogu zahvalim što me je pre tri godine u ovaj grad uputio i od tada mi ne dozvoljava da se od njega odvojim. A onome ko je ovaj grad izmaštao i iz knjiga ga ovde izvukao, večiti sam dužnik što mi je drugu adresu u duši ispisao.

Ipak, i dalje ima onih koji ne priznaju kulturu, pa ni ovaj grad. Nisam na njih ljut, već ih žalim, jer imaju oči, a ne vide. Ali, evo ide nam Vidovdan, pa će i oni koji ne vide, ako tog dana dođu u ovaj grad, progledati i sresti se oči u oči sa samim sobom uvidevši da je i njihova duša bila ovde. Kada čovek ode u Andrićgrad, on se vraća sebi.

Te noći, na obali Drine, u Andrićgradu, duvao je vetar, ali ja ne znam da li sam se tresao usled zime ili iz poštovanja prema svima onima čije su sene i duše u ovom gradu sabrane. Te noći, sa prijateljima pored sebe, sa svim onim velikanima u glavama, sa kulturom na njenom izvorištu, a zajedno sa Andrićgradom, ispravljali smo krivu Drinu i čini mi se da se u jednom trenutku zaista ispravila, ali ko će to slepima dokazati…

Milan Ružić

iskra.co