More, marš u tri lepe!

Pitali me šta mislim o Milanovićevim izjavama. Iz Sarajeva me pitali šta mislim o Vučićevim izjavama. Pitali me i šta mislim o Bakirovim pričama. O referendumu u Republici Srpskoj. Uh… Dobro. Evo šta mislim. Ne interesuje me da li se političar zove Zoran Milanović, Denis Zvizdić, Aleksandar Vučić, Kolinda Grabar Kitarović, Tomislav Nikolić, Bakir Izetbegović, Milorad Dodik ili nekako drugo. Ne interesuje me ni da li je pripadnik neke nazovi socijaldemokratske opcije, naprednjak, SDA-ovac, HDZ-ovac ili nešto sasvim deseto. Ne interesuje me da li vlada svojim malim prknom od države ili je u opoziciji. Ne interesuje me da li je u izbornom procesu ili je dobio više od 50 odsto podrške onih koji su izašli na glasanje pa sada stoluje.

Za sve njih, iz bilo koje zemlje, bilo koje nacije, bilo kog religijskog opredeljenja, imam samo jednu poruku: Marš, bre, u tri lepe!

Da li stvarno mislite da ćete svojim zapaljivim izjavama i iskopavanjem tek uleglih grobova da naterate bilo kog normalnog da vam poveruje? Da li zaista mislite da ću ja za Samira, Adisu, Mithata, Josipa, Ivicu, Roberta reći da su ubice, koljači, balije, ustaše, da im treba zatrti seme i pleme? Da za jednog Srbina treba ubiti sto onih drugih? Da li zaista mislite da će Samir, Adisa, Mithat, Josip, Ivica ili Robert reći da sam ja ubica, koljač, četnik, da mi treba zatrti seme i pleme?

Pa mamu vam vašu! Da li znate koliko se generacija dece rodilo od kako je ispaljen poslednji metak? Da li znate koliko njih je stasalo da pravi svoju decu?

Šta ste vi, „dame“ i „gospodo“ političari uradili za sve ovo vreme? Koliko ste mrtvih slova na papiru ostavili kako bi se „situacija u regionu normalizovala“ i kako bi „došlo do pomirenja na Balkanu“?

Da li je, bre, demokratija, da mi u sopstvenoj zemlji predsednik vlade više od 30 puta ponovi reč „ološ“, a da mi onaj u Zagrebu poruči da sam „šaka jada“? Da li je demokratija da mi onaj u Sarajevu opet, posle 21 godine preti kako sam pripadnik genocidnog naroda, iako mi je otac bio sve vreme na pola kilometra uz njega dok je trajala opsada istog tog Sarajeva?

Ne, „dame“ i „gospodo“. To nije demokratija. To je demonkratija. Vi vladate uz pomoć demona prošlosti.

Podgrevate pljuvačinu i huškate na neki novi rat, koji može da se odvije samo u vašim glavama, a ni ratni veterani (osim oni koji su vaši partijski podrepaši) neće više zarad „viših ciljeva“ da idu u rat. Oni, „dame“ i „gospodo“ političari najbolje znaju da se nijedan rat ne dobija, makar i izvojevali nezavisnost.

Gledam vas kako se preko sportista nadjebavate međusobno, uz obilnu pomoć „novinara“ i „urednika“ štampe, tiska, televizijskih i radio stanica i postaja. Gledam vas kako pokušavate da ponovo posvađate one koji su možda bili braća, možda čak i isto poreklo vode, možda i nekim sličnim jezikom pričaju. Možda i nisu, ali su mogli da budu dobre komšije. Susedi. Susjedi. I opsovaću (pa onaj kome smeta neka ne čita, ili neka me prijavi nadležnima) po ko zna koji put za ove tri i po godine odkako postoji ovaj portal: Pun mi je kurac i vas i vaših potpisa. Vaših licemernih susreta, lažnih osmeha i potpisivanja ne-znam-ti-koliko-sporazuma od kojih ni Ibro, ni Frane ni Đorđe nisu osetili bilo kakvu korist.

Koliko vam je, bando političarska, fabrika zatvoreno odkako je završen poslednji rat? Koliko je ljudi ostalo na prosjačkom štapu? Koliko njih se ubilo, zato što nije htelo da pretura po kontejnerima? Koliko, bando političarska, imate dana radnog staža van politike? Koliko ste platili svoje diplome? Koliko ste zadužili svoje zemlje? Koliko vam je važan kabinet i fotelja u njemu? Da li vam je bitno da sedite na krovu vašeg malog sveta i manipulišete narodom? Da li ćete, kad vam se završe izbori i opet osvojite vlast, ponovo sesti da nazdravite sa svojim mecenama, kolegama predsednicima, premijerima i ministrima?

Nisam ološ. Ni šaka jada. Niti su moje komšije big šit. Ja sam čovek. I oni su ljudi: Samir, Adisa, Mithat, Josip, Ivica, Robert i mnogi drugi. Marš, bre, u tri lepe. Opet.

Aleksandar Bećić

Kolumnista