Srbija da bira – formalno priznanje ili stolica u UN?

Nakon dugih (i, slobodno se može reći, izgublјenih) 17 godina evropskog puta Srbija polako dolazi do tačke kada će morati da ispuni i „uslov svih uslova“ za svoj (i dalјe neizvestan) ulazak u „obećanu zemlјu spasenja i blagodati„. Iako zvanični Brisel taj uslov još uvek pokušava da upakuje u slatkorečivi diplomatski vokabular nazivajući ga „normalizacijom odnosa i doprinosom regionalnoj stabilnosti“ iz usta onih čije zemlјe su stvarni kreatori zapadne politike prema Srbiji stižu jasne poruke upućene Beogradu: „Vreme je da priznate tzv. Kosovo!“

Da je prihvatanje „jedine moguće kosovske realnosti“ (čitaj: nezavisnosti) sledeći korak koji se očekuje od Srbije nesumnjivo proizilazi iz novousvojenih strategija Evropske komisije o perspektivama dalјeg širenja Unije, ali i iz poruka evropskih poslanika Igora Šoltesa, Ulrike Lunaček i Dejvida Mekalistera kao i iz izjava nekadašnjeg specijalnog izaslanika Brisela za KiM, Volfganga Petriča, i aktuelnog nemačkog ambasadora u Srbiji Aleksa Ditmana. Svi oni su saglasni u jednom: „Sada je došao trenutak da nateramo Beograd da se definitivno odrekne Kosova i Metohije!“

Ispunjenje tog uslova trebalo bi prema zamisli Brisela i Vašingtona da se odrazi u potpisivanju pravno obavezujućeg međunarodnog (bilateralnog) sporazuma između Beograda i Prištine. Nјime bi se (uzimajući u obzir izjave evropskih i američkih diplomata kao najverovatnijih autora njegove sadržine) Srbija obavezala da neće blokirati članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera odnosno da će ćutke prihvatiti ulazak ove separatističke tvorevine u Ujedinjene nacije.

Upravo na temu pomenutog bilateralnog sporazuma i njegovog sadržaja u srpskoj javnosti je od strane pojedinih političkih analitičara pokrenuta (istini za volјu jedna površna i neartikulisana) analiza njegovih posledica. Ona je kao klјučnu tezu iznedrila zaklјučak da je „ulazak Kosova u Ujedinjene nacije za Srbiju nepovolјnija opcija od direktnog priznanja njegove nezavisnosti. Zato što je (formalno) priznanje moguće i povući, ali ne i izbacivanje Kosova iz Ujedinjenih nacija ako ono tamo uđe„.

Ovakve nedorečene konstatacije same po sebi iziskuju jedan detalјniji i sažetiji osvrt kako na samu (pravnu) prirodu sporazuma čije potpisivanje očekuje Beograd ukoliko nastavi briselske pregovore u postojećem formatu tako i na pitanje njegovih posledica u sferi odnosa Srbije prema svojoj južnoj pokrajini.

1.) Iako se u agendi EU za dalјe pregovore oko pitanja KiM nigde ne pominje termin „međunarodni ugovor“ sama odrednica „obavezujući (međunarodni) sporazum“ upućuje na to da je reč o zaklјučivanju međudržavnog ugovora između Srbije i tzv. Kosova. Naime, pravila običajnog međunarodnog prava (sadržana i u Bečkoj konvenciji o pravu međunarodnih ugovora) jasno definišu „međunarodni ugovor“ kao „sporazum koji je u pismenom obliku skloplјen između država i uređen međunarodnim pravom„.

Ukoliko toj definiciji dodamo i mišlјenje Komisije za međunarodno pravo(pomoćni organ pri Generalnoj skupštini UN) koja je konstatovala da je suštinsko obeležje međunarodnih ugovora upravo uspostavlјanje prava i dužnosti prema međunarodnom pravu (tj. njihov obavezujući međunarodni karakter) nesumnjivo dolazimo do zaklјučka da je „finalni sporazum“ između Beograda i Prištine zapravo zamišlјen kao pravi međunarodni ugovor između dve suverene i nezavisne države, Republike Srbije i „Republike Kosovo“.

Treba napomenuti i da obaveza da Beograd sa Prištinom u jednom trenutku potpiše pravno obavezujući ugovor o bilateralnoj saradnji proističe i iz člana 15 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i EU.

2.) Polazeći od gore navedenog neophodno je izdvojiti najvažniji segment pomenutog sporazuma između Srbije i tzv. Kosova, a to je prihvatanje secesije kao legitimne. U međunarodnom pravu ustalila su se dva načina formalnog priznanja država; neposredno (direktno) i posredno (implicitno, indirektno) formalno priznanje. Dok se prvo vrši putem usvajanja posebnog formalnog akta u kojem se izričito priznaje državnost određenog entiteta drugo se obično manifestuje kroz konkludentne radnje koje u ime države preduzimaju njeni organi (sa ingerencijama na polјu međunarodnih odnosa).

Pomenute konkludentne radnje u praksi međunarodnog prava mogu da poprime različite forme. Najčešće se odraze kao sporazum o uspostavlјanju diplomatskih odnosa ili kao sporazum o normalizaciji bilateralnih odnosa između države koja priznanje daje i teritorije koja je predmet priznanja, ali i u vidu glasanja za članstvo u Ujedinjenim nacijama. UN su najveća svetska organizacija država i zato ulazak u njene redove za teritoriju koja aplicira za članstvo znači afirmaciju njenog statusa suverene i nezavisne države na najvišem međunarodnom nivou. Drugim rečima, sticanjem punopravnog članstva u UN entitet koji je pre važio za „državu in statu nascendi« (u fazi nastajanja) sada postaje država u punom smislu te reči i od tog trenutka dalјe legitimno očekuje da je i sve ostale države članice UN tretiraju kao punopravni subjekat međunarodnog prava. Prema praksi UN prijem u njene redove ima konačan odnosno svojevrsan erga omnes efekat – nova članica ne važi za državu samo u odnosu prema onim državama koje su glasale za njeno članstvo već i prema onim zemlјama koje su glasale protiv.

Za zapadne zemlјe bi upravo model implicitnog priznanja trebao da bude klјučna posledica „sveobuhvatne normalizacije“ odnosno obavezujućeg sporazuma između Beograda i Prištine. Za pokrovitelјe kosovske nezavisnosti to je najlakši način da od Srbije izdejstvuju formalno priznanje tzv. Kosova. To bi u potpunosti obezvredilo Rezoluciju 1244 kao strateški garant srpskog suvereniteta, a zapadnoj trojki u SB UN (Velikoj Britaniji, Americi i Francuskoj) omogućilo da pokrene pitanje njene revizije čime bi istog momenta Prištini bila širom otvorena vrata za ulazak u UN.

Ako sada sumiramo sve navedeno dolazimo do (jedinog mogućeg) zaklјučka da između ulaska tzv. Kosova u UN i njegovog formalnog priznanja od strane Beograda postoji jasan i nedvosmislen znak jednakosti! Do zaklјučka da od pomenute dve opcije nijedna nije povolјnija za Beograd jer su obe podjednako nepovolјne. Obe u svom ishodištu daju prednost stranim, a ne domaćim nacionalnim interesima, obe vode ka istom rezultatu, ka rastakanju srpske države, obe legalizuju princip narušavanja teritorijalne celovitosti Srbije.

Zato onima koji promovišu ovakve „spasonosne“ predloge želim da postavim nekoliko pitanja:

Kako može ulazak tzv. Kosova u UN da bude nepovolјnija opcija za Beograd od njegovog formalnog priznanja kada se upravo ulazak Prištine u UN ostvaruje putem srpskog (implicitnog) formalnog priznanja kosovske države? U čemu se ovde sastoji ta „povolјnost“ ako se Srbija pritiska da upravo kroz prihvatanje kosovske stolice u UN i formalno prizna tzv. državnost separatističkog entiteta?

***

Svako ko pitanju Kosova i Metohije želi da pristupi ozbilјno, sa naučnog i državotvornog aspekta mora pre toga da bude upoznat sa opšteprihvaćenom (i obavezujućom) međunarodnom praksom na polјu stvaranja i priznavanja novih država. A ta praksa kaže da kada matična država jednom formalno prizna deo svoje teritorije za suverenu državu (pa bilo to direktno ili indirektno kroz članstvo u UN) ona to svoje priznanje više nikada ne može da povuče. Priznanjem matične države suverenitet dela njene teritorije stiče međunarodnopravnu zaštitu i svako naknadno povlačenje tog priznanja može da se tretira kao akt nedozvolјenog mešanja u unutrašnje stvari nove države.

Zbog toga tezu o formalnom priznanju Prištine kao povolјnijem izboru za Srbiju razumem kao pokušaj da se (svesno ili nesvesno) pruži legitimitet zahtevima da se Srbija i zvanično odrekne svoje južne pokrajine. Tehnika tzv. tihog (implicitnog) priznanja, koja se najbolјe oslikava u rečima Bedžeta Pacolija da Srbija ne mora da kaže da priznaje Prištinu već „samo da postupi tako“ ide na ruku Zapadu jer je reč o zgodnom sredstvu za manipulaciju sa srpskim javnim mnenjem. Po jednoj strani građanima se šalјu signali, da je EU ipak nepristrasna i neutralna jer eto nipošto ne

traži od Srbije da izričito, jasno i glasno prizna nezavisnost tzv. Kosova već samo da „reguliše, normalizuje odnose“ sa Prištinom. Takvom tehnikom prikrivanja činjenica vrši se perfidna pacifikacija srpskog društva jer se država primorava da se (mimo očiju i kontrole naroda kao nosioca suvereniteta) odrekne  suvereniteta na delu svoje teritorije.

Na taj način proevropske strukture u Srbiji pokušavaju da nas uvere kako je formalno priznanje za Srbiju manje štetno od njene saglasnosti da Priština dobije stolicu u UN. Kao rešenje nameću jedan pravno-terminološki besmisao jer su pomenute dve opcije podjednako pogubne po srpske interese – naša dozvola da Priština uđe u UN tretirala bi se samo kao jedna od formi formalnog priznanja tzv. Kosova kao što bi i (prethodno) srpsko formalno priznanje Prištine bilo samo ukidanje i poslednje prepreke na putu tzv. Kosova u Ujedinjene nacije.

Sve intenzivniji pokušaji Amerike i EU da kombinacijom različitih pravno-političkih mehanizama pitanje Kosova i Metohije reše na štetu Srbije moraju da naiđu na odlučan diplomatski odgovor Beograda. Državnom rukovodstvu zato predlažem da pre bilo kakvog budućeg poteza u odnosu prema KiM najpre temelјno prouči postojeću međunarodnu praksu, pre svega presude Međunarodnog suda pravde koje se bave fenomenom tihog, implicitnog priznanja (recognitio tacita). To mora da rezultira usvajanjem nacionalne strategije u kojoj će jasno biti definisani potezi koje Beograd sme, a koje nikako ne sme da preduzima na međunarodnom nivou kako bi odbranio pravo Srbije na teritoriju Kosova i Metohije.

Mr Danijel Igrec

vidovdan.org