Mrtav, a preti

0
939

Aleksandar Vučić ne poštuje nikakve zakone, ni ljudske, ni prirodne. Mrtav je, a laže i preti. Doduše, mrtav je samo politički. Otkazuju mu svi vitalni organi – stranački, pravosudni, policijski, mafijaški…
Obdukciju vrše građani koji protestuju na ulici. Generalna proba proglašenja smrti odigrala se 17. marta, tačno u podne, na konferenciji za novinare u Predsedništvu.

U opkoljenoj zgradi, Vučić je konferenciju pretvorio u komemoraciju. Podbuo od lekova, izbezumeljen od straha, drhtavim glasom je pričao da neće mirno predati vlast, da je mnogo hrabar i da će ga braniti beskrajno odani i dobro naoružani pripadnici „Kobri“. Što su se glasnije čuli povici „gotov je“ i „uhapsite Vučića“, to se on više znojio i mucao. Prinuđen da nastupi u toj predstavi, kako bi osokolio prestravljene pripadnike dvorske svite, Vučić je celom svetu pokazao kako izgleda diktator u padu. Gore pancir, dole pelene, a u srcu panika. On zna zašto.

– Dokle god Vi imate vlast svakoga po svojoj volji, bez ikaka uzroka pogubiti, uzeti mu sve što ima i osramotiti ga, dotle i narod ima pravo, kako mu bude moguće, činiti od Vas i Vaše dece šta mu je volja – naveo je Vuk Karadžić u pismu knezu Milošu Obrenoviću 24. aprila 1832. godine.

Ista upozorenja danas knezu Vučiću upućuju građani koji stradaju od njegovih brutalnih pljački. Puklo je trpilo, poniženi i osramoćeni više se ne plaše naprednjačkih batinaša, medijska hipnoza ne deluje, došlo je vreme za svođenje računa. Vučićev pametniji i iskreniji politički predak, Benito Musolini, govorio je; “Koliko neprijatelja, toliko časti”. Da je to tačno, Vučić bi bio najčasniji čovek na svetu, a ne obrnuto. Protiv diktature ustale su žrtve njegovih prevara, političari i ostale javne ličnosti koje godinama provlači kroz blato svojih medija, kao i običan svet, normalni ljudi koje je zavio u crno. Sve što penzioneri misle o Vučićevoj krađi njihove imovine, napisano je na transparentu koji u Beogradu svake subote nosi jedna gospođa: “Luciferu, lažove, vraćam ti ulizičko predizborno pismo, a ti mi vrati moju penziju. Odžepario si me za veš mašinu, frižider, šporet i TV.” Na ulici su i proleteri, koji kod domaćih biznismena i stranih investitora rade za minimalne plate, manje od cifre koju prestolonaslednik Danilo svake noći popije na splavovima. Bude se i meštani iz sredina u kojima život ugrožavaju mini-hidroelektrane Vučićevih kumova i poslovnih partnera. Tu su i roditelji čija deca su se, pred najezdom naprednjačkih varvara, evakuisala iz Srbije sa željom da se ne vrate, bar dok ne dođe do smene vlasti. Već drugi mesec štrajkuju zaposleni u Republičkom geodetskom zavodu. Katastar ne radi, pa štetu trpe prodavci i kupci nekretnina. U katastrofalnom stanju su sve državne institucije, javna preduzeća, bolnice, fakulteti, mediji, pa i sportski klubovi.

Zločinačka vlast uništava sve slojeve društva, zato u Srbiji više nema podele, svi su protiv Aleksandra Vučića.

I Vučić je svestan posledica koje je izazvala njegova diletantska politika, zasnovana na lažima, prevarama i pohlepi. Svestan je i odgovornosti s kojom će morati da se suoči, kao i kazne koju neće moći da izbegne. Mnogo je signala koji ga upozoravaju da je stiglo vreme za podvlačenje crte. Dok sluša skandiranje “gotov je”, na Vučićevom licu se vidi kako blokatori popuštaju, a depresija uzima maha. Još veći strah ga hvata kad primeti kolebanje svojih saradnika, lojalnih u pljačkaškim pohodima i nespremnih da mu prave društvo na optuženičkoj klupi.

Vučić je politiku uvek shvatao kao kriminal, zato u praksi primenjuje iskustva svojih filmskih idola iz tog žanra Vita i Majkla Korleonea, Tonija Soprana i sličnih. Od njih je naučio da nijedan don, koji se nada dugovečnosti, ne sme da pripadnicima svog ganga pokaže da je slab i uplašen. Takav vođa nikome nije potreban, posebno ne parazitima koji gledaju samo lični interes.

Da bi sakrio istinu o svom mentalnom stanju, o panici koja ga je obuzela, Vučić je pojačao dozu laži i pretnji na račun političkih protivnika. Najveća kukavica koju je svet video, sad se predstavlja kao neustrašivi div-junak, kako bi digao moral svojim sledbenicima, jednako prestravljenim kao što je i on. Bez mrve stida, laže i falsifikuje stvarnost kojoj je svedočila cela Srbija.

– Vi, junaci, uzmite po motku pa dođite. Sam ću da izađem, pa da vidim šta ćete da mi uradite. Pa, videćete – ništa, samo ćete pobeći glavom bez obzira, toliko ste hrabri – sokolio je diktator sam sebe početkom februara.

Pet nedelje kasnije, kad je poziv prihvaćen, kad su građani, naoružani samo željom za slobodom, došli pred zgradu Predsedništva, junak je obamro od straha. Održao je komemorativnu predstavu za novinare, na kojoj je čitao telegrame podrške voljenom sebi. Herojski, okružen Barbarom, Suzanom i ostalim kobrama, vređao je 1023 protestanta (lično ih je izbrojao) i obećao da ni po koju cenu neće mirno sići s vlasti. Verovatno nije tačno da mu je Nebojša Stefanović, kad su se novinari razišli, davao veštačko disanje, ali zna se da su njih dvojica iz Predsedništva pobegli tunelom, koji vodi do skupštinskog zdanja u Ulici srpskih gospodara. Kad su protestanti otišli u Bulevar despota Stefana, pred zgradu beogradske policije, gde je privedeno desetak gimnazijalaca i studenata, knez Vučić je odigrao marketinšku predstavu pred Predsedništvom. Gegajući se kao Džon Vejn, okružen telohraniteljima, pojavio se pred dvadesetak građana, ispred kojih je postavljena zaštitna ograda i grupa policajaca u civilu. S bezbedne udaljenosti, ulazeći u vozilo, Vučić im se kiselo smeškao i poželeo “prijatan dan”.

– Nisam se uplašio, uopšte. Onaj dan, sa šest metara razdaljine, gde je njih hiljadu divljalo, nešto vikalo, u lice sam rekao svakome od njih: ti si fašista, ti si lopuža, ti si tajknuska lopuža. I kažem im – možete samo da me ubijete, ja neću da bežim odavde. I, šta ćete sad? I, šta ćete sad? Vaš je problem što ste se namerili na jednog čvrstog, koji neće da plače i kuka – lagao je uplakani kukavac, čvrst kao ono po čemu je ministar Stefanović dobio nadimak.

Iako postoje medicinski stručnjaci koji ostavljaju mogućnost da Vučić ne laže svesno, da on zaista veruje u to što priča, nesposoban da razlikuje realnost od vlastitih iluzija, to ne menja suštinu problema. Bez obzira na njegove mentalne poremećaje, nedopustivo je da on u njima uživa, a da od njih pate svi građani. Kakve god bile njegove halucinacije, podržane Pinkom i Informerom, u stvarnosti se videlo da knez Vučić nije smeo da izađe pred građane.

Ni prase ne želi da ide na Božić, pa mora. Uzalud se Vučić upinje da dokaže da je hrabar, nepogrešiv i besmrtan. Pre njega, ukletog slabića koji upropasti sve čega se dotakne, upokojila se njegova politika. Uništio je privredu, oterao više od 600.000 mladih i obrazovanih, a preostale, uključujući i nekoliko sledećih generacija, opteretio je s dodatnih 15 milijardi evra duga, poništio je Ustav i zakone, državne institucije stavio u službu svoje familije, kumova i naprednjačkih lopova. Ova, Vučićeva, Srbija nija država nego pusta teritorija. Zbog svega toga, kao što pametno ističe advokat Vladimir Gajić, narod ima pravo na pobunu.

Pobuna je počela, a Vučića više niko ne želi da brani. Jedan po jedan, otkazuju sistemi naprednjačkog mehanizma. Tužnu sudbinu odlazećeg diktatora ne želi da deli većina pripadnika njegovog kartela.

Srpska napredna stranka ima, navodno, čak 700.000 članova. Kao dinosaurus, ima ogromno telo i mali mozak. Vučićev. Ipak, sve je više onih koji se distanciraju i peru ruke od prljavih poslova koje su obavljali u svom i u interesu vođe. Ima i ambicioznijih primeraka, koji se pripremaju za transfer u neku od partija koje pretenduju za učešće u budućoj vlasti. Strah se provlači kroz ceo kartel, od dna do vrha. Najzabrinutiji su zlikovci koji su pristali da vlastitim potpisima overavaju Vučićeve korupcionaške projekte. Zorana Mihajlović strepi zbog Beograda na vodi i malverzacija na izgradnji Koridora. Nebojša Stefanović zbog rušenja Savamale i ostalih vlastitih afera, ali i onih u kojima glavne uloge imaju njegov otac Branko i kum Dmitar Đurović. Jorgovanka Tabaković ni Veljku Odaloviću, a kamoli istražnim organima, ne može da objasni šta se desilo i gde je nestalo zlato iz sefa Josipa Broza Tita. Zlatibor Lončar bi pre priznao šta je bilo u infuziji Veselina Božovića, nego kako je montirao tender za nabavku medicinske opreme za KBC Niš i koliku proviziju je dobio za ugovor sa “Novartisom”. Maji Gojković, čim se seti ATP Vojvodine, vrate se tikovi, ali i nada da će je primiti u Demokratsku stranku ili Dveri, pa da tamo potraži spas od zatvora čim dođe do smene vlasti. Nije lako ni Tomislavu Nikoliću. I ovakav, u stanju hibernacije, zna da će kad-tad na dnevni red doći i pitanje njegove odgovornosti za šverc oružja i to ne samo u Afriku, nego i na Bliski istok. Dok je bio na dužnosti predsednika Srbije, Nikolić je uspeo da od Rusa, po izuzetno povoljnoj ceni, nabavi razne vrste oružja, među kojim je i bio i sistem “Kruška”. Čim je stiglo u Srbiju, oružje je prosleđeno u Bosnu i Hercegovinu, tobože na remont. Preko Bosne prebačeno je u Jordan, da bi ga ruski komandosi našli u Siriji, u jedinicama pobunjenika. Skandal nije izbio u javnosti, ali tragovi su sačuvani, za razliku od Nikolića, koji više nikome nije potreban.

Zasad, u potrazi za zaštitom najkonkretniji su Ana Brnabić i Siniša Mali. Oni su američkim istražnim organima već dali sve podatke o reketaškim kombinacijama braće Vučić. U tom smeru ide i doskora svemoćni kum Nikola Petrović, koji upadljivo izbegava sve Vučiće, pa i ostale naprednjake. Još nije prelomio i pobegao iz Srbije, ali sve češće putuje svetom, širi vlastiti biznis i priprema uslove za definitivno povlačenje na rezervni položaj.

Samo Goran Vesić nije zabrinut. Lukav i namazan, Vesić zna da od odgovornosti ne bi mogao da pobegne ni da je Hudini. Kao Skarlet O’ Hara, plakaće sutra.

Da je vrag odneo šalu, nedavno je nevoljko priznao i Vučić. S omčom koju mu oko vrata stežu strane obaveštajne službe, vladar je najbližim saradnicima zabranio da se ubuduće upuštaju u bilo kakve afere. Na neodređeni rok, pod pretnjom hapšenjem, zabranio im je da nameštaju tendere, reketiraju domaće preduzetnike i uzimaju provizije od tzv. stranih investitora.

Još nije poznato kako će te sankcije uticati na već započete korupcionaške akcije. Pod direktnom Vučićevom kontrolom, a u realizaciji Dragana Stevanovića Bosketa, državnog sekretara u Ministarstvu privrede, koji je zanat ispekao kao konobar u surduličkoj kafani “Pegaz”, odmakle su pripreme za privatizaciju “Laste”. Trenutna vrednost imovine tog auto-transportnog preduzeća procenjuje se na oko 70 miliona evra, s godišnjom zaradom od oko 50 miliona evra. Vlast već duže vreme vredno sprovodi razne sabotaže, kako bi prodajnu cenu oborila na 27 miliona evra. Vučić je pronašao i kupca, jednu hrvatsku firmu, koja je spremna da mu plati debelu proviziju. Hrvati bi “Lastu” dokapitalizovali sa 160 svojih autobusa, turske proizvodnje, koji ionako ne zadovoljavaju evropske standarde, što bi naprednjačka vlast predstavila kao investiciju u gradski saobraćaj u Beogradu.

Pored toga, Vučić je počeo pripreme oko privatizacije Elektro-privrede Srbije, toplana i Železnice, uključujući i Beovoz. Ti zadaci bili su povereni Neveni Veselinović, ali otkad se razvela od Vučićevog kuma Gorana i vratila devojačko prezime Jeličić posao je preuzeo Nikola Selaković. S obzirom da samo kombinacija s toplanama vredi oko 500 miliona evra, a EPS više od milijardu evra, teško je i pretpostaviti koliki deo tog kolača očekuje Vučić. Međutim, sreću su mu, u ključnom trenutku, pokvarili strani faktori. U obračunu s balkanskim kriminalom, evropske i američke službe zaoštrile su kontrolu. Otkud vetar duva, Vučić je shvatio kad je obavešten da su pod posebne nadzorne mere stavljene sve firme u Sloveniji, čiji vlasnici su srpski državljani, pa i one koje posluju sa Srbijom. Vučić ne zna šta su sve strane službe otkrile i kakvim kompromitujućim informacijama raspolažu, pa sad pokušava bar da spreči širenje požara u kome će prvi on izgoreti.

Kako u vrhu naprednjačke piramide, tako i na dnu, u bazi, Vučić trenira strogoću. Svi moraju da učestvuju u njegovom putujućem cirkusu. Lokalni funkcioneri obezbeđuju novac za prevoz, sendviče i dnevnice, kao i sirotinju koja je zadužena za aplaudiranje. Za kontrolu je nadležan Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, koji svaki stranački skup snima i dokumentuje, kako bi se videlo ko je lojalan vođi, a ko je sumnjiv. Raste pritisak na obične članove i aktiviste, ali sve je teže napuniti autobuse.

Nije lako ni s kriminalcima, i oni otkazuju poslušnost. Vođeni istančanim instinktom za samoodržanje, mnogi su prekinuli saradnju, a ima i onih koji prelaze u suprotstavljeni tabor. Opozicioni lideri do juče nisu mogli da angažuju žestoke momke za održavanje reda na mitinzima. Uzalud su nudili duple honorare, niko nije hteo i smeo da prihvati posao. Sad se nude, i sebe i informacije o odnosima u naprednjačkom gangu.

Da se nešto čudno dešava Vučić je shvatio ono novembarsko veče kad je u Kruševcu pretučen Borko Stefanović. Kao da je predosetio kakvu lavinu taj incident može da pokrene, Vučić je zahtevao da policija hitno otkrije i uhapsi napadače. To je i urađeno. Pritvoreni su Danijel Gmijović Cafta, Marko Živković Buvac i Miloš Šaponjić, a saslušan je i Goran Makragić, poslovni partner Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Režimski mediji, koji inače takve slučajeve ignorišu, na Vučićevo insistiranje dugo i opširno su izveštavali o ovom skandalu, plasirajući tezu da napad na predsednika Levice Srbije nema veze s politikom. Takva saznanja je prikupio i gospodar Kurševca i Bezbednosno-informativne agencije Bratislav Gašić. Ipak, u detaljnim izveštajima, koje je dao vođi, Gašić je izostavio informacije o pravom motivu za taj zločin. Da ne priziva gnev Aleksandra Vučića, nije hteo da pominje glasine da je napad izvršen kako bi se izazvao revolt opozicije, a sve da bi se napakostilo Andreju Vučiću. Navodno, mlađi Vučić je u nekom poslu prevario Makragićevu ekipu, pa su mu se osvetili na ovaj način. Ako je to tačno, u potpunosti su uspeli. Napad na Stefanovića poslužio je kao povod za proteste koji su se proširili celom Srbijom i uzdrmali diktatora.

Kruševački primer nije usamljen, od Gakova do Kosovske Mitrovice širi se nezadovoljstvo lokalnih krimosa, koji više nemaju strpljenja za spletke braće Vučić. Mnogima je dosadilo da im čine usluge, a zauzvrat dobijaju samo obećanja. Zato pokazuju zube i odbijaju da izvršavaju prljave poslove.

Isto raspoloženje vlada i među kriminogenim navijačima. Slaviša Kokeza, Vučićev poverenik za rad s tom vrstom huligana, sve teže uspeva da ih drži pod kontrolom. Navijači Crvene zvezde još su spremni da, za solidan honorar i razne usluge, odrade neki zadatak, ali ne propuštaju priliku da plasiraju tvrde nacionalističke poruke u kojima Vučića optužuju za izdaju Kosova i Metohije. Kao i uvek, ta vrsta kriminalaca spremna je da služi svakom gospodaru dok god od njega ima koristi. Takođe, s lakoćom prelazi na suprotnu stranu čim se steknu okolnosti. A, trenutne okolnosti ukazuju da im nije pametno da podržavaju diktatora u padu.

Uznemirili su se i kriminalci u pravosuđu. Po preuzimanju vlasti, Vučić je lako i brzo podjarmio korumpirane sudije i tužioce. Bez po muke, podmićivanjem i pretnjama, pravosuđe je pretvorio u servis za progon političkih protivnika i, istovremeno, za zaštitu vladajuće kaste. Tužioci su pristali da, po njegovom nalogu, montiraju optužnice protiv svakoga ko mu se zameri, svejedno da li je to neki političar, tajkun ili običan građanin koji bes izliva na društvenim mrežama. Vučićeve sudije izricale su presude koje zauzimaju istaknuto mesto u istoriji beščašća. I toj idili je došao kraj.

Pomahnitali vladar, uplašen upadom protestanata u zgradu RTS-a i opkoljavanjem Predsedništva, zahtevao je hapšenje i strogo kažnjavanje “šačice fašista”. Policija je postupila po naređenju. Uhapšeno je nekoliko gimnazijalaca i studenata, pa i Zrenjaninci Miljan Čičić i Milan Pernar, članovi pokreta PUF, koji je pažnju javnosti privukao parodijama na račun režima. Na protestu 16. marta, oni su nosili električnu testeru i komad drveta, kao rekvizite u performansu kojim su ukazivali na seču stabala na Kalemegdanu. Kad su protestanti ušli u RTS, drvo su ostavili pred ulazom, a poneli su pozajmljenu testeru. To je bilo dovoljno da vlast plasira laž da su izvršili nasilje. Policija ih je uhapsila i podigla krivičnu prijavu. Međutim, Viši sud u Beogradu odbacio je prijavu i pustio ih na slobodu. Propao je i pokušaj zlostavljanja omladinaca koji su ekspresno osuđeni na po mesec dana zatvora zbog prekršaja.

Vučić je teško podneo vesti o neposlušnosti sudija. Ta čaša žuči počela je da se puni prošle godine, kad je nekoliko sudova donelo presude u korist penzionera, koji su tužili državu zbog oduzimanja stečene imovine.

Prvu takvu presudu, po tužbi izvesnog J.M. protiv Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, zbog smanjenja penzije, krajem prošle godine doneo je osnovni sud u Bačakoj Palanci. Vučić je odmah poveo hajku protiv postupajućeg sudije. Javno je mahao njegovim dosijeom, tvrdeći da će se “svi iznenaditi kad vide ko je, kako i zašto doneo takvu odluku”. Umesto da bude kažnjen zbog zloupotrebe položaja, Vučić je uspeo da izvrši pritisak na Viši sud u Novom Sadu, koji je poništio prvostepenu presudu i potvrdio pravo vlasti na pljačku građana.

Još većoj torturi bila je izložena Stanka Simonović, predsednica Višeg suda u Pančevu, koja je dvaput donosila presudu kojom je prihvatila zahteve hiljadu penizonera iz Vršca, kojima je gradska vlast nezakonito odbijala od penzije određeni iznos novca za samodoprinos za izgradnju kanalizacije. Iako je postupala u skladu sa zakonom, protiv sudije Simonović, koja iza sebe ima 40-godišnji staž, pokrenuta je stravična medijska hajka.

Kragujevački sudija Nenad Baković nedavno je dobio pretnje zbog učešća na protestima. Iako je, kako sam kaže, bunt i nezadovoljstvo izražavao samo šetnjom, to je bilo dovoljno da ga izvesni advokat, blizak SNS-u, upozori da će “najebati” ako nastavi da ide na proteste.

Iako nema mnogo sudija koji su spremni da se javno pobune protiv diktature, svaki pojedinačni primer razbija strah i unosi dah slobode. Vučić nema načina da to spreči. Ne može da mu pomogne ni policija. U vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova instalirani su kerberi, koji neprestano reže i laju, pa i kidišu na svakoga ko im zasmeta, ali većina policajaca deli muku naroda i razume nezadovoljstvo koje se izlilo na ulice. Na koju stranu će preći policajci, Vučić je shvatio dok je gledao snimke sučeljavanja građana i kordona. Pored nekoliko ostrašćenih i agresivnih uniformisanih primitivaca, nalazila se i većina normalnih policajaca, koji su opušteno komunicirali s protestantima, uzimali keks i čokoladu, već svojom pristojnošću dokazujući da ne pripadaju naprednjačkom krdu.

Nezadovoljan tim scenama, Vučić je kreirao medijsku spletku s namerom da se predstavi kao zaštitnik policije. Za spinovanje je iskoristio vest o dolasku Nasera Orića u Srbiju, koju su objavili neki portali. Orić je, navodno, sredinom marta obišao svoje imanje kod Ivanjice i lovište pored Valjeva. Čim se to pojavilo na internetu, Vučić je reagovao. Umesto da objasni zašto srpska policija hapsi maloletne beogradske đake, dok joj se pred nosom šeta optuženik za najteže ratne zločine, režimski blatoidi su izmislili priču da Orić preti atentatom na Nebojšu Stefanovića. Ministar policije je, u junačkom stilu svog vođe, objasnio da se ne plaši nepostojećih pretnji, a onda je sasuo rafal uvreda na račun opozicionih lidera i građana koji protestuju.

Za tu vrstu agresije Vučićeva kamarila koristi medijsku artiljeriju. Najprljavije optužbe gruvaju s naslovnih strana naprednjačkih biltena, a u ofanzivi prednjači Željko Mitrović. Vlasnik Pinka, čiji sin je izazvao saobraćajni udes u kome je ubijena maloletna Andrea Bojanić, psuje Boška Obradovića i ostale “čačanske seljačine koje misle da mogu da gaze Beograđane”. U vučićevskom ludilu, Mitrović krajnje degutantno podseća na nekažnjeni zločin njegovog sina, a pri tom tragikomično skriva vlastito poreklo, pošto je i njegov pokojni otac Dragan iz čačanskog kraja, iz sela Negrišori, podno Ovčara. Na nivou tih uvreda, Vučić stranim emisarima plasira laž da je RTS pod kontrolom opozicije. Na osnovu tačne činjenice da su vodeći kadrovi, Dragan Bujošević i Nenad Lj. Stefanović, na funkcije direktora i glavnog urednika javnog servisa postavljeni u vreme vladavine Demokratske stranke, kao i da se u Upravnom odboru RTS-a nalaze Nebojša Krstić, bivši savetnik Borisa Tadića, i Zoran Panović, dojučerašnji glavni urednik nezavisnog lista Danas, Vučić konstruiše zaključak da oni vode opozicionu uređivačku koncepciju.

Nema te laži kojom Vučić može da vaskrsne svoju upokojenu političku karijeru. Već 13. aprila, kad se u Beogradu okupi normalni deo Srbije, krenuće na put bez povratka, u mračnu politikantsku prošlost, gde mu je i mesto.


Predrag Popović
Izvor: predragpopovic.wordpress.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime