Postoji li podudarnost u mišljenju evropskog komesara Johanesa Hana i državnog sekretara za informisanje Aleksandra Gajovića? Ma koliko nezamisliva, ona je ne samo moguća već i dokaziva. I jedan i drugi su, naime, na tvrdnju o ugroženosti medija u Srbiji izjavili da su im neophodni i dokazi da u to poveruju.
Han je rekao da je „više puta čuo te primedbe“ ali da su mu potrebni i „određeni dokazi“. Gajović je otišao i korak dalje. Izražavajući sumnju u samu verodostojnost ugroženosti, on je izjavio da je – radi celovitosti istrage – poželjno da se čuje i mišljenje „druge strane“. Da li „gospode“ batinaša i nasilnika (ovo „gospode“ je zbog „političke korektnosti“) kojima je pomrčina prirodni milje, a obrazine sa fantomkama da sakriju lice (koje nemaju) najomiljeniji vid prerušavanja?
Pa šta državni sekretar očekuje od „gospode“ razbojnika kao „druge strane“? Da potvrde kako su nekome pretili ili kako su nekoga ugrožavali? Ili da – poznati po istinoljubivosti – naprave verbalni salto mortale izjavom kako su sami bili napadnuti?
Ako je, dakle, malo verovatno da će fantomi sami sebi smaknuti maske, u pribavljanje dokaza moraće da se upuste sami novinari. Pa ne može se reći da su takvi napori izostali. Mnoge domaće i međunarodne institucije koje se bave medijima ponudile su, naprotiv, obilje svedočanstava o ugroženosti medija u Srbiji. Evropska komisija je, tako, zaključila da se poreske inspekcije koriste za ekonomske i finansijske pritiske.
REM nije obezbedio punu primenu zakona
„Stručna mreža za zaštitu novinara“ otkrila je da, „od ukupno 191 konkursa za sufinansiranje medijskih projekata od javnog interesa u 132 postoji neka vrsta nepravilnosti“. To – manje otmenim rečima iskazano – govori da je novac pretežno odlazio za prorežimske poduhvate.
Ako su evropskom komesaru za nešto više izostali dokazi, ponudićemo nešto delotvornije: da vezan (drugačije ne bi podneo) odgleda u celini informativne programe Studija B ili Pinka (u društvu Sarape, na primer)
Među sijaset drugih, takođe ozbiljnih zapažanja o ukidanju dijaloga, uskraćivanju odgovora na novinarska pitanja, zloupotrebi podataka iz nadležnih institucija, ustezanju od oglašavanja u politički nepodobnim medijima, možda je od najvećeg značaja još jedna poruka Evropske komisije – da je „dužnost Regulatornog tela za elektronske medije (REM) da obezbedi punu primenu zakona o ravnomernom pristupu medija svim kandidatima u izbornoj kampanji“.
Pa da li je REM obezbedio „punu primenu zakona o ravnomernom pristupu opozicije“? Naravno da nije, što je, uostalom, jedan od razloga za nezadovoljstvo opozicije i ulične proteste. Da li su to obezbedila druga nadležna tela, upravni i nadzorni odbori? Naravno da nisu, niti će.
Predsednik Programskog saveta RTS-a Milivoje Pavlović, ovoga puta u svojstvu legaliste, preteći poručuje da „neće ulica da odlučuje o uređivačkoj politici“. U toj izjavi nedostaje samo jedna sitnica: ko će odlučivati ako to ne čine za to nadležna tela?
Neka Han pogleda Pink i Studio B
Pa kako je evropski komesar reagovao na poruke Evropske komisije (zaista nam je teško da poverujemo da za njih nije čuo)? Tako što je za vreme posete Beogradu načelno potvrdio svoju privrženost „vladavini prava“ i svim drugim evropskim vrednostima.
Uvek je, naravno, poželjno da se tako nešto ponovi i hiljadu puta, pod samo jednim uslovom: da objasni o kakvoj se „vladavini prava“ može uopšte govoriti ako opozicija na elektronskim medijima sa nacionalnom frekvencijom i u drugim režimskim medijima ne postoji ili se predstavlja jedino u izopačenom vidu, ako je, drugim rečima, praktično ukinuta.
cenzolovka.rs
