U ovom tekstu glasno razmišljam o nekim opštim pitanjima, kao što su odnos „moralne nadmoćnosti“ i hrišćanstva, moralno načelo, pravda, pravni sistem i pravičnost.
Svako religijsko učenje smatra da iznosi istinu i jedinu istinu, ali nijedna od monoteističkih religija ne misli da se istina koju propovedaju sme nametati silom (odmah da kažem da sam nisam religiozan).
Sila se sme koristiti samo kao odgovor na učinjenu nepravdu i samo na jednak način. Stari zavet to izražava stavom „oko za oko, zub za zub“, a Kuran stavom da se 1. sme odgovoriti samo istom merom i 2. a ako se ne odgovori, bolje je. Novi zavet u ovozemaljskom životu ide do krajnjih granica i zahteva praštanje, izmeštajući uspostavljanje jednakosti, pa dakle i kažnjavanje, u onostranost – posle života i prepuštajući suđenje Bogu. Dakle, zadržava se zahtev za pravdom koja se uvek temelji na jednakosti, ali se uspostavljanje pravde prepušta Bogu. Jednakost iskazana moralnim načelom, koje zahteva da postupamo dobro, takođe kroz istoriju široko prihvaćena, glasi „čini drugome ono što bi voleo da on čini tebi, odnosno ne čini drugome ono što ne bi voleo da on čini tebi“. Dakle jednakost se javlja i u ideji pravde – da bi omogućila razmenu i raspodelu i u osnovnom moralnom načelu – da bi obezbedila umerenost u postupanju pojedinaca.
Odmah da primetimo da nigde ne stoji „dva oka za moje oko“, a to je važno zbog toga da bismo razumeli da su „sto za jednoga“, Vijetnam, Irak, bombardovanje Srbije 1999. i slični primeri, čist paganizam. Dakle, oni koji se dnevno pozivaju na to da su najbolji hrišćani, su tek na nivou paganstva, zato što oni nesrazmeru i odmazdu uspostavljaju kao merilo svojih postupaka.
Ideja o „moralnoj nadmoći“ koja je danas vladajuća matrica zapadnog sveta, naročito SAD, ali naravno i EU (oni za sebe tvrde da su branioci slobode, demokratije, ljudskih prava, modernosti, prosperiteta itd) u sebi, kao svoju suštinu, nosi prećutno ukidanje drugog. Naime, ako sam ja moralno nadmoćan i koristim sva sredstva prisile, uključujući i brutalnu silu, da bi svi drugi prihvatili moj stav, onda ja time suštinski ukidam pojam drugog. Taj drugi će ili postati isto što i ja, ili će biti uništen. Pozicija moralne nadmoći uopšte ne vidi drugog kao stvarnu posebnost, nego samo kao objekat-prepreku, koja se ima slomiti: bilo tako što će napustiti svoju suštinu i prihvatiti njene stavove, ili tako što će nestati.
Pored toga što u samom pojmu ukida drugog kao subjekt, „moralna nadmoć“ u sebi isključuje bilo kakvu jednakost, srazmeru, u postupanju. Zbog toga satiranje miliona ljudi, za one koji sprovode politiku zasnovanu na pretpostavci o moralnoj nadmoći, ne proizvodi bilo kakav unutrašnji sukob. Pošto po samoj definiciji drugi mora da nestane, onda je samo pitanje efikasnosti – kako da se to uradi uz najmanji utrošak resursa, pre svega para. Videti drugog kao objekat je suština robovlasništva – kako samo ime kaže, čovek se svede na predmet-robu. I jedino preostalo pitanje jeste čija je roba.
Tako se od navodnog zalaganja za individuu, sa lakoćom i u celini ukida individua, sloboda zamenjuje modernim ropstvom, a pravda interesom male grupe ljudi.
Moralna nadmoć koju zapad zagovara zakonito se svodi na pitanje kontrole teritorija i ljudi, odnosno velike reči o demokratiji i ljudskim pravima – svode se na novac.
Rečeno ćemo učiniti još jasnijim kada, ovome nasuprot, stavimo samo neka temeljna hrišćanska učenja: da se istina širi ljubavlju, dobrotom, strogim pravilima koje vernik dnevno mora da primenjuje, a koji u najvećoj meri sputavaju svaku gordost. Slobodna volja drugoga je temelj na kome se vera zasniva, a sam hrišćanin je doveka nesavršen. On do kraja života (a duša po svoj prilici i nakon smrti) teži sopstvenom idealu – da se ugleda na Tvorca i u tom konceptu je svaka nadmoć isključena. Tako ponovo dolazimo do jasnog uvida da danas Zapad nema nikakve veze sa hrišćanskim vrednostima. To se dodatno pokazuje kada se podsetimo učenja u Novom zavetu da, „tamo gde nam je blago, tamo nam je srce“. Ako nam je blago ljubav, dobrota, istina, pravda, saosećanje, poštenje, vrednoća itd. – onda smo u skladu sa hrišćanstvom (nezavisno od toga da li smo vernici ili nismo), a ako nam je blago novac – onda smo u skladu sa zapadnom civilizacijom.
Kako je u novijoj istoriji došlo do ovoga, sasvim dobro će nam poslužiti marksistički pristup.
Ne slažem se sa preovlađujućim mišljenjem koje se zastupa kod naših., inače ispravno kritički nastrojenih intelektualaca, da se promenom doktrine proizvode štetne posledice. Sasvim suprotno. Kada su SAD krajem 19. veka želele da obezbede širenje svoje ekonomske interesne sfere na srednju i južnu Ameriku, onda je to obrazlagano „doktrinom o nacionalnom interesu“, jer je to bio dovoljan okvir za regionalnu eksploataciju. Međutim, kada je krupni kapital u Prvom svetskom ratu video neviđenu šansu za bogaćenjem i širenjem svojih interesa na ceo svet i zbog toga insistirao da Amerika uđe u rat, građani to nisu hteli da prihvate, zato što nisu u tome videli „nacionalni interes“. Iz te potrebe, da se preokrene mišljenje Amerikanaca kako bi SAD ušle u rat, stvorena je doktrina o „moralnoj nadmoći“ (o tome detaljno i veoma ubedljivo Slobodan Reljić „Kriza medija i mediji krize“). Ne traži se, kao, ulazak u rat zbog interesa, nego zbog prometejskog širenja plamena slobode.
Bez mnogo nepotrebnog objašnjavanja, važno je uočiti da je Hitler samo preuzeo od SAD već gotovo rešenje i preformulisao ga kao „nadčovek“, a Gebels je isto uradio sa već gotovim tehnikama kontrolisanja masa.
Vladajuća piramida zapadne civilizacije, zasnovana i prožeta samo novcem, sama po sebi mora odustati od „nacionalnog interesa“, pošto je i to neki okvir, neko ograničenje. Novoj eliti je neprihvatljivo da vodi računa, ne samo o drugim ljudima i nacijama, nego i o društvu SAD. Iz prostog razloga što se ti interesi kose sa interesima enormnog bogaćenja malog broja ljudi. Oni jednako gaze sopstveni narod kao i druge. Jedina razlika je u tome što ih ne bombarduju, ali ih ubijaju šaljući ih u vojne misije, na drugim frontovima po svetu i masovno ih šalju u zatvore unutar SAD.
Moralna nadmoć kao životni stav i politička doktrina su ne samo suprotstavljeni hrišćanskom učenju (ističemo to zato što se oni predstavljaju kao hrišćani, a kako sam rekao isto osuđuju i sve druge monoteističke religije, pa i politeističke u kojima je ipak jedan od bogova vrhovni bog), nego i samoj ideji pravde. Suština ideje pravde jeste jednakost obezbeđena silom. Ceo veoma složeni problem o tome šta bi to bilo „jednako“ koji nismo do danas teorijski rešili, ali bez koga nema dobro uređenog društva ni toliko željene sreće pojedinca, u konceptu moralne nadmoći se „rešava“ tako što se napušta ideja jednakosti i prosto od nekadašnje pravde koristi se samo gola sila.
Ukazujem na to da su prigovori o „brutalnoj sili izvan svakog poimanja prava“, „primeni dvostrukih standarda (hoće se reći nejadnako postupanje u jednakim stvarima)“ i sl. samo opisivanje stanja, koje je nužna posledica zaštite interesa najkrupnijeg kapitala i doktrine o moralnoj nadmoći kao njenom sublimiranom izrazu. Problem je, međutim, u samom korenu sistema, a ne u njegovim pojavnim oblicima. Otuda je popravak nemoguć. Jedino rešenje je korenita promena. Ako se o „dvostrukim“ standardima piše i govori sa ciljem da se ilustruje nepopravljivost sistema, onda je to meni načelno prihvatljivo. Ali bojim se da svaki takav diskurs (razmatranje dvostrukih standarda) u sebi krije implicitnu tezu da bi sistem mogao biti bolji, što je neistinito i zato treba biti veoma oprezan u toj vrsti argumentacije.
Kada govorim o zapadnom svetu, onda ja govorim samo o onom njegovom delu koji želi da vlada svetom. Taj zapadni svet se bez ostatka danas svodi na novac, golu silu i laž.
Kada shvatimo da smo u ovoj podeli karata objekat, onda je važno da otvoreno imenujemo to stanje, a ono se zove neokolonijalna zemlja. Oko tog stava, da smo neokolonijalna zemlja i da jedino što ima smisla raditi jeste udruživanje snaga da se iz tog položaja oslobodimo, moguće je jedinstvo Srba. Samo na toj poziciji sve naše razlike postaju bez ikakvog značaja.
Drugi važan nauk je u tome da, pored borbe za slobodu, sami moramo da uspostavimo pravdu. Integrativni procesi nam je ne mogu doneti zato što je pravda tamo u suštini ukinuta.
Da bismo uspostavili jednakost kao bitan atribut pravde, moramo imati sposobnu državu. Zato što tržište samo ne daje odgovor na to zašto nešto što se prodaje vredi baš toliko novca (ne sme se zanemariti tržište, ali se mora složenim sistemima izvršiti korekcija nužnih devijacija koje tržište sobom nosi, a to može samo država) i zato što nam, u drugom delu sadržine pojma jednakosti, niko osim nas samih neće na dobar način odrediti srazmernu podelu društvenog bogatstva i kazni (distributivni element jednakosti).
Obično se misli da je loše pravo ono koje nije pravično. To je pogrešno. Sama pravda je nepravična. Ovo zbog toga što je zahtev za jednakošću istovremeno i neuhvatljivo složen i nužan da bude tačno određen. Zbog te apstraktnosti na jednoj strani i potrebe da omogući najskladnije moguće funkcionisanje društva, propis je uvek u izvesnoj meri nasilje nad pojedinačnim slučajem. I ponekad je primena propisa do te mere na štetu nekog pojedinca, da je takvo postupanje nepravično, ali pravedno. Sam dakle pojam pravde je dijalektičan. Otuda se zadovoljenju pravičnosti, po pravilu, ne sme izlaziti u susret, osim sasvim izuzetno, i to samo u meri u kojoj se ne bi urušio ceo koncept pravde na kome je društvo izgrađeno.
Pravni sistem koji je suprotan pravdi je prosto loš pravni sistem. Dobar pravni sistem nužno je pravedan.
Kako je određivanje sadržine jednakosti, u boljem smislu tih reči, moguće samo intervencijom države, otuda ne postoji ništa što bi bila „jednakost po sebi“, odnosno nije moguće uspostaviti bilo kakvu „univerzalnu pravdu“, zato što bi to zahtevalo neku nepostojeću univerzalnu državu. Pa tako ni globalizam ne može nikada biti baštinik pravde. Naravno, moguća je univerzalna pravda od Boga. Ali to i nije na nama da sudimo, pa to ostavljam po strani.
Zbog toga je zapadni svet, zasnovan na ukidanju individualnosti, slobode i pravde, preplavljen lažima. Istinit uvid bi pokazao njegovu neodrživost i oni ne mogu drugo nego da lažu. Taj sistem je duboko pogrešan čak i onda kada je uspešan. Zato se u tom sistemu i uzdiže uspešnost kao vrhovno merilo koje je sa one strane dobra i zla.
Nasuprot tome, koncept nacionalne države punog kapaciteta (misli se sve ono što nije preneto na UN) je ispravan čak i onda kada je neuspešan.
Borba da se iščupamo iz neokolonijalnog položaja je istovremeno borba za uspostavljanje i slobode i istine i pravde. To koliko smo uspešni ne može dovesti u pitanje opravdanost zalaganja da se ove vrednosti ostvare.
Branko Pavlović
