Može li sud da uvede Boga u posed

2
335
Milenko Vesović / Foto: printscreen ( bizlife.rs )

Kažu da se to do sada nije dogodilo, da crkva tuži narod. E sada imamo i takav slučaj. Srpska pravoslavna crkva tužila je devetoro stanara beogradskog naselja “Stepa Stepanović” jer ometaju podizanje crkve brvnare. Misle stanari da ima važnijih stvari.

Znaju da je život lakši ako imaš pijacu, tržni centar, dom zdravlja, vrtić, školu… I nisu to neki nevernici, i ne bore se protiv crkve. Jedna od žena koja je “ometala” lepo reče: „Ikone i kandilo držim u kući i ne bojim se Boga što ovo radim, jer znam da sam u pravu“.

Kada je država prodavala stanove niko od zvaničnika nije pominjao crkvu. Ali, vlasti su lukave, lakše je plac dati crkvi nego sagraditi dom zdravlja. Treba to opremiti, zaposliti nove ljude… Sem toga, popovi znaju i da se revanširaju, i to smo videli.

Crkva ima pravo na sud, i ne bi bilo korektno reći da se podizanjem tužbe oslanja na silu i prinudu, ali nije i da sile nema. Šta je sudska presuda nego prinuda. Ali dok se SPC nada u povoljnu beogradsku presudu podsetimo se jedne druge sudske priče koju crkveni oci, pa reklo bi se, prećutkuju. Slučaj je tu iz komšiluka, druga je država Bosna i Hercegovina, ali je Crkva ista.

Izvesna Fata Orlović iz Konjevića Polja kraj Bratunca morala je da ide do Strazbura kako bi se izborila za uklanjanje pravoslavne  crkve sagrađenu u njenom dvorištu, bez njenog pristanka. Bile su to nesrećne ratne godine kada su Fata i Orlovići morali da napuste imanje. Lokalne vlasti su, u međuvremenu, zemlju dodelile drugom korisniku. I tako je 1996. nikla crkva. Ali, Fata se vratila. I neće Fata crkvu u svom dvorištu, ne bi veli ni džamiju da je dignuta bez njene volje.

Da Vas podsetimo:  Vlast kao hoće dijalog, opozicija kao neće

Dugo je trajala potraga za pravdom da bi pre mesec, dva, sud u Strazburu obavezao BiH da ukloni spornu crkvu. Nema nagoveštaja da će to uraditi oni koji su crkvu i podigli, a sumnjam da će i država BiH smoći snage da realizuje presudu, jer umešaće se politika. Logično bi bilo da popovi kažu, “uklonićemo mi”, “šta će nam hram na tuđoj zemlji, ko će u njega da dolazi“.

Pitam se kako bi se svako osećao da mu na imanju, bez njegovog znanja nikne kakva građevina. Kako bi se, pride, osećali pravoslavni vernici da na svojoj parceli ugledaju džamiju. Da li bi svako kao Fata presavio tabak pa tužio.

Na crkvu i religiju, između ostalog, gledam i kao na stvar izbora, na dobrovoljnost. Niko nikoga ne može naterati da veruje, da se krsti, da se klanja, da se moli. Još manje da ide u crkvu. Crkva i vera bi trebale biti sve drugo samo ne imovinsko-pravni sporovi. Džaba ti i sudska presuda ako je to protiv volje onih koji tu žive, ako im to otežava svakodnevicu.

Koliko god da su različiti slučajevi ima nešto što povezuje devetoro stanara “Stepe Stepanovića” i Fatu Orlović. I zbog tog “nešto” moje simpatije su na njihovoj strani.

Milenko Vasović 
Izvor: BIZLife

2 KOMENTARA

  1. Аутор очигледно из зле намере исте околности тумачи на два различита начина. И у једном и у другом случају је у питаљу власништво над земљиштем али док за случај у БиХ аутор сматра да је у реду да се сруши црква јер је подигнута на туђем земљишту, за случај у Београду сматра да је у реду да се забрани Цркви да подигне објекат на свом сопственом земљишту. Најбољи пример дуплих стандарда. Свако тумачење је дозвољено само ако је против СПЦ. Оно што је најважније овде је да станари насеља Степе Степановића нису власници тог земљишта и немају право да спречавају законитог власника да на њему гради објекат који жели. А то што су куповали мачку у џаку верујући лоповима који су тада били на власти је само њихов проблем и доказ наивности па се сада искаљују на СПЦ. Да ли је потребнија црква или дом здравља није питање за власника земљишта већ за градску управу али је очигледно да ни аутор текста ни станари насеља не постављају питање на правој адреси…из одређених разлога.

    • Slažem se sa vašim komentarom.
      Problem stanara naselja „Stepa Stepanović“ je pre svega u percepciji običnih ljudi odraslih u socijalizmu o tome šta je privatna a šta je državna svojina to jest takozvana „zajednička svojina“.
      Socijalizam je u Srbiji zvanično propao stvaranjem Savezne Republike Jugoslavije u maju 1992. godine.
      Žalosno je da 90% stanovnika Srbije i danas u svojim mislima živi u SFRJ i tekovinama „socijalističke revolucije“, kada je sve bilo „naše“ pa i državno zemljište.

      Veliki problem Srbije danas a i ubudće biće i takozvano dodeljvanje „prava“ na korišćenje državnog zemljišta. U dobro uređenim zemljama postoji privatna i državna svojina. Državna svojina se može prodati ili nekome pokloniti odlukom državnih organa u skladu sa jasnim procedurama, ako za to postoji javni interes. Naš „izum“ je da se državna svojina nad zemljištem može dati „na korišćenje“ a da taj neko ne može da uđe posed onoga što mu je dato od strane države.
      Stanovnici navedenog naselja žele mimo izborne volje građana to jest mimo lelano izabranih organa lokalne samouprave da sami „dodeljuju“ zemljište za one namene za koje smatraju da su im potrebne. Ako bi ova samovolja prošla (to jest ako lokalne vlasti popuste pred ovim nasiljem nad zakonima države koja želi da uđe u EU) onda će svaka grupa građana moći da zahteva slično, to jest na primer da se u nekom parku sagradi npr tržni centar ili garaža za pariranje automobila itd.
      Nemoć države u ovom slučaju je zabrinjavajuća. Verovatno se čeka završetak opštih izbora naredne godine, pa da se i ovaj „problem“ reši.
      Ovaj primer nemoći države je loša poruka u pogledu pravne sigurnosti za sve građane Srbije ali i strance koji bi hteli da ulažu svoj kapital. Hoćemo brži ekonomski razvoj, a nismo u stanju da sprovodimo odluke državnih organa koje se tiču zemljišta?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime