Molitveni doručak za Srbiju

Pojedena zemlja

0
519

molitvenici

U post-jugoslovenskoj podeli karata Srbija je prošla najgore. Njena teritorija se usitnjava izdvajanjem Kosova i Metohije, a prozapadna Dinkićeva stranka, Ujedinjeni regioni Srbije (URS) ima nameru da podeli Srbiju na regione, ustvari federalne jedinice, te da dodatno usitni (veliko)srpsku teritoriju.

Srbi su iz Hrvatske proterani sa svojih vekovnih ognjišta, takođe i iz Slovenije i odlazili za Srbiju, na Kosovu i Metohiji posle Kumanovskog sporazuma i 2008. godine Srbi su isterani sa svojih imanja i proterani u centralnu Srbiju. Srbima se smanjio vekovni životni prostor iz eks-jugoslovenskih republika i saterani su u relativno uski okvir- centralnu Srbiju. Tu se prepoznaje rukopis SAD, koje imaju iskustva sa otimanjem životnog prostora Indijancima, autohtonom stanovništvu i njihovom preseljenju u rezervate. Sličnu sudbinu su još mnogo ranije, pre sukoba na prostoru SFRJ, namenili  Srbima. Planirano je odavno da srpski narod treba drobiti na što manje celine i od njegovog korpusa stvarati nove nacije. Danas Srbi žive u svojevrsnim rezervatima u NATO državi „Kosovo“, koje pežorativno Evropska unija naziva- enklavama.

Tačno je da u politici nema prijateljstva, već samo interesa, ali u slučaju Srbije se može reči da Srbija ima večna neprijateljstva koja su se u post-jugoslovenskim krvavim događanjima itekako potvrdili.

Posle temeljnog devastiranja Srbije, osmogodišnjim sankcijama, tromesečnim masivnim bombardovanjem uz učešće svih NATO zemalja, i posle peto-oktobarskog prevrata dovođenjem ekonomskih ubica koji su preostali deo srpske privrede razbili divljačkom tranzicijom, Srbija je pred ekonomskim kolapsom. Štetočinski radovi srpskih vlada u proteklom periodu, kao i delovanje „ekonomskih eksperata“ dovedenih sa raznih belosvetskih destinacija, 2013. godine su dostigli svoj maksimum, bez ikakve nade da će se stanje u narednom periodu popraviti. Naprotiv. Javni dug Srbije u oktobru 2013. godine prešao je 19 milijardi evra i nema spora da je krajem 2013. godine za nekoliko milijardi evra veći nego što je bio na kraju 2012. Javni dug Srbije na kraju 2008. godine iznosio je samo 8,8 milijardi evra, što znači da je on krajem novembra 2013. godine bio za 2,16 puta veći nego krajem 2008. dok je BDP u 2012. bio za 2,7% manji nego u 2008. Uz to, Srbija je na rang listi zemalja po konkurentnosti, koji izražava zdravstveno stanje zemlje i njene privrede, pala na 101 mesto i našla se u „trećoj ligi“ [1].

Da Vas podsetimo:  Put je upravo suprotan od onoga što savetuju Pompeo i Šib
Jejl ili mačka u džaku

lazar krsticU Srbiji je velika ekonomska kriza, većina stanovništva jedva preživljava s minimalnim zaradama uz teško izrabljivanje kod privatnih gazda, a prema novim „bolnim“ ekonomskim merama koje je propisao tim srpskog vunderkinda Krstića, čiju diplomu sa Jejla niko u Srbiji nije video, smanjuju se plate u državnim firmama, pa tako i lekarima, povećava se PDV i povećava se porez na imovinu. Nikako da se namakne dovoljno novca za budžet, uprkos lekovitim savetima MMF-a. Pitanje je kome će Srbija uskoro morati da se obrati za finansijsku pomoć kad se državna kasa isprazni, gde će srpski ministri potrčati, u Moskvu ili u Brisel? Nije teško pogoditi – tamo gde ima novca. Ali, ni u zemljama Evropske unije nije stanje zavidno.

Zapad je ponovo pred finansijskim kolapsom uprkos novinskim vestima o oporavku i stotinama milijardi štampanih dolara i evra. Nešto se iza brda valja jer prema očekivanom (katastrofičnom) razvoju događaja možda najbolje svedoče nedavna samoubistva četiri direktora velikih banaka, trojice u Londonu i jednog u Njujorku. O kakvoj panici je reč svedoči i to što su ti visoki bankarski funkcioneri, jedan čak iz Dojče banke a drugi iz J. P. Morgana, procenili da je i samoubistvo bolji izlaz od čekanja novog kolapsa [2].

U funkciji popravljanja ekonomske situacije, otvaranju novih radnih mesta i zadržavanje stručnih ljudi, Srbija je privlačila strane investitore tako što im je davala besplatno zemljište, oslobađanje plaćanja poreza za određen period, i po deset hiljada evra po svakom budućem zaposlenom radniku. Umesto da je država taj novac usmeravala ka srpskom seljaku i revitaliziranju sela, ka izgradnji baznih industrijskih kapaciteta u blizini rudnika, ka onim preduzećima koja su mogla da se oporave i ponovo stave u pogon, srpska država je pomagala strane bogate investitore.

U ovako devastiranoj državi, sa urušenim zdravstvom, školstvom, sa nedefinisanim granicama, posle nepune dve godine, raspisani su vanredni parlamentarni izbori. Počele su pripremne radnje i predizborne kampanje. Nek košta šta košta! Stranke moraju da ubede ljude da glasaju baš za njih, što će biti interesantno da se gleda. Jer, sve stranke, sa izuzetkom pokreta Dveri, bile su na vlasti i sve su pokazale šta (ne)znaju i sve su se uglavnom oslanjale na savete domaćih „ekonomskih stručnjaka“ a svoju finansijsku konstrukciju su bazirale na propozicijama  sa MMF-om. Učinak je dovoljno vidljiv, tako da će stranke morati da izmisle neku novu mantru kojom će da privuku glasače. Hiljadu evra za akcije je već istrošeno, zapošljavanje 500 hiljada ljudi je takođe potrošeno, „nećemo priznati Kosovo“ je toliko profanisano i besmisleno jer je posle briselskih pregovora (a ustvari evropskih ultimatuma unezverenim srpskim političarima) Srbija de facto, kršeći svoj Ustav i Rezoluciju 1244, već priznala Kosovo. Favorit je prema svim srpskim medijima Vučićeva Napredna stranka, koja prema sondiranju javnog mnjenja ima čak 45%  podrške glasača. Međutim, ovog puta su se malo „zaigrali“ pa napravili onaj smehotresni gaf PPV-a kod Feketića, i potonjom cenzurom na internetu, ali- ništa ne mari, Srbi ionako kratko pamte i obožavaju vođe, pa ma šta one uradile, uvek će naći opravdanje za njihove postupke.

Dačiću se problem Kosova i Metohije potpuno smučio te je morao javnost Srbije grubo da upozna sa neumoljivim činjenicama: „Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak i ozvaničeno i Ustavom. Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže. Predsednik Srbije ne može na Kosovo. Ni predsednik Vlade. Ni ministri. Ni policija. Ni vojska”.[3]

Posle ovakvih rezigniranih konstatacija, Vlada se odlučila da ide na vanredne izbore. Pretpostavlja se da će se formirati dvotrećinska većina u spskoj skupštini dovoljna za promenu Ustava, koji „ni najmanje ne pomaže“. Kupuje se vreme, jer su svi iz vlade u ostavci svesni da ovako ne može dugo.

Dačić se presrećan javlja iz SAD gde je pozvan da se na doručku pomoli za tuđu zemlju, kad za svoju već ne može i oduševljeno šalje poruke kako je u razgovoru sa državnim sekretarom Kerijem još jednom ponovio našu zainteresovanost da američka administracija što više bude prisutna u regionu i pozvao ga da poseti region i Srbiju, i da su svi tamo imali „lepe reči za politiku koju Srbija vodi“ i istakli doprinos zemlje u uspostavljanju regionalnog mira i stabilnosti. [4]

Pametnom dovoljno, čim nas hvale oni koji su bili predvodnici zločinačkog bombardovanja, možemo odmah da organizujemo molitveni doručak za Srbiju, ali sumnjam da bi nam pomogao.

Za www.koreni.rs

Mirjana Anđelković Lukić

[1]  http://www.standard.rs/prof.-dr-mladjen-kovacevic-uzroci-deindustrijalizacije-ili-skupi-dinar-rast-uvoza-i-nezaposlenosti-3.html

[2]  http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-cekajuci-onaj-trenutak-ili-izazovi-bitke-za-srbiju.html

[3]  http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Dacic-Deset-godina-se-laze-da-je-Kosovo-srpsko.lt.html

[4]  http://fakti.org/serbian-point/posrbljene-vesti/dacic-zatrazio-sam-od-kerija-sto-vece-americko-prisustvo-u-regionu

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime