Može li se probiti režimski pancir

0
1055

Izbori2Rezultati lokalnih izbora u Odžacima, Kostolcu i na Voždovcu pokazuju, sa jedne strane, malu izlaznost a, sa druge, ubedljivu pobedu SNS. Jasno je da režim, baš kao i prethodni, može da računa na maksimalnu kontrolu medija i da povremeni lokalni izbori služe da se održi nametnuta slika da vlast raspolaže neupitnom većinom podrške birača. Pri tome nije najvažnije što, prema svim parametrima, zemlja i građani neumitno i na svaki način propadaju, izuzev malog broja onih kojima materijalno i staleški „ide“ i koji se ne osvrću mnogo na to što cela zemlja i narod tonu. U čemu je tajna uspeha SNS na lokalnim izborima, kao i na nekoliko drugih sličnih opštinskih izbora organizovanih poslednjih meseci?

Prvo, SNS kao nosilac aktuelnog režima dobija neupitnu i samo na momente doziranu podršku čitavog okupacionog aparata postoktobarske Srbije. To su mediji, brojne nevladine organizacije, uključujući i istraživače javnog mnjenja, dobrim delom ološ-elitu i iznad svega strani faktor, koji nadgleda i rukovodi mekom okupacijom. Istina, oni pomažu vlast i vrh SNS i gledaju kroz prste SPS iz čisto pragmatičnih razloga, dok se njihov odnos prema miljenicima koji nisu na vlasti – a to su DS, LDP, G 17, SPO i Čanak – zasniva i na ideološkoj i praktičnoj komponenti. Dakle – koliko ustupaka na Kosovu i Metohiji, zatim nastavka pogubne neoliberalne ekonomije, neupitnog puta ka EU, opstruiranja i odugovlačenja saradnje sa Rusijom i zemljama BRIKS, očuvanja i neuznemiravanja nametnutog medijskog i kulturnog okupacionog aparata u zemlji – toliko i podrške stranih centara moći aktuelnom režimu.

Drugo, SNS, više nego bilo koja druga stranka na vlasti, ima izuzetno razvijenu infrastrukturu i masovnost nasleđenu iz radikalskih dana, uključujući i najveći deo kadrova. Tu treba odati nesumnjivo priznanje Vučiću, koji je u organizaciono-infrastrukturnom smislu za ove dve decenije pokazao zavidnu sposobnost, za koju su potrebni ogromna energija, iskustvo i talenat. Tu je mreža pravih „trupnih“ saradnika, koje on bez sumnje objedinjuje i poseduje. Naime, tokom više od decenije i po SRS je bila uglavnom u opozcionom delanju, hendikepirana upravo problemima kojima je izložena sadašnja opozicija – medijskom blokadom, malom podrškom elite, nedostatkom sredstava i dr. U tom periodu SRS je usavršila oslonac na oskudne resurse u svim navedenim kategorijama i oslonila se na običan narod, siromašnije slojeve, materijalno i obrazovno hendikepirane, ali i veliku masovnost članstva i simpatizera.

radikalsko kaljenje

Taj oslonac podrazumevao je poluvojničku organizaciju, vertikalnu i autoritarnu subordinaciju, maksimalno racionalisanje resursima, stručnim i intelektualnim kadrovima i medijskim prostorom. Faktori kojima je to nadomeštavano bili su odlična organizacija i infrastruktura, obilje aktivista, masovno delovanje na terenu i improvizovano, ali prilično uspešno korišćenje propagandnog materijala u komunikaciji sa širokim slojevima, često „od vrata do vrata“, lecima, plakatima i dr. Na terenu SRS je imala odličnu mrežu opštinskih i, što je vrlo važno, mesnih odbora, a oskudevanje u stručnim kadrovima je dobrim delom nadomešteno strukovnom povezanošću i organizacijom stručnih saveta na opštinskom, regionalnom i republičkom nivou. Ta rešenja gde su predsednici mesnih odbora u isto vreme članovi opštinskih, što takođe važi i za predsednike strukovnih saveta (za ekonomiju, pravo, informatiku, zdravstvo, komunalna i druga pitanja) pokazala su se prilično efikasnim da, pored mnoštva „pešadije“, sastavljene od najsiromašnijih slojeva, manji, ali dobro raspoređeni udeo stručnjaka i intelektualaca na lokalnom, regionalnom i republičkom (saveznom) nivou čini jednu sasvim zaokruženu sliku uspešne i na mnoge spoljne izazove imune stranke. Taj kvalitet delovanja SRS došao je do izražaja posle 2000. godine, kada se JUL ugasio, a moćni SPS smanjio i izgubio probojnost. Tajna neuspeha tada daleko moćnijih snaga, kojima je nadziran okupacioni sistem u postoktobarskoj Srbiji, da razbije ili makar umanji uticaj tadašnje SRS, neophodan za realizaciju plana konačnog slamanja Srbije, bio je upravo u tom autonomnom i izuzetno otpornom organizmu radikala, oslonjenom na odličnu organizaciju i siromašnije slojeve.

Vučić se prekalio u tim višegodišnjim borbama, za šta mu treba odati priznanje, za razliku od državničke dimenzije, u kojoj pokazuje kolaboraciju sa Srbiji nenaklonjenim silama i vrti se ukrug, nemajući racionalno rešenje rebusa, kako za sebe samog, tako i za Srbiju.

Da Vas podsetimo:  „Više gledamo u ekran, nego u nebo!“ Seljaci u trci sa vremenom: Hoće li policijski čas uništiti rod

Jedna od glavnih slabosti tankog sloja ološ-elite i političara koji su radili za Srbiji nenaklonjene sile tokom celog dvodecenijskog perioda upravo je u tome što su mogli da računaju samo na okupacioni aparat i što su kod najvećeg dela srednjih i celog opsega siromašnijih slojeva nailazili na nenaklonjenost. Sadašnja (naizgled) čvrstoća režima počiva upravo na činjenici da može izdašno da raspolaže prvim od navedenih faktora, a to je sve ono što čini meku okupaciju zemlje. Međutim, dodatan faktor je ovaj drugi – da preko Vučića i postojeće SNS režim ima nesumnjivo dublji upliv u nadgledanje zemlje, uprkos tome što srednji slojevi u Srbiji, posebno intelektualci i sitniji preduzimači (van ološ-elite), sve više sagladavaju pogubnost i ćorsokak marionetske politike izvršilaca vlasti u odnosu na strani faktor. Ova vlast sačuvala je glavne trendove prethodne, poput puta ka konačnoj ekonomskoj propasti, predaje Kosova i odsustva bilo kakve racionalne koncepcije o daljoj politici zemlje. Značajan deo siromašnijih slojeva, koji gravitira SNS, pokazuje veliku otpornost za raspoznavanje pogubnosti te politike, kako zbog autoritarne strukture same stranke, tako i zbog spinovanja medija i oreola nacionaliste, koji je Vučić stekao za prethodne dve decenije. On se i dalje sporo kruni zbog izdašne podrške medija i okupacionog aparata, koji bdiju nad njegovim imidžom. Tome treba dodati da verovatno nije nevažno i to što Vučić ima i funkciju nadređenog za sistem bezbednosnih službi u Srbiji i da je donedavno vršio funkciju ministra vojnog.

Korupcija birača

Dakle, režim nije u mogućnosti da stvori iole poboljšanje u materijalnoj i ekonomskoj sferi u zemlji, a i kako bi kada je zadužen da sprovodi nastavak neoliberalne ekonomije, koja državu vodi ka isisavanju poslednjih resursa i neumitnom bankrotu. Ako dakle nije u stanju da učini bilo šta u državnom interesu po pitanju Kosova i Metohije i drugih nacionalnih pitanja ili da povede racionalnu raspravu o daljnjem putu ka EU u postojećim okolnostima, on uspešno deluje u zadržavanju svih poluga vlasti u zemlji, gde još samo postoji privid demokratije. Na lokalnim izborima režim mobiliše ogromna materijalna sredstva, apsolutni medijski monopol, manje ili veće manipualcije, koje su uostalom provodili dosadašnji režimi. Tu su iznad svega brigade stranačkih aktivista, koji se dovoze autobusima iz cele zemlje, uz potkupljivanje stanovništva dotičnih opština. Režim je još uvek u stanju da čini materijalne i nematerijalne ustupke delu stanovništva u za izbore predviđenim opština, ali to svakako nije u situaciji sa čitavom zemljom jer u tom slučaju bi svakako raspisao i lako dobio opšte izbore.

Pri postojećoj svesno stvaranoj apolitičnosti širih masa, uz apsolutnu medijsku prevlast i podršku okupacionog aparata i stranog faktora, sa čitavim legijama odlično uvežbane stranačkih aktivista (koji se sada pridobijaju ličnim privilegijama, a ne, kao u ranije dve decenije, idealima i obećanjima) te minimalnu izlaznost koja retko prelazi trećinu biračkog tela, uz uobičajene režimske manipulacije i razjedinjenost, neorganizovanost i programsku profilisanost opozicije – takvi uspesi i nisu veliko iznenađenje. Jer najveći deo njih čini disciplinovano članstvo i deo povlašćenih simpatizera i birača, kojih bi svakako bilo srazmerno mnogo manje kada bi se raspisali izbori za celu republiku, posebno pri većoj izlaznosti, da ne govorimo o poboljšanju kapaciteta neravnopravne opozicije.

Šta da u takvim okolnostima radi opozicija? Prvo, mora da uči na sopstvenim slabostima. Situacija je izuzetno teška jer, pored okupacionog aparata, na indirektan način režim preko SNS i u manjoj meri SPS raspolaže značajnim uplivom u siromašnije slojeve, koji su i najveće žrtve okupacije. Paradoks je da ti slojevi svojom participacijom u SNS i drugim strankama na vlasti dobijaju izvesne privremene lične privilegije, dakle oni su svesno ili nesvesno, prevarom i manipulacijom, odustali od pokušaja da donesu promene za celu zemlju. Oni dobijaju priliku za „vrapca u ruci“, a to je bilo kakva lična korist i beneficija. Opštinskim i mesnim odborima SNS pruža se motivacija u vidu „hleba i igara“, odnosno stvara se među njima svest o snazi stranke kojoj pripadaju, o klevetama protiv vođe i uzvišenih ciljeva i univerzalnih rešenja za Srbiju, koja oni realno sve manje mogu da sagledaju. Sumnje među tim slojevima bile bi mnogo veće, ali ih ove cirkus-pobede na lokalnim izborima i druge „svečanosti“ još uvek delom, neke i u potpunosti, uveravaju da su na pravom putu ne samo za njihov lični već i ukupni napredak i preporod zemlje. U svojim kolektivnim druženjima različitim povodima po Srbiji – uključujući i prave organizovane mobe, gde se divizije aktivista sa nemalim sredstvima šalju u pojedine opštine na lokalne izbore za ispomoć – pruža im se šansa za dodatno dokazivanje u zajednici, koja vremenom postaje druga porodica. Uz aktuelni društveni ambijent i poneki honorar i privilegiju, sve to je za prosečnog pojedinca iz siromašmijih slojeva uspešno bekstvo od svakodnevnice i monotonije u pauperizovanoj zemlji i društvenom zapećku.

Da Vas podsetimo:  Ova firma u Srbiji ne otpušta zaposlene već im ISPLAĆUJE NOVČANU POMOĆ

Kako tome parirati

Nema sumnje da u svojoj demagogiji trupni oficiri – funkcioneri sa Dvora, uključujući i samog vođu – svojim veštim nastupima u odnosu na „pešadiju“ učvršćuju njenu svest o svom izuzetnom doprinosu i odanosti opštim ciljevima, gde oni prepoznatljiviji – poput veličine i integriteta zemlje, uspešnosti ekonomije – pragmatski prepuštaju primat stranačkom uspehu, snazi i dominaciji na parlamentarnom sazvežđu Srbije, dok se stidljivo i u drugi plan pomeraju novouvedeni i teško samerljivi ciljevi, kao što su evropski put, izmirenje u regionu, prilagođavanje stvarnosti i dr.

Opozicija bi dakle morala da parira, i to što uspešnije, postojećoj medijskoj blokadi i okupacionom aparatu, „koji dolazi odozgo“ i, sa druge strane, da ojačava i formira stranačku infrastrukturu. Ona bi na terenu mogla da se nosi sa Vučićevim legijama mobilisanih iz pretežno siromašnijih slojeva, koje su istina sve više nagrizane samo postepenim (zbog medijske blokade), ali ipak za njih ne manje groznim spoznajama o promašenosti nacionalne, ekonomske i socijalne politike koju režim provodi. Svaki pojedinac vladajuće stranke razapet je u toj dihotomiji, u toj dvostrukoj poruci kojoj je izložen svakodnevno, gde je, sa jedne strane, njegova sve opterećenija savest, a, sa druge, doping slašću ili samo obećanjima o sopstvenim dobicima. Mediji upravo služe tome da ta omamljenost i samozavaravanje potraju što duže, da se u toj dihotomiji borbe savesti i objektivne želje svakog pojedinca da bude uspešan prevagne ovo drugo, makar samo kratkoročno. Mali prosečan čovek, koji se oseća čvrsto u kolektivitetu, u pripadnosti moćnoj i pobedničkoj SNS, veru u moćnog vođu uvek privremeno prihvata kao dopunu svog identiteta. Strahom od egzistencijalne teskobe i sutrašnjice on se podređuje bar za još neko vreme užasnoj silueti koja se sve razgovetnije pomalja kroz medijsku i društvenu maglu postoktobarske Srbije da je zemlja na pogrešnom putu i pred propašću, u koju je vodi aktuelni režim kao nastavak žute politike i uz nadzor istog stranog Srbiji nenaklonjenog faktora.

Strateške tačke:
Opozicija bi stoga trebalo da preduzme sledeće strateške tačke svog delovanja:

1. Uključivanje u svoje redove što više opozicionih delatnika, da se stvori ono što se za Voždovac i, još više, Odžake počelo stvarati – opozicionu grudvu snega, koja će se dalje uvećavati. U postojećim okolnostima, gde je režim pancirom ojačan nesrazmerno jače nego režim demokrata, neophodna je, apsolutno neophodna, mobilizacija svih postojećih snaga za stvaranje jednog jakog opozicionog fronta. To je kvantitativna komponenta, gde bi izuzeci mogli biti samo oni teško moralno kompromitovani pojedinci i, izuzetno, organizacije koji bi objektivno više štetili nego pomogli. Sa druge strane, manje izraženi slučajevi bi se mogli postavljati u zadnje redove, a u prve neokaljani i iznad svega uspešni i medijski prihvatljivi pojedinci;

2. Stvaranje ekvivalentne i u narodu što utemeljenije infrastrukture pokreta i stranaka, koji bi mogli u skladu sa postojećim političkim iskustvom ne samo da pariraju postojećoj infrastrukturi stranaka režima i okupacionog aparata već i da pomažu u osipanju njihovih redova i omasovljenju sopstvenih. Ova infrastruktura se ne stvara preko noći, ali ona delom već postoji, uz uočljive slabosti. Dveri širenjem svog koalicionog kapaciteta jačaju i tek će se videti rezultati tog procesa u budućnosti. Međutim, mogli bi da uvedu neka dodatna rešenja u organizacionoj infrastrukturi, koju veoma uspešno koriste neke druge stranke. To se odnosi i na DSS, koja i dalje ima problem sa opštinskim odborima zbog statutarnih rešenja po pitanju mesnih odbora i saveta. To su unutrašnja pitanja svake stranke, ali se čini da postojeći sistem ne daje očekivane rezultate. Opoziciji nedostaju materijalna sredstva, medijski upliv, i to je njen objektivni hendikep, ali se mora raditi na tome, stvarati alternative, kreativna rešenja, ali i stvarati pritiske;

Da Vas podsetimo:  Da li se u Srbiji umire samo od korone?

3. Velika neiskorišćena karta patriotske opozicije su ekonomska i socijalna politika, gde režim nema rešenja, ali čini se da ni Dveri, pa ni DSS, a da i ne govorimo o SRS, nisu razradili prepoznatljivu alternativu. To su ključne tačke, gde bi se razradom programa, njegovim približavanjem masama, angažovanjem i povezivanjem prepoznatljivih i uglednih ekonomista te davanjem njima velikog prostora moglo dosta toga uraditi. Odličan je potez Dveri sa Ševarlićem, ali to se mora proširiti i na ekonomsku opštu i socijalnu sferu sa stručnjacima poput, recimo, prof. Komazeca i drugih uglednih ekonomista koji kritikuju promašeni ekonomski i socijalni koncept vlasti. Tu su, naravno, i sindikati koji su spremni da sarađuju (nedavne demonstracije dela sindikata).

4. Neophodni su stvaranje alternativnih medija, stranačke infrastrukture, zatim uvlačenje i davanje prostora priznatim intelektualcima, ljudima iz oblasti kulture i izbegavanje svakog ekstremizma. U prve redove uključivati, makar radi medijskog efekta, lica koja mogu imati uspeha, računajući ugledne pojedince, mlade i perspektivne osobe oba pola, sa akcentom na veću zastupljenost žena. Sabornost i saradnja više bi isključile svaki oblik sujete i ličnih antagonizama i preferencija u ovako ozbiljnoj situaciji u kojoj se zemlja i narod nalaze. Tu su i traženje i podržavanje pukotina u vladajućim strukturama, koje će se širiti daljim odvijanjem promašenog koncepta i napuštanjem državotvorne politike. Velika šansa je Južni tok, a opozicija bi, pored neupitnog oslonca na Rusiju, vremenom morala da stvori i u teoretskom i u praktičnom smislu elastičan spoljnopolitički koncept, koji podrazumeva saradnju sa svim centrima moći u savremenom svetu, uz selekciju intenziteta te saradnje i oslonca pre svega na one sile koje su nam naklonjene, uz davanje prednosti suštini, a ne formi. Dakle, iako SAD nisu naklonjene srpskom interesu, pa ni patriotskoj opoziciji, ipak bi bilo dobro razvijati što bolje forme saradnje uz odsustvo bilo kakvih ekscesa, uz traženje dodirnih tačaka i smanjenje napetosti te istrajavanje na strateškim interesima zemlje. Dveri moraju ostvariti, recimo, izvesnu saradnju i sa zapadnim zemljama, posebno onima koje su nam naklonjenije. I tu prostora za delanje ima. Sa druge strane, ovako mučki i antidemokratski udari koje im se nanose u delu javnosti moraju se na svaki način dezavuisati i učiniti apsurdnim, dodatnim podizanjenjm imidža.

Antidemokratski i kriminalni natpisi u nekim medijima – poput natpisa o Dverima u listu 24 sata od četvrtka 12. decembra da su „neofašistička stranka“– ne mogu se potpuno izbeći, ali se mora sve učiniti da se medijska i opšta slika o pokretu u široj javnosti dovede na što bolji način. Koalicioni kapacitet u tom pravcu može to dodatno učiniti, što je bilo osetno vidljivo već za prethodne lokalne izbore, uprkos osujećenjima, marginalizacijama i podmetanjima u javnosti, na koje opozicija nailazi, što napose ozbiljno dovodi u pitanje demokratičnost samih izbora. Samo zajedničkim delovanjem patriotske opozicije može se izvršiti pritisak na režim da ne ugrožava dalje izborni proces i da se steknu određena poboljšanja i ustupci u javnoj i posebno medijskoj sferi.

Uostalom, tema o mogućnostima delovanja opozicije zaslužuje se daleko više od samo jednog članka. To će biti tema koja se mora i može dodatno razmatrati i obrađivati i u kojoj, što teoretski što praktično, treba da učestvuje što veći deo naše (nadam se sve veće) opozicione javnosti. Ovaj članak je bio samo mali doprinos tome.

Dragan Petrović

www.akademediasrbija.com / Novi standard

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime