Montenegro, Srbija i NATO

0
693

babuske08Šta znači poziv Crnoj Gori u NATO kao prvi zvaničan vojni potez SAD na njihovom povratku na Balkan?

1.

Da li je NATO umirio ili destabilizovao Crnu Goru pozivajući je u sredu u svoje članstvo? Milo Đukanović i njegovo društvo misliće o tome sutra. Danas misle da je stabilizovao njih. I misle ono što i Filip Vujanović: da je tim pozivom nezavisnost Crne Gore postala „večnost“, što bi, kaže, bilo i 1918. godine samo da je nekim slučajem postojao NATO a Montenegrini bili njegovi članovi.

Vujanovićeva izjava suštinski govori o četiri aspekta svesti i četiri motiva tamošnje političke elite da postane članica vojnog saveza koji je za desetak godina iza sebe ostavio posečenih glava koliko i Hitler do 1942. Prvo, sakralizacijom NATO i njegovim vezivanjem za pojam „večnosti“ Vujanović očituje bezandežnu provincijalnost Podgorice, koja se na vratima NATO ponaša kao bednik u samoposluzi, uveren da sva ona hrana koju vidi na rafovima nikad ne može biti pojedena.

Drugo, videći NATO kao garanciju nezavisnosti, Vujanović ne razume ni toliko da je Crna Gora danas marionetska koliko nije bila ni u jednom trenutku svojih odnosa sa Srbijom, odakle je jasno da podgorička elita meru svoje slobode vidi isključivo kao meru distance prema Srbiji, dok svima drugima može i da se podanički klanja. Otud proizlazi, treće, da je poziv Podgodici za NATO u vezi sa Srbijom makar koliko i sa Crnom Gorom. Četvrto i najvažnije, uveren da je pozivom NATO uhvatio Boga za bradu, Vujanović pokazuje koliko su podgoričke elite daleko od razumevanja dinamike međunarodnih odnosa. On ne razume čak ni toliko da su SAD propustile da Crnu Goru pozovu u NATO svaki put kad su tim pozivom mogle da je eventualno stabilizuju, da bi je pozvale prvom prilikom kad je taj poziv može istinski destabilizovati.

2.

Hajde onda da vidimo zašto je Crna Gora pozvana u NATO baš sad, u nevreme, gde ne bih tvrdio kako joj je prošle i pretprošle godine bilo vreme, već da bi stvar lakše prošla i iznutra i na međunarodnoj sceni.

Istovremeno, valjalo bi razumeti i to kako su argumenti protivnika prijema Crne Gore u NATO – Nemačke i Francuske pre svih – u prvom redu onaj da ne bi trebalo provocireti Rusiju, ranije dopirali do pameti Amera, a ove godine ne. Zašto je bila žurba, i zašto je bila nužda?

željko cvijanovic o autoruU odgovorima na ta pitanja dobrodošli su insajderi, poput, recimo, Ivana Vejvode iz Nemačkog maršalovog fonda, verovatno nejdublje posađenog Srbina u američke obaveštajne, bezbednosne i političke strukture.

Da Vas podsetimo:  Pretnje Katarini i redakciji Serbian Times zbog teksta o brisanju laži o ratu u Bosni iz udžbenika istorije u Čikagu

Poziv Crnoj Gori Vejvoda vidi kao „obnavljanje fokusa“ te alijanse na Balkan.

U redu, jasno je, Ameri se vraćaju na Balkan, i, naravno, ne vraćaju se ekonomski, ne vraćaju se energetski, čak ni sa Holivudom, već sa vojskom, kako su poslednjih decenija i naučili da budu na Balkanu.

Ali Vejvoda kaže još nešto. On se, naime, nada da će to „obnavljanje fokusa“ NATO podstaći i oživljavanje evropskih integracija „poslednjeg neintegrisanog geografskog dela Evrope – Zapadnog Balkana“. Šta to znači?

Da nema nikakvog smisla ono o čemu se govori u Srbiji – kako će ona biti jedina zemlja Istočne Evrope koja će ući u Evropsku uniju, a da će ostati vojno neutralna. Jer tačno je da se EU predstavlja kao političko-ekonomska asocijacija, tačno je i to da je možda tako i vide, recimo, Nemci.

Ali Amerikanci, posebno posle otvaranja kriza u Ukrajini i Siriji, vide je isključivo kao bezbednosnu strukturu, kao tek jedno krilo NATO.
3.

Zato se ne bih olako pridružio skupu šaljivdžija koji ulazak Crne Gore u NATO vide kao istorijski prebeg šačice potomaka Vuka Mandušića sa jednim metalnim lavorom koji zovu ratnom mornaricom. Taj poziv je ozbiljna priča.

Ko zna kad bi Crna Gora bila pozvana u NATO, i da li bi ikad, da su Nemci i Turci, svaki sa svoje strane, mogli da zatvore Balkan za ruski uticaj. I mogli su, posebno Nemci, da je na našem delu Balkana ekonomija ostala glavna priča, ali posle Ukrajine i Sirije nije. Glavna priča sad je bezbednost, gde Nemačka i Turska ne pariraju Rusiji. Sa druge strane, Rusija je, dok joj je prioritet bio razvoj odnosa sa zemljama EU, ulazila na Balkan kao u ledenu vodu, polako i preko volje, tek s nešto ekonomije i istorije. Ali to više ne važi.

Dogodila se Ukrajina, novi hladni rat, koji je i u EU i na Balkanu kriterijume međunarodne moći izmestio sa bruto proizvoda na broj bojevih glava. Uprkos brojnim skupovima na kojima je Angela Merkel, zajedno sa liderima tzv. Zapadnog Balkana, sanjala snove o infrastrukturnim projektima, Nemačka je na Balkanu u povlačenju, što je šire nego pre otvorilo vrata Rusiji. Zato je Amerika morala da se vrati.

4.

Dakle, poziv Crnoj Gori u NATO prvi je zvaničan vojni potez SAD na njenom povratku na Balkan. Važno je reći zvaničan, jer bilo je i nezvaničnih, a ne manje važnih, poput organizovanja albanskih terorista u Kumanovu, možda čak i u nekim mračnim terorističkim akcijama u Bosni. Zato je poziv Crnoj Gori pre svega poziv Srbiji da uđe u NATO, i zato se Milo oseća spasenim. Njegovo prirodno stanje je da zabija nož u leđa Srbiji, a koliko je to puta trebalo uraditi najbolje pokazuje njegov staž na vrhu Crne Gore.

Da Vas podsetimo:  Za ustaški konc-logor Slana na Pagu i danas se ne smije znati, a policija brani pristup istražiteljima zločina

To, dakle, nije običan poziv NATO Srbiji. Ako ćemo da budemo pošteni, poruka Srbiji je kao iz srednjovekovnih ratova: predajte se (čitaj: uđite u NATO), jer ste pod opsadom (čitaj: oko vas su zemlje NATO). Istovremeno, pošto su pozicije SAD na Bliskom istoku, pa na svoj način i u Ukrajini, u fazi negativnog razvoja, poruka je i to da Beograd nema mnogo vremena za čekanje.

babuske06Poruka NATO Rusiji otuda ne ide direktno preko Crne Gore, već pre svega preko Srbije. Jer, ako Srbija bude slomljena i uđe u NATO, tog trenutka Rusija neće imati šta da traži na Balkanu, on će biti premrežen NATO, on će biti vojni posed Amerike.
crna gora u nato23

5.

Činjenica da se Srbija tako našla pod verovatno najvećim pritiskom Zapada od 1999. godine može se i mora sagledavati kroz aktuelne događaje. Naime, posle poziva Crnoj Gori, u bici SAD i Rusije za Srbiju rukavice su gotovo skinute. Zato ne bi čudilo da je Rusija prvi put posle sto godina Srbiji ponudila neku vrstu bezbednosnih garancija – što je mnogo više od ponude za oružje – kao što bi još manje čudilo da je sa nečim sličnim u Beograd dolazio i mlađi Stoltenberg, kao srpski „prijatelj“ i čovek koji donosi ponude, a ne pretnje.

Naravno, pozicija dve sile u Srbiji dve na prvi pogled identične ponude čini dijametralno različitim. Ako bi Srbija odbacila ruske bezbednosne garancije, ne bi se, što se Rusije tiče, dogodilo ništa. Ako bi odbila garancije NATO, bila bi, vrlo verovatno, destabilizovana i napadnuta i spolja i iznutra u nekoj vrsti proksi (posredničkog) rata. Razlika između dve ponude, dakle, razlika je između prijateljskog predloga i reketa, budući da nam Rusija nudi zaštitu od NATO i njegovih proksija, a NATO od samog sebe. Pritom, valja imati u vidu važnu stvar: ulaskom u NATO Srbija bi možda trenutno i sprečila destabilizaciju, ali bi se našla u političkom svetu u kome, po svemu što je do sada mogla da vidi, za nju ne može biti ni razvoja ni dostojnog mesta.

Da Vas podsetimo:  Rediteljki Ani Vukotić, molitveno

6.

Kaže se da čovek snuje, a Bog odlučuje. To će reći da, ni posle sedam decenija sistematskog ispiranja mozga i klasične demontaže naroda u Crnoj Gori, poziv iz NATO tamo neće zalečiti stare rane, nego će ih otvoriti, još više podeliti narod uz veoma neizvestan ishod. Nestabilnost u Crnoj Gori postaće njeno prirodno stanje. Ako se takva procena u Crnoj Gori pokaže tačnom – a rekao bih da se već pokazuje – to znači da bi posle poziva Srbiji izbio najmanje građanski rat. A to opet kaže da, dok se u Briselu i Vašingtonu čekaju odgovori Srbije na ceo niz pitanja od Kosova, preko Republike Srpske, do sankcija Rusiji – a sva u osnovi znače hoćemo li u NATO ili ne – ni odgovor „da“, ni odgovor „ne“ ne donose nam mir i stabilnost, isto kao što nam ga, kako vidimo iz medijsko-obaveštajnih operacija koje upravo traju po Srbiji, ne donose ni ćutanje i neodlučnost.

Dakle, Srbija u svakom slučaju ulazi u fazu nestabilnosti, i Vučićev govor na beogradskoj sesiji Oebsa valja shvatiti kao upozorenje globalnim akterima da zna šta mu spremili. Naravno, ne možemo znati hoće li se destabilizacija Srbije izvoditi iznutra, terorističkim napadima, pucanjem u Bosni, na Jugu Srbije, na nekom trećem mestu ili kombinacijom više njih. Pripadam školi mišljenja koja veruje da nas ruska ponuda ne bi lišila ozbiljnih rizika, ali bi nas ojačala pred Zapadom i bar deo sopstvene sudbine kao državi i narodu vratila nam u ruke. Pored toga, jednako sam uveren da je razlika između ruske i zapadne ponude kao između pružene ruke i reketa.

Ali mora se pomenuti i jedan aspekat u kome, bar za srpski državni vrh, Zapad ima apsolutnu prednost. Za prihvatanje zapadne ponude dovoljno je reći „da“, i sve će da ide samo od sebe, jer svi na svim stranama političkog i društvenog spektra koji to treba da oposle, pa makar i jedan građanski rat u međuvremenu, već su na svojim mestima i tačno znaju šta im je činiti. Prihvatiti, međutim, rusku ponudu, znači zaorati duboko i teško, znači možda i biti mrav iz basne koji će umreti na putu za ćabu. I to je danas glavna razlika između srpske i crnogorske definicije „večnosti“.

zeljko-cvijanovic-565-172x106
Željko Cvijanović

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime