Monika

0
694
Foto: printscreen

Stranice dnevnika mog života ispunjene su delima koje u stvarnosti nosim kao svoje ,,greške,, ili ,,budalaštine,,. Neka.

Svaki korak mog socijalnog i društvenog bića, svaki udah i izdah moje hrišćanske duše, svaka pora na mom biću vodila se zivotnim zakonom da ništa ne zaobidjem a vezano je za čoveka, da ništa ne sačuvam za sebe kraj nekog ko kopni u nekim svojim jadima, da uvek moram i trebam pomoći bilo da me trebaju ili ne za pomoć.

Dobro znam kako je to ,,ja vas hlebom vi mene kamenom,,. Neka.

Sve moje pomoći drugima bile su makaze čime su kasnije odsecali po santimetar od mojih krila. Neka…ali niko od ljudi i (ne)ljudi na mom zivotnom putu nije potonuo jer mu nisam pre vremena i na vreme ruku spasa pruzila, u ruku ,,silom,, ili milom stavila komps kuda dalje.

Iz mog bunara sam vodu vadila i druge napajala, kad se ispraznio niko u njega nije ni iz pipete jednu kap ukapao. Neka. Nisam se uplašila što je voda u njemu nestala. Gledam u Njega i znam da ni ljiljane nije na suši ostavio pa neće ni mene.

Zašto sve ovo pišem na ovom papiru?, jer su nam smišljeno ostavili samo list belog papira da na njemu bijemo bitke kada nas zatvore u geto iz kog nećemo moći uzeti kuke i motike i zaštiti zivote svoje dece i nas samih, a u tom getu jesmo. I kako jesmo, kao jedinka ne mogu krenuti od vrata do vrata roditelja u Srbiji i reći im ,,Sada je kucnu zanji čas da svi izadjemo na ulice, da sve zgrade sudova u Srbiji srušimo, da Skupštinu srušimo u kojoj se ne donose zakoni već kopilad od zakona (izvinjavam se svoj deci koja se nepriznata radjaju), jer je ovo zadnji minut u kom moramo zaštiti sigurnost svoje dece da ne prodju kako već druga deca jesu, kako i kroz šta prolazi ova nesrećna devojčica Monika,,.

Da Vas podsetimo:  Život

Danas je Monika, sutra će biti nečije drugo dete.

Mi sedimo u svojim domovima i ništa kao roditelji ne preduzimamo…već sutra će se te neduzne makanje opet na ulici naći same bez pratnje odraslih.

S početka ovog o čemu pišem, nisam o sebi pisala kao o Supermenu, jer od zivota u ovoj Srbiji sebe više ni pod mikroskopom ne mogu naći, toliko sam ništa pstala, već pišem sve zbog jedne početne karike, nečeg što me na isti način potresa kao i misao kroz šta prolazi ova nesrećna devojčica, a to je zbog nastavnice fizike koja ju je poslednja videla i nije zaustavila automobil da je poveze do škole.

Da jeste…ovo nesrećno dete bi sada bilo u domu kraj svojih roditelja.

Srpski moj rode, a odavno se stidim što srpskom rodu pripadam, što mi seme nije bačeno u neko pleme, u neku dzunglu, odavno iz sebe čupam sve ono što su mi pretci o nama pričali, sve ono što su gusle o nama opevale, jer mi se sve više čini da smo uvek bili isti smradovi…sve više se pitam da li su postojali srpski junaci, da li je istinita priča da su nekada srpski ,,skeleti, prešli Albaniju tamo i nazat i vratili se da odbrane svoju nejač…dokle ćemo kao jedinka gledati samo sebe?

Do kada će trajati pomračenje emocija i ljudskosti u vama i da li ćete se ikada zapitati da jedan vaš propust, jedna vaša loša namera i bahata rečenica moze nekoga odvesti na golgotu?

Da li smo zaista postali narod koji je spreman sve grehe i greške počiniti, bez kajanja glavu na jastuk spustiti…i ovaj Bozić kao verujući u Boga dočekati?

Da li se zaista pred odlazak na počinak ne pitate da li je noko zbog vas danas gorek suze izlio?

Da Vas podsetimo:  Potresna poruka generacije iz prošlog veka: Čestitajte, uspeli smo, a ne bi trebalo da smo živi!

Da li se zaista ne stidimo jer smo mogli nekom sudbinu promeniti a nismo, i zato što nismo taj neko prolazi kroz pakao?

A šta ako se nesrećna devojčica roditeljima vrati kao nesrećna Tijana svojim što se vratila, da neda Bog…da li će nastavnica fizike moći ziveti sa tim?

Ne sudim toj zeni. Sudija je neko drugi.

Navodim je jer je mogla a nije, iz razloga da ni mi od sutra ne budemo neko ko je motao a nije…u svakom danu, u svakom trenu nečiji zivot je u našim rukama.

Budimo ljudi, ostavo nam je u amanet istinski patrijarh kog smo imali. Neka nas neljudi izigraju, budmo i dalje ljjudi.

Odmerimo pre nego platno pred nekim presečemo da se ne desi da im dušu zasečemo.

Budimo ljudi, neka nas neljudi u tome ne spreče.

Kad smo ljudi neljude uvek mozemo u zenicu njihovog oka pogledati.

Oni nas ne mogu. Mogu samo dalje da nas ujedaju jer se sa nečovčenim u sebi ne smeju susresti.

Samo jedan ljudski trenutak iz nas moze promeniti nečiji svet na bolje, moze spasiti nečiji zivot…samo jedan pokret noge na ,,kočnicu,, nekome moze biti SVE…

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime