Molitva za neprijatelja – ” Oprosti im Bože, ne znaju šta rade”

2
680

I onda beše neko proleće, mada se sunca ruku na srce uopšte ne sećam, jer mi se hladnoća provlačila mesecima kasnije kroz svaki udisaj. Ali, sećam se prve bombe i prvog uzvika neverice i prvog pokušaja da sa svojom deceniju iscrpljivanom svešću spojim činjenicu da više nikada ništa neće biti isto…ništa isto ni u Srbiji, ni u Evropi, ni u svetu.

Do tog dana uspešno smo se tešili da su devedesete samo privremeni setback u istorijskom napredovanju sveta da najzad zagospodari evolucijom i od majmunolikog gledača u leteće tanjire postane deo univerzuma, ali grdno smo pogrešili. Prva bomba koja je pala u srce Evrope posle drugog svetskog rata označila je kraj jedne ere, a to što smo baš mi Srbi bili meta nije slučajno uzimajući u obzir sva naša prethodna vojevanja, sve belosvetske osvajače koje oterasmo i naš geostrateški položaj. To što smo imali malu, lošu kopiju Tita na čelu države, takođe nije pomoglo, kao ni odbijanje većine da prihvati činjenicu da nismo centar kosmosa i da smo za svet, pogotovo za naše osvajače, samo tačkica na mapi kojom će kasnije zagospodariti kao skakavci koji jedu budućnost i crpe poslednje što ova planeta ima da nam da, a za sobom ostavljaju novi svetski poredak, golu pustinju, more izbeglica, džihad, renesansu religja i uzdizanje najnižih ljudskih poriva.

Pričaju mnogi da se bombardovanja slabo sećaju, jer su svoje strahove utapali u domaćoj rakiji koju su iskopavali iz budžaka rezervisanih za svadbe, sahrane i krštenja. Neki su jezu blažili svima rado deljenim bensedinima. Oni su prespavali bombe po memljivim podrumima, decu su pakovali babama i dedama na selo, a sa decom i snove. A noćne more rasterivali su baterijskim lampama u tami bez vazduha, ali sa teškim mirisom nagorele duše. Ali, postoje oni koji su sve trezni izdržali, koji su se odazivali radnoj obavezi i koji su zbog te svoje trezvenosti i ginuli. I to nikako ne sme da se zaboravi.

Ne krivim ja sve te sirote duše koje su samo ostale same u tami i čije srce nije moglo da podnese svakodnevni strah, iz dana u dan, iz noći u noć i prizore raskomadanih tela, jer su u svakom tom telu videli svoje. Ne krivim ni one sa dubljim džepom koji su, brže bolje, utekli preko granice. Ni one koji su preko te iste granice zarađivali švercujući sve trice i kučine koje su Srbinu pod bombama neophodne. A, ne krivim ni one koji su bezglavo srljali u smrt, omađijani proročkim govorima o pobedi koju niko pri zdravoj pameti ne bi mogao da očekuje. Jer, nas šaka– njih devetnaest zemalja članica NATO-a na čelu sa Amerikom i celom njenom vojnom mašinerijom i vojnim otpadom koji je vrlo smisleno istovarila upravo na nas. Ali, krivim sve one Amerikance, Italijane, Špance, Nemce, Engleze, Francuze…sve male ljude tih velikih nacija koji su pristali da im se duše stave u službu novog boga, anti-boga, onog kome su baš tada pomogli da se ustoliči. I nesvet o budućem, da, upravo nesvest…

Sećam se da smo sve prozore izlepili širokim selotejpom po savetu stručnjaka, jer kad bomba detonira prozorska okna se razlete i osakate domaćine, ali sećam se jako dobro da nam svi selotejpi ovog sveta nisu pomogli kada nam je u kući eksplodirala butan-boca. Eksplodirala od starosti i nekorišćenja, a kresnuta zbog gladi i malecke željice da se pojede nešto toplo u velegradu bez struje i vode.

Sećam se i zemljotresa koji je usledio jutro nakon najgore noći bombardovanja, a koji smo propratili samo konstatacijom: “Nije ništa, samo zemljotres…” I suza svoje dece, suviše male da bi shvatile zašto ih svaku noć pakujem ispod ragastola od vrata, uvijam u jorgane, ljubim u mraku i sedam na pod pored prepotopskog tranzistora spremna na sledeće noćno bdenje. A jutro dočekujem spremna za novi radni dan i neki posao koji nije mogao da sačeka kraj rata…ostavljam ih i guram se u trolejbus krcat ispijenim ljudskim ljušturama koje pate iste patnje kao i ja.

Najteže mi pada jedno sećanje koje sada izgleda kao san o vremenu čuda i čudovišta, sećanje na moju baku koja svako veče pred sirene pali kandilo ispod ikone Svete Petke i šapatom izgovara molitvu tako čudesnu da mi se svaka reč molitve u srce urezala kao nožem. Ona šapuće nesvesna da je čujem, prekrsti se brzo i žurno nastavlja svoj deo posla oko priprema za sledeću noć strave, a upravo njene reči lete kao nesklad između stvarnosti i duše… “Oprosti im bože, ne znaju šta rade.”

Olga Tomović
Izvor: Vidovdan.org

2 KOMENTARA

  1. Zasto mora “samo privremeni setback u istorijskom……. ” setback ? Zbog takvih smo i bombardovani tako uspesno od strane zlotvora. Znali su kako da zlotvorima obeleze mete.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime