Monika i Denis

0
686

monikaPriča o jednoj devetnaestogodišnjoj devojci iz Srbije i jednom dvadesedmogošnjem mladiću iz Nemačke. Pre kratkog vremena nemački dnevni list „Velt“ objavio je sledeću informaciju: „Aktivista-homoseksualac iz Nemačke, pretučen je ove nedelje u Beogradu i zadobio je povrede opasne po život. Nemac je u glavnom srpskom gradu učestvovao na konferenciji, koja je posvećena pravima lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca i onima koji pripadaju transeksualnim grupama – „LGBT“.

***

Ministar unutrašnjih dela Srbije Nebojša Stefanović naredio je da se odmah sprovede istraga tog događaja. Nemački ambasador u Srbiji, Hanc Vilhelm, izjavio je da se aktivista posle operacije probudio. To je dobar znak… Zemlja se trudi da postane član EU i u više navrata je obećala da će da štiti ljudska prava.“

(„Ein Homosexuellen-Aktivist aus Deutschland ist am Samstag in Belgrad zusammengeschlagen und lebensgefährlich verletzt worden. Der Deutsche hatte in der serbischen Hauptstadt an einer Konferenz zu den Rechten von Lesben, Schwulen, Bisexuellen und Transsexuellen (LGBT) teilgenommen. Serbiens Innenminister Nebojsa Stefanović ordnete umgehend eine Untersuchung des Vorfalls an. Der deutsche Botschafter in Serbien, Heinz Wilhelm, erklärte, der Aktivist sei nach der OP aufgewacht. Das sei ein gutes Zeichen. Das Land bemüht sich um eine EU-Mitgliedschaft und hat wiederholt versprochen, die Menschenrechte zu schützen“, http://www.welt.de/politik/ausland/article132222979/Deutscher-Schwulen-Aktivist-zusammengeschlagen.html 15. Sep. 2014., „Die Welt“, Berlin).

Prvi deo ovog članka je toliko očevidan, da nemam što da dodam. Slovom, razume se, da sam protiv toga da se čovek bije samo zato što drugačiji od nas, da li po boji kaže, ili po ubeđenju. No, poslednje rečenice su po meni krajnje sporne. Tu se naime govori o „obećanju Srbije, da će štititi ljudska prava“. Na prvi pogled tu nema ničeg nejasnog, jer to se kao samo po sebi razume. Ovo, međutim, ipak nije tako. Živeo sam trideset godina na Zapadu, ili tačnije u Nemačkoj, u Berlinu. Tvrdim da Srbi pripadaju među najtolerantnije evropske narode. Mislim da neću mnogo da pogrešim ako kažem, da su tolerantniji od mnogih naroda, koji su članovi Evropske unije. Što hoću da kažem? Poznajem nekoliko beogradskih homoseksualaca. Nikada se neko od njih nije poželio da je zbog toga imao problema u Srbiji. Čak mi je jedan od njih kazao da mu smeta, tako nametnjivo isticanje „parade ponosa“, ili, da upotrebim njegove reči: „U Srbiji jedna trećina ljudi živi na granici bede, a ne mali broj njih bukvalno gladuje. A niko od njih da dođe iz Brisela, pa da se zauzme za njihova prava. A sada, eto, navodno su zabrinuti za jednu grupu ljudi, koji tokom „šetnje ponosa“ broji dve ili tri stotine demonstranata! Reč je o jasnoj provokaciji od strane Zapada. Tu leži problem. Mene kao pedera niko u Srbiji ne ugrožava. Što ja moram pred tobom da ljubim mog prijatelja? Pa ni ti, Nikola, preda mnom ne ljubiš svoju ženu!“

Da Vas podsetimo:  Silikonska priča

LJudi su, dakle, besni zbog licemerja Brisela i Vašingtona. Pre dvadesetak godina sproveli su krajnje nehumane mere protiv srpskog naroda: sankcije i to ne samo ekonomske, već su one bile uperene i protiv srpskih naučnika i sportaša. A godine 1999. punih 79 dana bombardovali su Srbiju. Samo tako, iz obesti. Bilo je to perverzno iživljavanje nad jednom malom, siromašnom zemljom koja broji sedam miliona ljudi. I tu vojnu akciju Sjedinjene Države i njeni savezni, – koji imaju preko četiri stotine miliona stanovnika, – prozvali „milosrdni anđeo“! I ne samo da se toga ne stide, već su organizovanim državnim udarom u oktobru 2000. doveli na vlast korumpiranu, ucenjenu, komprovitovanu, nesposobnu, kompradorsku klasu, koja je i danas na vlasti. Pred izbore i u sličnim prilikama izgovore nekoliko patriotskih, pa i proruskih govora, kako bi zadovoljili želje većine srpskog naroda. Verovatno i to rade u dogovru sa stvarnim gospodarima ove napaćene zemlje, dakle, sa američkim i britanskim ambasadorima u Beogradu.

Kao i uvek, tako i u slučaju pisanja ovog nemačkog lista, naiinteresantnije stvari su one, koje se prećutkuju. Berlinski „Velt“ „zaboravio“ je da obavesti svoje čitaoce, da se spomenuta beogradska konferencija održala pod nazivom „Budućnost pripada nama“ („The future belongs to us“). Zar to ne zvuči drsko, uvredljivo i provokativno? Iz toga proizlazi da, na primer, 95 odsto ljudi nemaju pravo na budućnost. Ili ja, možda, preterujem?

Prema tome u Srbiji većina ljudi nemaju problema sa ljudima, koji su «druge seksualne orijentacije». Ono što, verujem, ogromnu većinu građana naše zemlje smeta jeste činjenica, da su organizacije «LGTB» instrumentalizovane od strane centara moći, dakle, od Vašingtona i Brisela, kako bi izvršili pristisak na «nesposlušne», u našem slučaju, na Srbe i to sa ciljem da vode politiku koja je u interesu Sjedinjenih Država i Evropske unije. Namerno kažem EU, a ne Evropa, jer ciljevi te organizacije, očevidno, nisu u interesu evropskih naroda. Brisel jasno vodi borbu protiv tradicionalnih evropskih, hrišćanskih vrednosti, kao što su porodica, moral i milosrđe. Slovom, ovde imamo posla sa agresivnom, bogatom, uticajnom manjinom, koja želi da svim sredstvima da većini nametne svoje shvatanje osnovnih ljudskih vrednosti. Umesto da se većina pobuni i da zahteva da se poštuju njihova prava, svetski moćnici su lažno predstavili te «nevladine organizacije», poznate kao «endžiou» („ngo“) kao ««hrabre borce za slobodu i ljudska prava». Taj nevladin sektor zapravo je povlašten i ima prava da se u masovnim medijima čuje samo njihova istina.

Nevladine organizacije šre svega iz Beogradaučestvovale su u demonazijiji sopstvenog naroda. Cilj im je bio da srpski narod i svet ne saznaju pravu istinu o strdanjima Srba u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu. Time su oni amnestirani zločine Zapada, koji je godine 1995. bombardovao Srbe u Krajini i Bosni, a 1999 i u samoj Srbiji.

Interesantno da „parada ponosa“ nije održana u Prištini ili Istanbulu. Zašto? Pa i te zemlje su kandidati za članstvo u EU! Veliki američki prijatelji nalaze se u Rijadu, Kataru i Bahreinu. Nisam čuo da Vašington od njih zahteva održanje „parade ponosa“.

Da Vas podsetimo:  Bez bojkota do nezavisnog Kosova

Povodom ove teme, nešto me podsetilo na događaj koji se zbio pre dvadesetak godina. Počeo sam da listam po mojim „Berlinskim zapisima“. Evo što sam pronašao: „Bio je to lep prolećni dan u Hamburgu, 30. april 1993. Održavao se teniski turnih u Hamburgu. Nastupila je i Monika Seleš. Tada je imala 19 godina. Bila je u životnoj formi i prva na svetskoj rang listi. Odjednom je na teren ušao jedan gledalac, izvadio veliki mesarski nož i nasrnuo na našu teniserku. Nož je zabio četiri santimetara duboko u leđa, u levi predeo plećke. Napadač je izjavio, da obožava Šefi Graf i da mrzi Moniku Seleš (“vergötterte Steffi Graf – und hasste Seles“).

Ostali deo priče poznat je našoj javnosti. Da bi mogla da igra na turnirima, uzela je američki pasoš. Godine 2007. postala je i mađarski državljanin. No, nikada više nije postigla takve uspehe, kao pre 30. aprila 1993. Do tada je osvojila devet najvažnijih turira.

Srbi su u to vremena bili potpuno izolovani od strane Zapada, koji se toliko hvali svojim demokratskim i slobodarskim načelima. Rečju, Srbi su stavljeni u geto. Veoma se dobro sećam toga događaja, jer se o tome mnogo pričalo među našim Srbima u Nemačkoj. Sa mojim prijateljem Kićom i društvom jedno celo veče posvetili smo toj temi. Neki su bili mišljenja, a među njima i ja, da je taj Nemac, Ginter Parhe (Günter Parche), ne samo mrzeo Seleš, već i Srbe. U nemačkim medijima vodila se nečuvena „hajka na Srbe“. Srbi su do te mere bili satanizovani, da je svaki zločin protiv njih bio unapred razumljiv, pa i oprošten. Zato sam i ja bio uveren, da su Seleš ubili nemačka „slobodna“ štampa. Stvorena je takva atmosefera na Zapadu, da je protiv Srba bila dozvoljena svaka kaznena mera, pa i ubistvo. U tom smislu sam sastavio i pismo, te poslao na adresu nekih deset najvažnijih redakcija u Nemačkoj. Nijedan list, razume se, nije ga objavio.

Na suđenju, psihijatri su utvrdili, da Parhe nije sasvim uračunljiv. Sud ga je osudio na dve godine zatvorske kazne, alu uslovono (“zwei Jahren Gefängnis auf Bewährung“). Razume se, da niko ne može da osudi Nemačku i Nemce zbog tog zločina. To je uradio jedan čovek, a takvih, verovatno, ima u svih naroda. No, nemački sud je oslobodio čoveka zatvorske kazne. A to je skandal i sramota za zemlju. Sem toga, turnir posle toga uopšte nije prekinut, već je nastavlje, kao da se ništa nije dogodilo. To je iznenadilo ne samo mnogo u Srbiji, nego i na Zapadu. E, tu počinje priča, o kojoj mogu da sa punim pravom kažem: „Takvi su Nemci!“

Monika Seleš pokušala je uz pomoć advokata da Parhe ipak dobije zasluženu zatvorsku kaznu. Niije uspela. NJen odgovor: posle toga nikada više nije htela da poseti Nemačku.

Zašto to spominjem? Zato što se u slučaju Monike Seleš nije izvinuo nijedan nemački političar, nijedan ministar. Nikome u Nemačkoj nije palo na pamet da pozove na televiziju srpskog ambasadora. Pojavila se kratka vest na osmoj ili devetoj strani novina pod rubrikom „crna hronika“. No, kada se govori o nemačkoj aktivistu-homoseksualaca ili o francuskoj fudbalskom navijaču, onda takvi slučajevi dospevaju na prvim stranama štampe i tretiraju se kao prvovorazredni politički događaj.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo predsedniku R. Srbije, predsedniku Vlade R. Srbije, predsedniku Skupštine...

A kako je to kod nas, to smo, eto, živi svedoci. Svi se dobro sećamo i kazne koji su dobili srpska deca u slučaju francuskog državljanina Tatona: 14 naših navijača osuđeno je na 240 godina robije! Drakonske kazne francuskom ambasadoru obećao je tadašnji predsednik Boris Tadić, a to je sprovela u delo sudija Mirjana Ilić, koja je predsedavala procesu. Većina je dobila preko dvadeset godina zatvorske kazne. Koliko sam mogao da pratim iz štampe, proces srpskim navijačima, izgleda, da je montiran. Presuda je dakle izrečena i pre procesa od strane Borisa Tadića. Pojavili su se i roditelji nastradalog Bris Tatona, kojima je naša štampa dala najšiti publicitet. Roditelje srpske dece, koja su dobila preko trideset godina zatvorske kazne, niko od srpskih medija nije hteo ni da sasluša.

Neki očevici, međutim, tvrde da je Bris Taton bežao od navijača „Partizana“ i da je sam skočio preko žardinjere. Dragan Đilas objavio je da 30. Sseptembar 2009 bude Dan žalosti u Beogradu. Koliko je samo Srba ubijeno u Francuskoj i Nemačkoj. I? Nikom ništa. Teniski turnir u Hamburgu, recimo, nastavljen je, kao da umalo nije ubijena jedna devetnaestogodišnja devojka.

Kao i u slučaju Brisa Tatona, ne sumnjam da će i u slučaju ovog „gej-aktivista“, naši pravosudni organi doneti odluku, koja će ličiti i na presudu iz godine 2009. Srpska valst time nije samo uništila mlade srpske živote, već i njihovih roditelja, rodbine i prijatelja. No, presuda predstavlja poniženje za većinu stanovnika ove zemlje, jer nam time otkriva pravu prirodu ove vlasti. Srpska vlada na rečima priča o Evropi, no ponaša se „afrički“. Zašto se nismo ugledali na Evropu, recimo, na Nemačku? Zar i naše sudstvo nije moglo da nađe psihijatre, koji bi pronašli olakšavajuće okolnosti za srpsku decu. Ne. Naša vlast to nije mogla da uradi, očigledno, iz prostog razloga, jer se ne ponaša kao suverena, evropska država, već kao afričke, okupirane države u 19. veku, čija ponizna, kompradorska elita činila je sve da se dodvori kolonijalnim gospodarima. Slovom, što glasnije „RTS“, „B92“, „Blic“, Boris Tadić ili Aleksandar Vučić pričaju o „ulasku Srbije u Evropu“, to na delu vidimo da nas ti isti sve više udaljuju od Evrope i zapravo „guraju u Afriku“. Sasvim je jasno, da vlast u Srbiji za poslednjih desetak godina nikako ne pada na pamet da takav vazalski, robski odnos prema Briselu i Vašingtonu većina građana Srbije vidi kao krajnje uvrednjiv i ponižavajući.

Nikola N. Živković

Novinar

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime